Врло брзо у Србији ће постојати само академици и неписмени. Друго нам, осим Србије, такође Друге, и не треба
Драгослав Пакић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
На једном сајту сам видео фотографију уваженог господина Вукадиновића у гро плану. Показивао је неки лист папира који је био у још грознијем стању. Подсетили су ме на Маринику Тепић у проширеном издању.
Сличне слике се могу видети само на ТВ екранима са националном фреквенцијом у емисијама којима председава Александар Вучић. Само он па он. Без водитеља(ки) и постављених питања а са одговорима које унапред знамо. Угоднију забаву је тешко наћи ако се изузму ријалити вашари у Малом Риту.
Соло наступ значи и уштеду народних паре за набавку вакцина и респиратора како би са разлогом могло да се каже: „са овима се заиста лакше дише“.
Сасвим су другачије – и рекло би се супротне – емисије на ТВ постајама са анационалним фреквенцијама где водитељ доведе још два истомишљеника и онда, у слози и љубави, тријалог сведу на монолог што је, мора се признати, занатски вешто и професионално изведена показна вежба штедње у размени ставова и укрштању евентуално супротстављених, не дај Боже, мишљења. Овде се штеди на идејама и то је већ нешто што годи замореном уму.
Испратили смо Џеја, а мало потом оде и Балашевић. Свако на своју страну што не мора да значи да су се разишли. Напротив.
Ђорђе Балашевић (Фото: Југослав Пап/Танјуг)
De mortuis nihil nisi bene. Зато ћу за Панонског морнара рећи да је био диван песник, духовит и мудар, али да је своје кантауторске вредности исказивао више на рецитовању него на певању и да су му многи концерти личили на послератне вечерње академије на којима се осуђивао српски национализам, великосрпска буржоазија увек гладна и жедна туђе невине крви као и њене ратнохушкачке вође. Почевши, као што је и ред, увек од почетка и са врха. Срећа је што је говорио и рецитовао на местима где је то годило ушима многобројне публике и на језику који је сам назвао „исквареном варијантом његовог матерњег хрватског“.
У Србији га оплакују чак и репризно доводећи преживеле сведоке из најближег суседства, чиме се доказује да је Ђоле био само против рата и ратних страдања за које је једини познати и светски признати кривац Србија и њена навика да, како се једном приликом у НИН-у исповеди још осетљивијој Ољи Бећковић, живи у септичким јамама, уместо у јамама безданкама где се, на несрећу која се заборавља, не може живети.
„Дару из Јасеновца“ смо сагледали из свих углова и сада чекамо наставак уколико се над Србијом не надвије нека нова Олуја.
Извор: Друштвене мреже
Резултати избора су унапред познати па је гласање постало незанимљиво. Чак ни бојкот није успео да унесе нове наде и неопходну свежину мисли и дела. Зато се прешло у кладионице где се на улог по пониженим ценама могу зарадити поприличне паре без опасности да ће потпасти под мере Закона који ступа на снагу 12. марта текуће нам године. Питање за опкладе је ко ће од многобројних кандидата за САНУ успети да прође и чиме то заслужује. Прогнозери и стручњаци за послове клађења не крију сазнање да ће врло брзо у Србији постојати само академици и неписмени. Друго нам, осим Србије, такође Друге, и не треба.
То би укратко биле наше слике и прилике. Остало су карикатуре Петричића и Коракса који се латиницом пише са C и X а не чита Цораикс. Због тога се Вук преврће у гробу.
Categories: Сатиристика
„Dara iz Jasenovca“ je pokazala svu slozenost estetskog.Sve ono sto je sustinsko za ovaj film odigralo se van njega, van diskursa o samom filmu, u krugu produkcija, distribucija, kriticka recepcija koja se takodja ogranicila na ove, naizgled spoljasnje stvari za estetiku jednog filma.Sa nase strane, filmu je dodeljena potpuno neprilicna uloga jednog od nosecih stubova novog (starog) identiteta i neverovatno naivna uloga istine koja ce izmeniti „sliku o Srbima.Kao sto vise puta rekoh, slika o Srbima nije neistinita, vec lazna, oblikovana propagandom, pa stoga nije cudo sto je sam film, buduci da naspram sebe ima propagandu, proglasen propagandom, uz iznosenje podataka o genocidu nad Srbima u NDH-a, ali uz ono ali koje prati istinu kada postane sredstvo za nesto drugo i time propaganda.A, istina je trebalo da bude sredstvo za nesto drugo i u nasim ocima, sredstvo identitetskog, sveta prosvetljujuceg…Istina nije suprotnost lazi, vec neistini, suprotnost lazi je stvaralacka sloboda, na zalost, suspregnuta gigantomahijskim identitetsko-prosvetljujucim zadatakom, a kakva je veza identiteta, slobode, secanja i zaborava, pisao sam i previse.Pa, ipak, desilo se cudo.Ako smo prisustvovali pokaznoj vezbi da estetsko vise ne stanuje u samom delu, „Dara“ nije dozivela sudbinu Disanovog pisoara, vec sudbinu mnogo veceg dela, jer je umesto promene slike o Srbima, otkrila pravu sliku o onima ciju sliku o Srbima je trebalo promeniti.U tom pogledu, kroz ovo delo je prosijala svetlost istine snaznije od svake slobode stvalastva, osvetljavajuci svet onakvim kakav jeste.
