Одбацивање Бога не значи да општи морални закони и без транцендентне санкције немају снагу, истинитост и важност

Страшни суд у Грачаници, детаљ (Фото: Југутурс/Библиотека Државног универзитета у Охају)

Познати амерички психолог Џордан Питерсон у једном од својих видеа одговара на питање – да ли верује у Бога? После подуже елаборације (о значењу речи „Бог“ и „веровање“, које могу подразумевати сасвим различите ствари за различите људе и о значају интимне чињенице веровања/неверовања за друге), Питерсон вели овако: „Понашам се као да Бог постоји“.

Антропологија религије на сличан начин посматра феномен религиозности; она настоји да објасни људско понашање у вези са претпоставкама заједнице о постојању или непостојању одређене врсте трансцендентих бића и појава. Понекад је тешко објаснити да антрополога не занима „да ли Бог постоји“ – за разлику од, рецимо, теологије и филозофије или природних наука које, ипак, ово питање могу дотаћи тек као последични закључак, ако ће доиста примењивати научни метод. Наиме, у егзактним наукама, не може се поставити хипотеза „Бог не постоји“. Како би се она проверила? Отуда нема парадокса у чињеници да су а(нти)теистичке иконе пре забављачи, глумци, јавне личности које су бављење овим питањем произвеле у своју професију – него озбиљни научници.

Шта би значило – понашати се као да Бог постоји? Најопштије моралне препоруке за хришћане су изнете кроз старозаветних десет Божјих заповести, Христове две главне заповести, и нешто детаљније, кроз учење о седам смртних грехова. Уколико по страни оставимо захтеве веровања („Ја сам Господ твој…“ или „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим …“), има ли било каквих заповести и препорука којима би се у данашње време могло шта замерити? Има ли разлога, за верујућег или неверујућег човека, да напусти уверење да не треба красти, чинити прељубе, убијати; да сматра да треба мрзети, да се треба препустити пожуди, среброљубљу, зависти, гордости, лењости, облапорности у свему (данашњи конзумеризам и јесте нека врста најшире схваћене прождрљивости, сталне потребе да се нешто у себе или на себе дода)? Одбацивање Бога не значи да општи морални закони и без трансцендентне санкције немају снагу, истинитост и важност.

Фото: EBay

Проблем настаје управо стога што се људи олако „понашају као да Бога нема“; чак и верујући људи. За атеисте, довољан је оксиморон „Бога нема и жао је“, да без дилеме одбаце и етички моменат религије. Како би рекао Адам Козљевич у Златном телету (пошто га је Остап Бендер избавио од пољских попова који су га терали да пости): „Даклем, нема Бога? Е, онда уздравље!“ – уз десету криглу пива.

Секуларизација је, стога, оставила дубок траг и на човекове етичке принципе и понашање које из њих извире – чак и више него што је значила атеизацију. Атеизација је тек делимична – постоје, наиме, секуларне религије где, наместо појма Бога, стоји нешто друго што је предмет обожавања; то може бити култ личности, народа, државе, политичке партије, науке, неке идеје или концепта света који су секуларни, а по свему слични религијској пракси. Међутим, у модерном друштву неизрециво је лако наћи оправдање за свако неподобно понашање. Позивањем на слободу, разум, на психологију или биологију човека – себичлук, користољубље, лични интерес, конзумеризам, уживање у благодетима цивилизације без мере, промискуитет, суров такмичарски дух у којем нема тог средства које циљ не оправдава – постају разумљиви и дозвољени облици понашања, чак и за људе који су, начелно, верујући.

Могло би се рећи да је савест унутрашњи коректив за понашање „као да Бога има“. Савест се заснива на разликовању доброг и рђавог. Данас, међутим, не само да се савест одбацује – она се чини бесмисленом, јер се разлика између доброг и рђавог релативизује; најпре обожавањем и редефинисањем слободе. Популарна флоскула да смо „слободни да чинимо било шта док то не угрожава друге“ нема никакву чврстину, јер је „угрожавање другог“ толико магловит појам да га свако може схватити како хоће – па тако и имамо снежне пахуљице осетљиве на угрожавање сопствене слободе, а бескрупулозне у угрожавању туђе. Они који су склонији традиционалном схватању добра и зла, изналазе најразноврснија оправдања за себе када нису у стању да буду на висини добра. Ту се, дакле, на Бога жмури кад се чине неподопштине, да би се опет „понашало као да Бога има“ ако се рачуна на опроштај. Али, опроштај подразумева и покајање; покајање нема смисла ако се понашање не промени, а оно се не може променити ако нема трајног опредељења за исправност.

Фото: Foma.ru

Може ли се прихватити идеја да је исправан морални пут немогућ, или претежак за савременог човека? Најпре морамо претпоставити да нисмо у беспућу, и да тај исправни пут, ипак, постоји (као и неисправни) – то јест, „као да Бога има“. Такав пут подразумева известан напор, али то не значи да треба од њега одустати. Не мора, и не може, сваки човек да постане исихаста или мученик нити је свако способан за велике подвиге; но исто тако, мало је људи који су у стању да истрајавају у потпуној безобзирности. Уосталом, морални кодекси су у снажној међузависности с друштвеним понашањем. Није ни чудно да се они толико доводе у питање данас, у доба свеопштег отуђења и атрофије пријатељства и љубави. Тако је опстанак човечанства заиста доведен у питање када оно „заборави на Бога“.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)

Categories: Преносимо

Tags: Бог, Духовна герила, Духовна хајдучија, етика