Током неколико недеља марта и априла прошле године десила се дигитална револуција у образовању, подсећа програмски директор истраживачке станице Петница

Никола Божић (Фото: Н1)

Дигитална трансформација образовања захтева потпуну промену начина размишљања о образовању, а не само технолошки прелазак на наставу на даљину. Прелазак петничких активности у онлајн свет био је успешан и због тога што се активности не пресликавају, него се осмишљавају потпуно нове, у складу са зацртаним циљевима образовног процеса ове институције.

Истраживачка станица Петница је вишедеценијски лидер у иновативним приступима образовању, посебно када је реч о раду са талентованим и изразито заинтересованим ђацима. Зато није чудо да је и током пандемије, која сада већ траје око годину дана, постигла запажене резултате и успела да оствари скоро све зацртане циљеве у одржавању образовних и истраживачких семинара и обука.

Такође, претходни циклус у Петници крунисан је конференцијом „Корак у науку”, која је у децембру одржана онлајн, а све то био је повод да о искуствима и изазовима из последњег периода разговарамо са Николом Божићем, програмским директором ове институције.

„Прошла година била је важан образовни експеримент из кога треба извући поуке. Дигитална трансформација образовања захтева потпуну промену начина размишљања о образовању, а не само технолошки прелазак на наставу на даљину. Прелазак петничких активности у онлајн свет био је успешан и због тога што се активности не пресликавају, него се осмишљавају потпуно нове, у складу са зацртаним циљевима образовног процеса ове институције“, истиче на самом почетку.

Истовремено са позитивним искуствима, чују се и супротни коментари – како онлајн настава не држи пажњу ученика, није довољно интерактивна… Како је могуће, с једне стране, да ђаци буду активни и мотивисани на једној врсти образовних програма, а да на неким другим буду само формално присутни, тек колико се то од њих тражи?

Настава на даљину пре пандемије ретко је примењивана, углавном на факултетима или повременим предавањима стручњака из иностранства путем интернета. У само неколико дана све се променило, прилагодили смо се новим околностима – ученици, родитељи, наставници – просвета у целини. Током неколико недеља марта и априла прошле године десила се дигитална револуција у образовању. У почетку су се сви сналазили како су знали, да би временом стигла и организована подршка стручних институција. Колеге које су мање знале учили су од оних са више дигиталног знања, док су се ђаци лако прилагођавали, јер су нове технологије део њиховог свакодневног живота. Тимови стручњака предлагали су брза решења за ситуације са којима се настава сусретала, а успешно су онлајн организована чак и школска такмичења. Средина маја донела је на свет и Вајбер групе и Зум састанке, Гугл учионице и Мајкрософт Тимс окружење… – што је почетком ванредног стања било познато само онима који се баве иновативном наставом.

Препоручено је ношење маске и за време часа (Фото: А. Васиљевић)

Изгледа да познавање нових технологија и софтверских решења ипак није довољно да се деси потпуна дигитална трансформација образовног процеса?

То је највише зато што у свет онлајн наставе покушава да се преслика настава онаква каква је била у учионици са 30 ученика и једним наставником током 45 минута. Међутим, сада су и ученици и наставници у ситуацији да настава и обавезе трају цео дан. Наставници су у сталној комуникацији са свим ученицима, контакт преко Вајбер група или форума временски је неограничен, питања око домаћих задатака или школских лекција сада могу да стигну било када, па и усред ноћи. С друге стране, ученици добијају комуникациони „шум”, обиље информација, мноштво мањих или већих задатака, при чему се не води рачуна о укупном оптерећењу ученика током дана. Још већи проблем је неусклађеност са коришћењем платформи за реализацију наставе, па ученици истовремено морају да раде на више њих. Родитељи се суочавају са сопственим изазовима, попут како обезбедити услове за рад више школараца у једном домаћинству – један компјутер или један телевизор више нису довољни.

Важно питање је и доступност телефона, компјутера и интернета наставницима и ученицима у њиховим домовима, јер није исто када вам је компјутер код куће био потребан повремено, док је сада у континуитету неопходан неколико сати. Материјална страна организације наставе на даљину није занемарљива, па се поставља питање на који начин се и наставници и родитељи морају сналазити или импровизовати да би омогућили несметан ток наставног процеса и праћење наставе.

Говори се да је за успешан прелазак на онлајн наставу важно размишљање ван оквира традиционалног образовања 20. века.

Треба постављати питања да ли настава треба да буде подељена у часове од 45 минута или је ефикасније да траје дуже и у блоковима, да ли се едукативни материјал може дигитализовати и обогатити мултимедијалним садржајем који је међусобно увезан, да ли постоји могућност да неке лекције буду обрађене без наставника, радом на пројектима, укључивањем експерата или коришћењем других ресурса доступних преко интернета. Треба ли наставу реализовати кроз школске предмете или кроз мултидисциплинарне теме, које се из различитих углова интегрално објашњавају? Да ли ученици могу учити и једни од других кроз вршњачку едукацију? Све то се односи на навике и подразумевана деловања која су можда одавно превазиђена, јер су настала у другачијем друштвеном, привредном и културном миљеу, пре више десетина или стотину година. Та питања у ванредним околностима испливала су због потребе да наставу пренесемо у онлајн свет, али су важна и за трансформацију образовања уопште, како би се одговорило на потребе глобалног савременог друштва. Све важне образовне институције у свету користе искуства из ванредних околности, да образовање сагледају у целини, како би пронашле нове поставке за образовање 21. века. Ванредне околности, као лакмус-папир, терају нас да препознамо изазове и дођемо до добрих решења за суштинске парадигме образовања.

