Судбина једног од оснивача, професора и декана Медицинског факултета др Александра Костића представља добру опомену шта се дешава кад се помешају власт и струка
Александар Костић (Фото: Википедија)
Заподевши оштру полемику на страницама „Политике” два врсна редовна професора, увелико у пензији, угледни хирург, вешт и прецизан у скалпелу и перу, проф др Радоје Чоловић и епидемиолошки педантан проф. др Зоран Радовановић нехотице отворише Пандорину кутију Медицинског факултета, однедавно стогодишњег корифеја београдског Универзитета
Као млади правник, а претходно и три године, од 1975. до 1978. године новинар „Политикине” куће („Експрес”), у Деканату Медицинског факултета први пут сам срео проф. др Александра Костића. Ситне грађе, примерне за девет деценија, разбарушених праменова седе косе, овог пута без цилиндра из младости или беретке у старости, живахних очију, примио је Велику повељу факултета, пред свој деведесети рођендан, из руку тадашњег декана проф. др Љубише Ракића. Свечаности је присуствовао и известан број истакнутих наставника и академика – професори Бора Божовић, Владимир Кањух, Цветко Ракић, Гордана Туцаковић, Веселинка Шушић, Вукица Диклић, Деса Ћетковић, продекан проф. Јован Мићић, који ће наследити на месту декана проф. Ракића, и средином деведесетих година прошлог века покренути рехабилитацију наставника удаљених с факултета због политичке неподобности. По изласку из Деканата, са сином Војиславом упутио се лимузином САНУ, у коју никад није примљен, у свој Хистолошки институт са кога је 1952. отеран у пензију у 59. години. Казну у виду решења својим потписом изрекла је Митра Митровић, министар просвете, баш као што га је и Велибор Јонић, министар у влади Милана Недића, деценију раније припремио за одстрел као противника Апела српском народу.
Извор: Политика, 26. јул 2020.
Синекура коју му 16. јануара 1952. на Фотофилмском заводу доделио ректор Велике медицинске школе, проф. др Коста Тодоровић, кратко је трајала.
Већ након два месеца 25. марта „извештен ради знања и даљег рада” решењем министра просвете Митре Митровић о престанку службе по сили закона, исти ректор овога пута разрешава дужности проф. др Александра Костића 29. марта 1952. кога је наследио на месту декана 1939. године
Поново је удаљен из зграде Института, који је шест година зидао са проф. др Рихардом Буријаном од 1921. до 1927, а након бомбардовања 6. априла 1941. из пепела поново подизао. На свом институту кратко се задржао у библиотеци окружен бившим ђацима и новостасалим доцентима и професорима. Исте године, 1983, умро је на Војномедицинској академији упоран у завету да га – када му дође судњи дан – „због непребола у души” ни случајно не воде на Медицински факултет.
Сандук из легата Александра Костића у којем су пренети медицински рукописи преко Албаније (Фото: Политика)
Као шеф кадровске службе у име декана слао сам позивнице истакнутим професорима управницима института, директорима клиника, политичким личностима. Позивнице су разносили курири на руке позваним. Али пре слања, са спрата изнад деканове канцеларије силазила је другарица Олга, службеница Универзитетског комитета, и доносила списак пензионисаних особа које се не смеју звати. Први на списку био је Аца Костић, како га су га сви ословљавали. Други на списку непожељних био је још један Костић, Слободан, неурохирург, који је са 18 година старијим братом Миливојем, такође академиком, био оснивач неурохирургије. Треба рећи да су просторије Комитета у Деканату постојале све до 2000. године. Последњи пут су биле пуне када је већ помињаних деведесетих Мира Марковић требало да се буде изабрана за професора социологије уместо пензионисаног професора Владе Милановића. Иако су просторије биле испуњене, њој се није испунила жеља да постане професор Медицинског факултета након што је угашен одсек туризма на Природно-математичком факултету где је предавала. Њено несуђено место заузела је проф. др Љиљана Словић, супруга Данила Ж. Марковића, министра просвете. Тек почетком новог века 2000. године Савет Медицинског факултета усвојио је предлог о рехабилитацији својих наставника који су прогнани са својих катедри.
Проф. др Александар Костић оставио је још један аманет – да се 10 година након његове смрти сва документа и списи о голготи што ју је проживео под окупацијом и комунистичким прогоном, о сукобима са колегама, хајци којој је био деценијама изложен доставе Српском лекарском друштву. Војислав Костић испунио је очеву жељу и документацију 11. маја 1993. године у 15 сати предао академику Војину Шуловићу, председнику СЛД-а.
Српско лекарско друштво је 30. октобра исте године упутило допис под бројем 02 бр. 1692 Деканату са предлогом да се приступи рехабилитацији. Медицински факултет је на седници Савета 10. јуна 1995. прихватио иницијативу СЛД-а и формирао Комисију чији је председник био проф. Јован Мићић али која због напред наведених околности није успела у својој намери. Незадовољан спорошћу и одјеком рехабилитације Војислав Костић снима филм „Концерт проф. др Александра Костића” кога је приказао пред лекарским естаблишментом Медицинског факултета у Атељеу 212. Након филма мук у сали уместо аплауза.
Извор: Политика, 26. јул 2020.
Иако је најављено да ће овај филм у режији Здравка Ранитића, у продукцији „Центар филма”, бити емитован на Радио-телевизији Србије, то није учињено, а добро би било публиковати га на интернету, како би лекари престали да се деле на наше и њихове. Судбина проф. др Александра Костића представља добру опомени шта се дешава кад се помешају власт и струка.
Аутор је пензионисани управник Центра за издавачку и библиотечку делатност Медицинског факултета
Део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар