Људски ум не може појмити размјере тог зла. Јасеновац није био нека изолована кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи
Дара из Јасеновца, сцена из филма (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)
Требало је проћи више од седам деценија да се у Србији сними филм о једном од најмонструознијих геноцида које је човјечанство запамтило (ако га уопште памти), а историја људског рода је историја геноцида, злочина, гријеха и побуне људи против Бога.
Никад нећу заборавити сузе Хрвата, бившег јасеновачког логораша, који је тада већ као сједи старац препричавао догађај којем је свједочио у логору. Педесет година је јако пуно времена, па ипак, плакао је као дијете док је описивао како је извјесна усташица Марија убијала бебу ударањем главе о зид.
Људски ум не може појмити размјере тог зла. Јасеновац није био нека изолована кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи. Није могуће ни у једној књизи, нити на једном филму приказати оно што се тада догађало. Свакако је похвално што је неко покушао то екранизовати, што је филм приказан на РТС-у, што је држава стала иза пројеката.
Међутим, поновно се (након катастрофалне серије “Немањићи”) показује да Срби нису у стању снимити добар филм о себи и својој историји, ако није са аутошовинистичких позиција. Ако се сами себи не ругају.
Проблем филма нису ни патетика ни црно-бијели приказ карактера. Сваки хрватски ратни филм или сваки филм о Сребреници има сто пута више патетике. И може ли међу усташким чуварима у дјечјим логорима ико бити не бијел, него и тамно-сви?
Сцена из филма Дара из Јасеновца (Извор: Спутњик)
Проблем је што филм, ако је рађен за међународну публику није објаснио ко је и зашто побио стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла. Није га потписао, именом и презименом.
У једном оваквом филму атмосфера пакла се не постиже бруталним сценама насиља ни дивљачким испадима усташких зликоваца и то је највећи промашај филма. Режисер и сценариста показали су потпуно неразумијевање историје, духа оног времена, духа усташког клеро-фашизма. Они усташе приказују као неке алфа насилнике из краја, гњевне вође навијача, Земунце, Вељу Невољу. Не, усташе су биле хладни и мирни садисти, злобни и пакосни, љигави, али сталожени.
Да сам ја снимао филм, за улоге усташа користио бих данашње негаторе усташког геноцида, Игора Вукића и његову бесрамност којом негира покоље у Јасеновцу, Стјепана Разума и његову перверзну мирноћу, Романа Љељка и онај поглед преваранта. Режисер, сценариста и глумци требали су гледати наступе у хрватском Сабору Хрвоја Зекановића и сладострасну мржњу којом говори о Србима, фанатичност Каролине Видовић Кришто, лукавост Жељке Маркић или пасивну агресију Влатке Вуковић док изјављује да дјечје логоре нису основале усташе него Црвени крст. Требали су присуствовати проповиједима бискупа Кошића. Или бар, ако им је ближе, отићи у круг двојке, послушати Соњу Бисерко, Дубравку Стојановић, Николу Самарџића, Светислава Басару…
Без обзира на све мане филма, пустио сам сузу на крају…
Наш Бог је Бог живих, а не мртвих, као што каже јеванђеље по Ивану. И сви јасеновачки мученици сада су, нека им је вјечна слава у Богу. Суштина Исусове поруке је праштање, али опростити можемо само ономе ко се покајао!!! А горе споменути ликови, својим наративима о вјечној српској кривици и Србима као византицима и примитивцима, својим негирањем геноцида, својим правдањима злочина над цивилима, старцима, женама и дјецом, по други пут убијају те жртве. Поновно стварају предуслове за нове ратове и геноциде, за нове кругове пакла.
Не могу Срби схватити то зло. И боље да не могу.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук/Искра, 23. 2. 2021)
Categories: Преносимо
Чудно је то (и предивно) да србско страдање, али и цијелу историју боље тумаче двојица Хрвата него (можда) цијела србска елита. Први је непоновљиви Андрић. Сад му се придружио Горан Шарић. У ствари, они само свједоче истину, без икакве личне користи, без задње намјере, али и без комплекса. У својој поеми Јама, то је учинио и Иван Горан Ковачић.
Нећу рећи да није било и Срба… Присјетимо се Дучића, али и Жарка Видовића .. Ипак, њихов глас је на све начине био пригушиван.
Усљед предугих година под душманскон чизмом, година бруталног дављења свега србског (некад отвореног, а некад у памучним рукавицама), развила се “врлина” самоцензуре и самопорицања. Тако да се још некако могло цитирати Андрића или Мешу Селимовића. Цитирати Дучића или Његоша би било мало превише.
Тако је и данас. Ко повлачи конце иза цјелокупне медијске продукције? Ко су највише награђивани аутори? Нађе се ту и понеки изузетак. Али само да потврди правило.
Горане, хвала Ти што нас будиш.
Како сам и коментар о филму и разлоге зашто мислим (знам) да је пројекат голем промашај већ оставио испод Ружићевог текста, немам намеру их понављам, али бих на овом месту указао на закључак које, посве исправно, изводи добри војник Шарић, мада нисам сигуран да би се са мном сложио и у приступу (не)разумевању те, као он вели, генеза зла. Докле год се по свем Србљу не запати мисао да је камен темељац хрватског постојања негација српства, да је србофобија храна без које би хрватсво изумрло за недељу дана, ми ћемо и даље бити само гуске у непрегледној, као тесто густој магли. Докле год таква премиса буде ван школског програма, медија и глава људи који, један после другог, воде најзначајније српске институције, ми ћемо, опет и изнова, не само падати на испиту очувања идентитета него бити саучесници у УЗП пљувања по нашим гробовима и круњења српског ткива до нивоа презле.
