Национална интелигенција прави се да не подржава режим, иако га стабилизује тако што има разумевања за његову непостојећу борбу против самог себе, рекао проф. Ломпар за Геополитику

Мило Ломпар (Фото: Catena Mundi)

Невладина интелигенција прави се да не подржава режим, иако га безусловно подржава у читавом низу антинационалних чинова: зар Весна Пешић није подржала Бриселски споразум, оценивши да су Вучић и Дачић – Черчил и Де Гол?

Да ли је невладина интелигенција заиста опозиција режиму, шта су литије у Црној Гори промениле и да ли српска култура има снаге да се носи са изазовима времена? Редакција Геополитике разговарала је са проф. др Милом Ломпаром.

Поштовани господине Ломпар, недавно на Новом стандарду објављен је један Ваш текст, који бих оценио као значајан прилог бољем разумевању српско-руских односа. Други светски рат, велике жртве које је поднео Совјетски Савез и победе Црвене Армије, без којих ни би било сломљен нацизам, су с правом светиња у Русији. Ви сте написали да “данашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година у српској историји упоредива са 1918. годином у руској историји, и да би ту епохалну инверзију требало уважити”. Молим Вас да за читаоце Геополитике ближе појасните на шта сте под тим мислили?

Не треба бркати долазак југословенских комуниста на власт са подршком на којој је почивао титоистички режим. Јер, Совјетски Савез је – као последицу своје војне победе 1945. године – довео на власт комунисте у бројним земљама Источне Европе. Али, само се југословенски комунистички режим одвојио од совјетског утицаја после пар година, па је ипак остао и тоталитарни и диктаторски. Због настојања да очува симболички значај победе у Другом светском рату, Русија привилегује – у култури сећања – долазак комуниста на власт код нас и потискује прецизну историјску свест о другом антифашистичком покрету – четницима генерала Михаиловића. Вођена својим интересима и империјално неосетљива, садашња руска политика одбија да разуме да је 1945. година – у историји српског народа – упоредива са 1918. годином у историји руског народа: комунистичка револуција их је оставила без монархије, спроводила унутрашњи терор, изручила насилним поступцима однарођавања, одвојила од пређашњим ратовима потврђених територија, извршила битну редукцију културног наслеђа, материјално и морално опустошила православну цркву – она их је учинила пораженом жртвом, а не победником.

Тито и чланови Врховног штаба у Дрвару

Српска победа у 1918. години, пак, упоредива је са совјетским тријумфом из 1945. године: настала у великим жртвама, победа је донела уклапање у ширу (југословенску, односно – за Совјетски Савез – варшавску) констелацију односа и територија, чији се погубни утицај показао деценијама касније – у годинама после пада Берлинског зида (1989). Тада су нестали и Југославија и Совјетски Савез. Тада су се – као у неком буђењу, као у премошћавању епохалног интеррегнума, у напокон реалном времену – изнова среле српска и руска традиција, историја и политика. Због пропагандне предодређености совјетским погледом на ствари, садашња руска политика не жели да уочи епохалну инверзију у положају српског и руског народа у XX веку. Историја се не одвија само линеарно у времену, већ се у култури сећања препознаје и кружно кретање догађаја и процеса.

Историјски биланс комунизма

У бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање. Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања. Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције. Тако се – на нивоу јавне свести – блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза. Јер, ако би се сетили Катарине II, требало би да одговоре на питање због чега је Крим освануо у другој држави, кад су победили у Другом светском рату? А ако би се сетили Петра Великог, питање би било слично: ако је под њим Кијев био у Русији, због чега сада није? У ком друштвеном систему се одиграо преокрет чије су последице на делу?

Тако и спољни чиниоци образују садашњу српску политику као симулакрум политику: руска политика симболички подржава титоистичку традицију, која је ишла у сусрет западним (америчким) чиниоцима; ти чиниоци, пак, обнављају сећање на акције српских четника, којима су спасавани амерички пилоти, али их приписују недефинисаним припадницима српског народа, чувајући титоистичка решења у југословенском унутрашњем уређењу. Оба кретања су изнутра недоследна, у нескладу са чињеницама, што им даје збуњујући садржај, али су, истовремено, функционална у политичким наумима спољних чинилаца. На оваквој спољној подлози настаје симулакрум политика режима СНС. То је политика у најдубљем сродству – само у нижем цивилизацијском регистру – са циљевима и средствима невладине интелигенције.

Рација ОЗНЕ у улици Кнеза Милоша у Београду (Фото: Catena Mundi)

Постоји извесан контраст у српском друштву, убедљиво највећи део народа, пројављује пријатељски став према Русији и руском народу а с друге стране, Ви такође, с правом указујете да академска заједница, универзитетски наставни кадар (који има велики утицај не само на факултетима него у јавном мњењу) је убедљиво прозападно идејно-вредносно оријентисан. Можете ли нам објаснити овај контраст и да ли се Ви због тога залажете за веће присуство Русије у културној сфери у Србији. Коначно и питање, да ли упркос геополитичком положају, разликама у темпераменту и погледу на свет, величини наша две земље, Србија има ближег политичког партнера и савезника од Русије?

