Још једна у низу одлука Европског суда за људска права према којима се право на слободу изражавања сматра скоро непријатношћу, нечим што би требало пажљиво ограничити
Ендру Тетенборн (Извор: swansea.ac.uk)
Поштено говорећи, колико пратите политику у Бугарској? Скоро извјесно никад нисте чули за странку Атака, ни за њеног вођу, крајње непријатног букаџију гладног пажње јавности Волена Сидерова.
Је ли ово битно? Ако Вам је стало до слободе изражавања, одговор је потврдан, и то захваљујући одлуци Европског суда за људска права од прошле седмице, о којој се мало говори.
Сидеров не воли Роме – као ни хомосексуалце, Јевреје, католике, и још неке. Аутор је и књиге Бугарофобија, у којој оптужује Роме за насиље и беспосличење.
Неколико либералистичких и скупина које се залажу за Роме, као и неколико ромских појединаца одлучили су да Сидерова пред бугарским судовима туже због дискриминације, тражећи да му се забрани да убудуће износи такве ставове и да се извини што их је раније износио. Њихова акција завршила се неуспјехом. Суд је у суштини одлучио да Сидеров, и поред претјеривања, није позивао на дискриминацију против Рома, већ захтијевао да држава има исти приступ према преступницима без обзира ради ли се о Бугарима или Ромима.
Волен Сидеров (Извор: Википедија)
Све жалбе на првостепену пресуду су одбијене, закључно с Касационим судом, највишом бугарском судском инстанцом. Тужиоци су се стога обратили Европском суду за људска права, који је прошле седмице усвојио њихову жалбу. Исти суд је усвојио одвојену, али сличну тужбу коју су поднијела два бугарска Јевреја због његових ранијих антисемитских коментара и порицања Холокауста.
Можда Вам није најјасније како се ово десило. Ромски тужиоци лично ни на који начин нису претрпјели штету од Сидеровљевих коментара, нити је у питању била акција широких размјера: разлог тужбе био је што је једном једином политичару, из странке са мање од десет одсто подршке, дозвољено да бљује жуч, и да при том није ушуткан.
Али адвокати за људска права размишљају на загонетне начине. Европски суд за људска права је рекао да је прекршено тужиочево право на приватан живот (према члану 8 Европске конвенције о људским правима). Суд је изразио неслагање с одбијањем бугарске државе да сузбије говор мржње, што се одразило на цјелокупну етничку скупину Рома, додајући да Сидеровљеве тираде, жигошуће и пуне предрасуда, нису заслужиле заштиту по основу слободе изражавања – иако је политичар изабран на изборима. Из чега слиједи да су, пошто бугарски судови нису ушуткали Сидерова, прекршена људска права тужилаца.
Нико разборит нема нарочиту наклоност према Сидерову, али колико год Вам се не свиђали његови назори, ако вјерујете у слободу изражавања овакав развој догађаја је узнемирујући по више основа.
Извор: sofiaglobe.com
Као прво, то је још једна у низу одлука Европског суда за људска права према којима се право на слободу изражавања сматра скоро непријатношћу, гледајући на слободу изражавања као на нешто што би требало пажљиво ограничити и свести на оно што његове судије сматрају важним за друштво. Примјера ради, Суд је у протеклих двадесет година скоро редовно стајао на страну јавних личности у споровима са штампом, образлажући да њихово људско право на приватност има предност у односу на радозналост медија. Суд је медијима ускраћивао право да износе истину о јавним личностима, односећи се према штампи као према одурном изданку популизма.
Друго, одлука Суда у случају Сидерова далекосежнија је него претходне. Из пресуде Суда слиједи постојање пуног људског права на ускраћивање изражавања другоме, чак и кад се не тиче непосредно особе која подноси тужбу. Као и остала људска права, и ово ће вјероватно бити неупитно у оквиру демократског процеса.
Из образложења Суда недвосмислено је јасна његова намјера да афирмише ово право. Судије су сматрале потпуно неприхватљивим што су бугарски судови дали „значајну тежину праву на слободно изражавање господина Сидерова“ и „умањили дејство његових изјава на тужиоце попут етничких Рома који живе у Бугарској“.
Треће, потенцијални утицај ове пресуде је огроман. Она се тиче питања расе, али би се слични случајеви могли тицати инвалидности, религије, сексуалности или џендера. Можда ћемо се морати спремити за тврдње активиста инвалида, транссексуалаца или религијских фундаменталиста да супарници заслужују да буду спријечени да говоре оно што их вријеђа – и да заштита њихових људских права захтијева ушуткивање других. Поврх тога, чини се да пресуда захтијева ограничење изражавања не на основу говорникове намјере, већ вјероватних посљедица говора.
Професор Вил Ноланд после отказа на Итону: Остајем при свом предавању о патријархалности
Четврто, ово није могло пасти у неповољнијем тренутку по оне који организују супротстављање планираном удару на слободу изражавања у Уједињеном Краљевству, попут Закона о злочину из мржње који припрема шкотска влада. Одредбе Закона, буде ли усвојен, знатно би прошириле овлашћења државе у погледу оног што нам је дозвољено да кажемо једно другом и једно о другом. Страва је што министар правде Шкотске, Хамза Јусаф, изгледа мисли да повлашћивањем одређених скупина и диктирањем шта је нама осталим дозвољено да кажемо о њима Влада „унапређује“ свачија људска права.
Али постоји и трачак наде. Што нечувеније одлуке које производи овај Суд, и што више јавност буде знала за њих, то ће више људи схватити да Европски суд за људска права, као ни Европска унија, нису за нас. То не значи да би требало да се ратосиљамо закона о људским правима. Али имамо право да захтијевамо да они добију неку врсту демократског легитимитета. Тумачење људских права требало би одузети овом пристрасном и све нелибералнијем Суду, чији чланови одговарају једино самоизабраној међународној масонерији.
Ендру Тетенборн (Andrew Tettenborn), професор привредног права и некадашњи службеник на Кембриџу
С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Чик пробај тако нешто код нас и власт и опозиција и нво обесиће те за онај део тела где највише штрчиш.