Да смо толико наопако научени да нам не треба никакав помагач са стране сведочи и став нашег драгог колеге Момчила, који нас, иначе, редовно обрадује својим песмама, а који ме је данас, у времену кад ме слабо шта може изненадити, запрепастио гурањем Андрића међу Хрвате!
@Драги Момчило.. и сви ини који сте му дали плус… па где сте то научили, ко вам је рекао да је Иво Андрић Хрват?! Да ли сте свесни да је то толико опака мисао да је у управо у равни хрватског становишта, декларације Првог ватиканског савета, а после и главне доктрине Ћопавог да се сви католици јужно од Саве имају звати Хрватима? Па то је управо оно против чега декларативно устајете али нисте, очигледно, свесни своје големе… неопрезности. Иво Андрић је за живота био дубоко свестан своје величине, и као такав је много пута доживео да се о његово дело, име и нацију отимају и ови ван српског делокруга, као што је знао да ће се то наставити и после његове смрти. Зато је, својевољно, још 1921. прешао на екавицу, у свакој прилици и сваком стављао до знања, од Карла Шмита и колега амбасадора, до Гроза и Крлеже, да је, не само искључиво српски писац, него и Србин по откуцају срца и по својом руком ћирилицом исписаном речју Србин у рубрици народност, у више од 10 докумената који се и данас могу видети ако посетите Андрићев музеј на адреси Андрићев венац бр. 8. У Београду. Један од Крлежених биографа, Енес Ченгић, који је са “највећим писцем у Хрвата”, како га је звао интимус му Миле Будак, провео дебеле године живота, и у три деценије написао осам томова едиције “С Крлежом из дана у дан”, бележи епизоду кад уреднику Енциклопедије Југославије, која је у припреми, у посету стиже екипа из београдске редакције, која му преноси захтев Иве Андрића да га колега Крлежа избрише из рубрике о хрватској књижевности, где је стављен без Андрићеве дозволе, а напосе биографски детаљ да је “хрватског подријетла”. На то сам Крлежа, бесно одговара: “Поздравите ми мог пријатеља Иву Андрића, реците му да му **бем хрватску матер, и да ћу избрисати да је хрватскога поријекла”.
Ако нас, како видимо, сам Андрић није оставио у недоумици, како смо дошли у позицију да опет имамо мишљење о нечем о чему се може само знати или не знати?
Дакле, не стоји парадокс да Хрват Андрић зна о нама Србима више него ми сами. Иво је Србин, много већи него ви и ја. За Горана Шарића не знам, али и ако је Хрват, честит је Хрват. То би нас навело на закључак да има и добрих и честитих Хрвата, што је доказ, кроз инверзију, да је већина Хрвата и дан данас србофобне природе. Јер да није, они би већ давно исказали опће покајање, и молили за опрост, који би им, уз обострану реку суза, био услишен, па Шарић не би ни морао да се данас бави генезом усташког зла, а ми не бисмо имали лаки задатак да саставимо репрезентацију добрих Хрвата од стартних 11 и 4 резерве. Док ствари не поставимо на такво, једино право место, и даље ћемо да дрвимо о другој и седмој уметности у којима је једино меродавна интуиција уметника, а по којој је снимљен сваки српски филм, или НИН-ов лауреат, с обавезним мрачним оргијама тијеком којих главни јунак увек каже: “Упалите светло и дајте да се боље организујемо, већ трећи пут ја само пушим”.
@АммА
Стоји да сам се незграпно изразио. Иво Индрић је Србин, рођен од католичких родитеља.
Нажалост, утиснуто нам је по “дифолту” да све католике који говоре србски (српскохрватски) сврставамо у Хрвате, јер је огромна већина њих (али ипак не сви) усвојила тај идентитет, почев од двадесетог вијека.
Андрић је изузетак, јер је био освјештен. Знао је своје коријене.
Раније је било неспорно да се ради о Србима католицима. Као примјер навешћу само Руђера Бошковића и Валтазара Богишића.
Морамо бити опрезни. Свака ријеч се вага. Хрвати су чак покушали присвојити великог Николу Теслу, јер је у одговору на једно писмо само куртоазно поновио синтагму “хрватска домовина”.
Дакле да поновим. Неспорно је да се Андрић декларисао као Србин и србски писац.
Чињенично је потврђено да је огромна већина (можда и сви) Хрвата штокаваца србског поријекла. О томе свједоче и презимена неких од њих (Јовановић, Јовић…)
Ипак, само ријетки међу њима су довољно освјештени, да могу прихватити истину.
Лукав је непомјаник. Спустио је маглену ноћ југословенства. Сад је јутро свануло. А многи који су заспали као Срби, пробудили су се као Хрвати.
За АммА,
Ја сам Момчилу дао смешка. Све што сте написали је апсолутно тачно (оно чувено) али, мислим да је Момчило само на један леп песнички начин употрбио инверзију или сакрио златну нит.
@Милутин и Момчило … Боксери имају обичај да кажу “од ударца није тешко пасти, тешко је устати”. Момчило је показао да је фајтер, стао је на ноге и зато сам му и ја дао смешка.. на други коментар. И наравно, увек за песме. За онај први, најбоље што сам могао да урадим је да не бацим мистер Смајлија у бедак. Додуше, то никад ни не радим, јер овде сви играмо за екипу малог азила за умоболне, а Мишина ионако не коментарише, само плаче.
Живи били.
Андрић је Србин,Шарић такође.
Да су разумели зло, сигурно мач освете не би окренули према Београду, где су стрељали и на друге начине уморили 50 хиљада крштених српских душа.Загреб, главни град НДХ нетакнут…Остаће трајна срамота и вечно проклетство на потомке партизанских џелата који су побили петину становништва Београда….