Након раскида са Информбироом 1948. године, настаје вишедеценијско таложење америчког и западног утицаја на врло суптилан и прорађен начин, док се напоредо развија један унапред подозрив однос према сваком руском присуству. Тако је, на пример, највише Фулбрајтових стипендија добијала у периоду хладног рата – Југославија: после СР Немачке. То је податак који доноси књига енглеског аутора Лампеа. Не Француска, не Италија, као вишеструко бројније земље, него – Југославија.

Дубока индоктринација западним (америчким) утицајем омогућила је – на путањама хладноратовске пропаганде – да се напет и негативан однос према комунистичкој традицији семантички пренесе на присуство Русије.

Како оцењујете актуелно стање и политичке промене у Црној Гори. Да ли полако почиње да се руши Милова криминална и антисрпска грађевина?

Делује као да је отпочео неповратни процес урушавања тродеценијског режима у Црној Гори. Будући да би могла бити реч о процесу, његови садржаји би могли бити компромисни, нагодбењачки, са различитим облицима споразума које је тешко бранити и са историјског и са етичког становишта. Но, стварност диктира људске изборе и у професионалном, и у материјалном смислу, па њихов лик није узоран. Није вероватно да би – у догледно време – могло доћи до промена у спољној политици: када је реч о НАТО-у, о признању Косова. Делује да више није могућ онакав притисак на Српску православну цркву, нити дискриминација српског народа каква је била у протеклој години. Ако повежемо те две чињенице, могли бисмо нагађати да је на делу покушај западних (америчких, немачких) чинилаца да – на примеру Црне Горе – успоставе одржив однос са српским националним правима. Уколико би то било тачно, онда би се тај однос могао – у примењеном облику и са неопходним прилагођавањима – применити и на Србију, односно Републику Српску. Крајњи циљ би био уклањање руског присуства са Балкана.

Прослава изборне победе у Подгорици (Фото: Владимир Павићевић)

Иако смо склони брзом заборављању, да ли се након ових промена, тек сада види снага и досег православних литија у Црној Гори и резултати дугогодишњег мисионарског и националног рада блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића. Како Ви гледате на улогу наше Српске православне цркве не само у Црној Гори него и у Србији, где наша црква, за разлику од државе, има веома јасан и чини се непоколебљив став по питању територијалног интегритета и опстанка Косова и Метохије у Србији?

Литије су несумњиво биле плод тродеценијског, готово мисионарског рада митрополита Амфилохија: у свим могућим правцима. Све његове грешке у процењивању прилика и околности у којима је деловао постају мање важне од овог дефинитивног резултата његовог живота. Но, у самим литијама се догодио укрштај два начина понашања. Први припада дугој традицији пасивног отпора, која је имала својих репрезентативних представника и у Европи: код Чеха. Ништа не показује боље порозност једног насилног и диктаторског режима него пасиван отпор. Код нас се обично мисли да је пасиван отпор кад човек ништа не ради. То је, међутим, ненасилан облик протеста који се непрестано понавља упркос провокацијама власти, демонизацији у медијима: то је образовање тачака отпора, као група за притисак, у што је могуће више подручја живота. Неопходна претпоставка је општа сагласност у постављању проблема: она је невидљиви основ који снажи сваку индивидуалну или колективну акцију. Кључни чиниоци успеха су: ненасилност и истрајност. Они треба да доведу до масовности и дезоријентације власти. То се догодило у Црној Гори.

Молитвено окупљање у Подгорици, 9. 2. 2020. (Фото: Борис Пејовић/ЕПА)

Други чинилац је био православни садржај пасивног отпора: традиционална одбрана православља, као вековна чињеница постојања људи у Црној Гори, спојила се са модерним обликом отпора као што су литије. Ту се одиграо један мање уочљив процес: дошло је до колективне идентификације српског народа, која је обезбедила општу сагласност људи. Шта то значи? Отпале су статусне, социјалне, образовне, старосне разлике између људи, индивидуални садржаји њихових живота су потиснути, па се појавило колективно препознавање као подлога друштвене акције. То је – у нашој историји – обично бивало у оружаним облицима отпора. Поново се потврдило да су мотивационе и акционе силе код српског народа неупоредиво најјаче када општа свест поприми својства колективних идентификација људи.