Postoje dela koja kao da se sklone, da bi iz njih prosijalo nesto vise od umetnosti.Takva dela cesto imaju problematicnu estetsku vrednost.Moj omiljeni primer su nastavci „Varljivog Sunca“ Nikite Mihalkova.Cehovljevsku ugladjenost prvog dela, ne bas jednostavno spojivu sa pricom o tom vremenu socijalizma u SSSR-u, zamenjuje brutalna dekonstrukcija svakog lika, pa i samog Kotova, za kojeg se otkriva da je i sam streljao za vreme revolucije, ljubavi njegove zene i porodice, da bi dosegao dno svake dekonstrukcije – rat, kao onaj trenutak koji ruseci sve prethodno, otvara priliku za iskupljenje, za samozrtvovanje, otkrivajuci u coveku visinu iznad svih njegovih licnih interesa, slabosti, iznad onog sto je bio…Rat se pojavljuje kao ono SADA, Grcima tesko razumljivo, modernom coveku zivotno vazno da ovlada svojom prosloscu, da oseti mogucnost raskida i nejasnu duznost ocuvanja u njihovoj dihotomiji slobode i predaje.Rat se ovde pokazuje kao sazetost proslog i buduceg u kojoj i pociva oslobodjenje likova od njihove psihologije i jasnost sta im valja ciniti.Ostati u ovakvom trenutku sluga svoje psihologije, znaci biti nistavilo. Zato u nastavcima dominiraju dve teme:otadzbina i cerka, ona zbog cije buducnosti, ali pokazace se rame uz rame sa njom Mihalkov dolazi do krajnjih svrha svakog coveka – otadzbina i deca.Ovo nije imalo malu cenu, destrukcija omiljenog „Varljivog Sunca“, samodestrukcija Mihalkova i optuzbe da je putinovski, naravno, propagandista.Tako je Mihalkov morao da zrtvuje estetiku prijatnu modernom duhu, da bi dosegao do, istom tom duhu neprijatne otkrivenosti o zrtvi za otadzbinu i deci kao jedinoj istinskoj buducnosti.
U oba ova dela, istina je morala da napusti estetsko, da proguta delo, da bi otkrila vise od onoga sto su ova dela nameravala.Lepota je od starih Grka povezivana sa istinom i dobrim.Mi, savremeni, obuzeti slobodom stvaralastva, svojim licnim stilom, svojom neponovljivom originalnoscu, kao da smo se postavili ispred dela i onoga sto iz njega treba da prosija.Otuda veliki broj onih koji nisu zeleli da gledaju film iz straha da „necemo zabrljati“, onih naucenih da film mora da bude „esteski“, da iza njega treba da stoje scenaristicko i rediteljsko ime, drzava…Umesto tog stajanja iza, u prvi plan su stali ovi sto su ispred filma, kriticari, producenti, teoreticari raznih fela. Medjutim sve ove pogresnosti konteksta oko dela u slucaju „Dare“ ,kao da su nehotice, upravo potiskujuci delo u kontekste koji su mu spoljasnji, otvorili prostor za istinu koja je obasjala sve i pokazala kakav je ko, pokazala da ni zrtva ne moze da bude bilo ko, barem dok americki kongres ne glasa za to!
A, sada, naravoucenije, zbog kojeg sam i pisao komentar, ali je izostalo zbog pospanosti.Sledeci put prvo naravoucenije, a od komentara sta pretekne.Treba napraviti dokumentarac “Dara i Aida idu u Holivud”, tacno prikazati ovaj rasizam u pogledu prava da se bude zrtva, pokazati da je “Aida” propagandni pamflet, objasniti zasto je strasno kada se holandski bataljano skloni pred Srbima, a nije kada se godinama sklanja pred Oricem, da napada iz podrucja zasticenog UN (mozda podsetiti da je takvo podrucje bila i RSK)