Све су јачи гласови који траже уважавање вредности и неформалног образовања.

Брзина промена доводи да је све теже предвиђати потребе друштва и средњорочно, а посебно на дуги рок. Образовање служи да долазеће генерације припреми да се укључе у цивилизацијски и историјски ток развоја, да разумеју основне концепте који функционишу у природи и друштву, да свесни прошлости могу да сагледавају будућност, али и да се припреме за нове, непознате изазове. Ако је брзина развоја друштва, технологија и њихове повезаности толика да је тешко погледати у наредну деценију, а камоли у наредни век, поставља се питање какво образовање данас треба да имамо да бисмо долазеће генерације припремили да буду способне за опстанак и развој.

РТВ: Уводи се предмет Дигитални свет за прваке

Неформално образовање дуго је било надоградња формалног образовања, пратећи специфичне потребе појединца. Данас оно постаје нужност, како би појединац могао да прати брзе промене у друштву, научна открића и технолошке иновације. Да би грађанин данас био успешан, мора да развија вештине, продубљује интересовања, истражује иновације. Формално образовање се спорије прилагођава оваквим брзим променама, па је значајна улога неформалног образовања да појединац (п)остане компетентан. Неформално образовање данас је недвосмислено и целоживотно.

Какав је значај нових технологија за неформално образовање?

Нове технологије су од велике користи за развој неформалног образовања. Оне нам допуштају да лако пређемо велике удаљености и са свог компјутера посетимо велике лабораторије, научне центре, музеје, галерије, целе градове… Истовремено, уз помоћ технологија можемо удаљено управљати телескопима, микроскопима, покретати симулације, пратити експерименте, док се одвијају. Садашњи мобилни телефони омогућавају нам да пред собом имамо све изворе информација, ресурсе, без обзира на то где се налазимо. Иновације и нова технолошка решења учинили су да (не)формално образовање буде надохват руке и на додир прста, све нам је доступно, али технологије не могу да утичу на нашу вољу да се нечему посветимо и истрајемо у ономе што смо започели.

Да ли је тешко ускладити формално и неформално образовање у време епидемије?

Оно што школа данашњице мора да научи своје ученике и студенте јесу критичко размишљање, решавање проблема, вештине међусобне сарадње и комуникације, као и да су науке интердисциплинарно повезане. Не треба да покушава да нас научи свему ономе што следи, јер то није могуће. Треба да нас припреми да будемо самостални, способни да се адаптирамо, да одговоримо свим изазовима… Школа, пре свега, треба да учи – како се учи. Време епидемије је само све ово нагласило. Без обзира на телевизијски или онлајн садржај, свако је за себе морао да пронађе одговарајући начин рада и савладавања градива. Оваква времена значајно бришу разлике између формалног и неформалног образовања, у њиховом садржинском и методолошком смислу. Много је примера да нас самосталност у раду, која одликује учење током епидемије, води на садржаје, теме, методе, али и нове изворе информација, који сами по себи нису строго део курикулума или начина рада у формалном образовању.

У ком смеру, дакле, треба развијати школу како би постала школа будућности?

Изглед текста у штампаном издању

Школи свакако остаје да нове генерације упозна са појавама, феноменима, процесима, међусобним везама и основним чињеницама о свету око нас, о природи, о друштву и о технологијама.

Критичко размишљање јесте срж опстанка данашњег човека. Када научи како се из чињеница долази до правих закључака, како користећи научни метод проверити одговарајуће претпоставке и хипотезе, како се у мору информација изборити са лажним и разумети праве, тада је особа спремна да се избори са свим новим и непознатим изазовима.

Неговање креативности, сагледавање шире слике, размишљање ван оквира су особине које морају да красе савременог човека. Умети дефинисати проблем, сагледати све његове делове и анализирати га из различитих углова, а затим креативно решавати такав проблем одлике су успешног појединца у времену пред нама. Нека врста ренесансе знања је потреба 21. века. Морамо бити добро информисани о различитим областима друштвеног деловања, међусобно повезивати чињенице и знања и интердисциплинарно сагледавати стварност.

Сада је тренутак да привремени (з)бег у онлајн свет искористимо да разумемо да школа будућности не би требало да буде усмерена да ученике и студенте научи великој количини чињеница, које се ионако сваки дан умножавају. Школа будућности, која неће бити искључиво онлајн, треба да их припреми да буду самостални, способни да се адаптирају и да одговоре свим изазовима. Наставници у том процесу имају најважнију улогу, не више да буду извори информација и ауторитети знања, него да буду ментори у сазнајном и друштвеном развоју својих ученика.

Изазови учења од куће

Како деци и младима помоћи да остану радознали и заинтересовани за додатно учење и током епидемије, посебно јер ионако превише времена проводе код куће?

Велики изазови учења од куће током епидемије су мотивација за рад, фокус и истрајност. Због тога је важно да наставници користе интересантне изворе информација, да организују интерактивну комуникацију, али и да ученике и студенте организују у групе, како би кроз тимски рад лакше савладавали градиво, остајали посвећени теми и успешно решавали постављене проблеме. Кроз вршњачку комуникацију, док је наставник само ментор или модератор рада, на интересантан начин много тога може се научити.

Разговор водио: Дамир Јелисавчић

Извор: „Просветни преглед“, 4. 2. 2021.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Петница, 22. 2. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Дамир Јелисавчић, Никола Божић, образовање, пандемија, просвета