Ту се открива и тамна страна наших навика: у индивидуалној сфери, када се вратимо појединачним садржајима живота, не успевамо да пренесемо нешто од заједничког осећања које је имало највећу снагу. Јер, разлике у интересима постају малена, али непрелазна препрека за оплемењивање и продубљивање колективних представа. Отуд је манипулација релативно лака, предвидива и незаустављива: појединац добија понуду која одговара његовим интересима, стан, новац, посао, положај, како ко, како кад, како где, да би напустио сваку свест о заједници. Услед тога, људи се раслојавају на индивидуалним садржајима и циљевима. То је превасходно културни неуспех: српска култура није створила форме живота нити установе у којима би се потврдила моћ колективног деловања у развијенијим облицима друштвеног живота. Културе других народа налазе се – у епохи радикалног индивидуализма, каква је наша – под сличним притиском, али су њихови обрасци понашања чвршће устројени и културна ограничења, као и културне казне, неупоредиво су делотворнији.

Србија у симулакруму

Када су у питању критике упућене актуелној власти због политике према Косову, има и мишљења да се председник Александар Вучић не може унапред оптужити за издају Косова и Метохије коју није извршио, као и да је његово залагање за компромисно решење, можда део једне шире политичке стратегије која има за циљ да купи време и одложи доношење коначног и неповољног решења. Но, Ви сте, заједно са проф. др Костом Чавошким, Марком Јакшићем, проф. др Дејаном Мировићем и Драганом Трифковићем, поднели кривичну пријаву против председника Републике Србије. Зашто?

Он је починио толико уставних, законских, правних, економских и политичких прекршаја да је потпуно небитно да ли је то део неке виртуелне стратегије. Он је устројио колонијално-окупационо стање у облику симулакрума: прекривени празном љуштуром националне реторике и симболике, срце и крвоток државне администрације крију бројне представнике невладине интелигенције. Њихова лојалност је усмерена ка спољним чиниоцима, а не ка држави коју уређују или представљају. Тај систем се може назвати: српска национална лаж. Потписао сам кривичну пријаву у своје име, као што сам одбио да будем управник Народне библиотеке Србије (2013), као што сам одбио да говорим на обележавању 800 година СПЦ због ордена Светог Саве који је додељен председнику Србије (2019). Никада нисам никог молио за помоћ нити питао шта треба да урадим.

Матија Бећковић и Мило Ломпар отказали учешће на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ

Како Ви видите Србију у протеклој години коју је обележила пандемија изазвана корона вирусом. Не очекујући од Вас да се изјашњавате о неким стручним аспектима који се тичу медицине и епидемиолошких мера ипак морамо да Вас питамо како Ви видите ову општу друштвену климу која је створена у целом свету па и у нашој земљи поводом вируса Ковид 19. Да ли и Ви, независно од мноштва теорија које прате ову пандемију, наслућујете и видите једну злоупотребу ове епидемије од одређених глобалних центара моћи?

Имам утисак да је сама болест, иначе несумњива, сплетена са манипулативним техникама које праве један велики друштвени експеримент. Но, то је утисак, а не неко сазнање.

Да ли је ова епидемија најважнији разлог једне евидентне политичке пасивности у Србији. Како оцењујете актуелно политичко стање у Србији и политичку сцену у нашој земљи, где поред доминантно владајуће партије са својим коалиционим партнерима, имамо једну, ако можемо да кажемо, разједињену и слабу опозицију. При чему део прозападних политичких снага има бар медијску подршку одређених „прозападних медија”, док су националне партије и организације разједињене и располућене између ова два блока. Како „српско становиште” – прецизан и важан појам који сте Ви сковали и преко Ваших књига лансирали у јавност – оваплотили, преточити у државни национални програм као и у политичко деловање националних партија?

Овај режим је створио пасивно стање, јер почива на прећутној сагласности протагониста невладине оријентације и националне оријентације. Зар они нису складно здружени готово на свим нивоима власти? Ко да се, онда, постави активно и критички? Стално се призива неки одлучан и херојски потез, негодује се што постоје они који указују на природу овог режима, гласно се тражи Карађорђе, али се нико од незадовољника не јавља за неку херојску улогу или мученичку смрт. Најјачи критичари овог режима су невидљиви: за тастатуром и под надимцима. И јако су љути што још понеко говори критички под сопственим именом. Не смеју шефу или директору ништа да приговоре, камоли да се противе, а реформишу државе и континенте. Лицемерје је привилеговани облик наше јавне свести: и тамо где је видљиво, и тамо где је скривено.

Режим и невладина интелигенција

Невладина интелигенција прави се да не подржава режим, иако га безусловно подржава у читавом низу антинационалних чинова: зар Весна Пешић није подржала Бриселски споразум, оценивши да су Вучић и Дачић – Черчил и Де Гол? Национална интелигенција прави се да не подржава режим, иако га стабилизује тако што има разумевања за његову непостојећу борбу против самог себе: режим се – нарочито председник Србије – бори са неким критичарима, чији истомишљеници седе у власти. Она налази рационализацију у тобожњој проруској оријентацији режима, која је, међутим, само декоративна: Комерцијална банка је продата Американцима, гасно снабдевање – вели министар енергетике – неће бити само руско него и других снабдевача, нишки центар за ванредне ситуације никад није добио дипломатски статус. Итд.

Јенс Столтенберг, Александар Вучић и Соња Лихт

Невладина интелигенција осуђује режим због антидемократских поступака, избегавајући да осуди западне (америчке) и домаће (невладине) чиниоце који га подржавају: проблематичан је – за њих – Вучић, али није Соња Лихт, која га јавно подржава. Национална интелигенција критикује режимску косовску политику, избегавајући да прекине своје учешће у пословима режима: и направи непрелазан отклон од њега. Невладина интелигенција има јединство у односу према режимској спољној политици. Национална интелигенција има јединство у односу према режимској унутрашњој политици. Код невладине интелигенције мит о евроатлантским интеграцијама ствара политичко јединство. Код националне интелигенције мит о држави ствара апсолутну пасивност у политичкој акцији. Обе стране снажно користе клијентелистички однос режима према политичким чиниоцима. Обе стране расправљају светске теме када треба да преиспитају свој однос према властима. Одсуство опозиционих политичких партија је само илустрација ове дубинске немоћи српске културе да обликује друкчији политички спектар. Резултат је пасивност која се претвара у друштвено труљење. Али, појединачно су сви протагонисти јавног живота задовољни.

Моћ културе и значај интелектуалца

Ви такође, са правом указујете на значај културе и културне политике за опстанак и развој Србије као и на негативан, посебно регионални страни културни утицај (хрватски) на нашу земљу. Изгледа да сви у Србији, укључујући и патриотско националне партије не схватају значај културе и културне политике за разлику од наших непријатеља који су од Броза, преко Милошевића, Ђинђића, Коштунице, па сада и Вучића и напредњака, суштински владали културном сценом Србије и одређивали магистралне идејно-вредносне правце и стандарде у култури у нашој земљи. Да ли Ви делите ову оцену и да ли је Ваш просветно-мисионарски рад на културном самоосвешћивању Срба дао ипак неке резултате?

Као да су протекле три деценије учиниле да интелектуална и културна тежња ка разумевању биланса XX века код нас буде изгубљена. Ту има једног парадокса: да Слободан Милошевић није преусмерио антикомунистичко расположење крајем осамдесетих, Латинка Перовић би била лустрирана због високог и дуготрајног политичког учинка на линији једнопартијске диктатуре. А овако се она прогласила за арбитра у подручју демократских вредности. Генерал Јово Капичић би одговарао за оптужбе које су имале кривично-правни а не само политички садржај. А овако је он давао оцене о српском национализму. Уместо да цене учинак њиховог партијског друга, који их је вољно или невољно ипак све заштитио, они су Слободана Милошевића кривили због трагичног биланса земље, коју су пре њега и мимо њега деценијама водили. А они су, штавише, хтели некоме да суде после 2000. године: историјски протагонисти дебакла успоставили су се као моралне и политичке судије. Био је то потпуни коловрат.

Мило Ломпар пред плочом Доситеју Обрадовићу, Лондон 2015.

Да је Војислав Коштуница спровео лустрацију после 5. октобра 2000. године, не би ни Дачић ни Вучић (Черчил или Де Гол?) данас били политички чиниоци. Али, сама ствар је била неспроводива. Јер, такво је историјско кретање код нас: страх од општег преиспитивања увек је страх од самопреиспитивања. Сада је све то прекрило време и дошла су покољења која о томе не знају ништа, натопљена су духом сопственог времена, у коме нема никаквих сазнања која би им била темељ, него се по обичају креће из интелектуалног подрума. То су поколења која осећају импулс живота у себи и желе себе као актере у свету. Та тежња је оправдана. Али, она показује да српска култура нема снаге да успостави оне стандарде понашања који штите од понављања истог историјског садржаја са другачијим идеолошким и политичким образложењима.

Интелектуалац мора да зна где су му границе: његово је да каже шта види, да објасни шта разуме, да поучи ако има кога. Није његово да управља: он свој хлеб треба да зарађује изван сервисирања свог политичког мишљења. То је лако рећи, али је тешко издржати у таквом опредељењу. Јер, интелектуалац је постао сасвим непотребан: помало и смета, каткад и нервира, узнемирава миран сан и леп одраз у огледалу толиких пропагандиста. Сумњам да је мој јавни ангажман дао неки резултат: друштвене и културне силе су тако постављене да је моје схватање ствари увек било – једно маргинално мишљење. Тако је и остало.

Извор: Геополитика, број 110, фебруар–март 2021.

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, КиМ, Мило Ломпар, Срби, Срби и Руси, културна политика, титоизам