Протојереј Виктор Потапов: Јосиф Муњос-Кортес, изабраник Мајке Божије

После мученичке смрти брата Јосифа 1996. године и нестанка Монтреалске иконе Богородице, многи су се питали: да ли ће нам се вратити икона?

Фото: Православие.ру

(Православие.ру, 31. 10. 2017)

Пре 35 година, Господ је позвао православног Шпанца Јосифа Муњоса-Кортеса на посебно служење. То служење је започело на Светој гори, кад је Јосифу предана на чување копија прослављене Иверске иконе Богородице, која је у ноћи између 23. и 24. новембра 1982. године уму непознатим путевима почела да мироточи. Своје петнаестогодишње служење Богородици и Цркви Христовој Јосиф је завршио мученичком смрћу пре 20 година, у ноћи на 31. октобар 1997.

Године 2002. Архијерејски Синод Руске заграничне православне цркве објавио је обраћање пастви поводом двадесетогодишњице чудотворне Монтреалске Иверске-Мироточиве иконе Богородице. На велику жалост, то обраћање прошло је скоро незапажено.

„Ова икона, која излива обилно чудотворно миро, 15 година тешила је нашу Руску Заграничну Цркву – каже се у Синодалном обраћању – и представљала видљиво и опипљиво знамење милосрдног заступништва Мајке Божије за нас, грешне… Да ли смо искористили ту посету Мајке Господа нашег за своје душе, и да ли је наш општи грех охлађења према светињи и молитви, према делима благочестивости и сведочења вере православне био разлог за узимање од нас свете иконе по Божијем допуштењу?

– Браћо и сестре! С трепетном благодарношћу молитвено се сећамо боравка ове чудесне мироточиве иконе у нашој Цркви и с покајањем се помолимо Пресветој Богородици за опрост наших грехова, за очување мира у Цркви нашој Православној…“

Тај позив архијереја РПЗЦ остаје актуелан и у нашим данима.

Обележавајући тридесетпетогодишњицу мироточиве иконе Богородице „Иверска“, имамо могућност да се замислимо над смислом великог чуда Божијега и да се дотакнемо судбине човека који је у нашем прагматичном, компјутеризованом и рационалном веку дао свој живот за православну светињу.

Јосиф Муњос-Кортес (Фото: Православие.ру)

Јосиф (Хосе) Муњос-Кортес рођен је 13. маја 1948. године у католичкој породици у Чилеу. Убрзо пошто је напунио 14 година, он се на путу за католичку катедралу изгубио у уличицама Сантјага, и чувши необично појање, ушао у православни храм. Тог дана, 27. септембра, био је празник Воздвижења Животворног Крста Господњег.

Лепота уређеног храма, иконâ и богослужења погодила је дечака, потресла га до дубине душе, и од тада је почео да посећује ту цркву. Две године касније, архиепископ Леонтије Чилеански благословио га је да пређе у Православље. То је било 1964. године. Током три године, Јосиф је изучавао иконопис и богословље. Преселивши се у Канаду, завршио је курсеве при школи ликовних уметности и затим предавао историју иконописа на Монтреалском универзитету. Јосиф се надао да ће постати монах, али у Канади тада није било православне мушке обитељи.

  1. године, за време ходочашћа на Свету гору Атонску, Јосиф је боравио у Спасо-Рожденственском скиту. Овде, у иконописачкој радионици, угледао је образ Мајке Божије који га је дубоко погодио. Упорно је тражио да му се та икона прода, али је одбијен. Млади ходочасник је срдачно молио Богородицу да му дозволи да однесе њену икону у Канаду. Већ при изласку, на капији обитељи, игуман му се журно приближио и предао му икону, уз речи: „Пресвета Дјева мора да отпутује с вама“.

На палуби брода који је упловљавао на светогорску луку Дафни, чуо је унутрашњи глас који му је рекао да оде у Иверски манастир и постави своју икону поред чудотворног образа Богородице „Вратарница“, небеског Чувара и Покровитеља Свете горе. Икона коју је добио била је копија те иконе. Испунио је тај налог. Вративши се у Монтреал, Јосиф је поставио Иверску икону код себе у собу и сваке ноћи пред њом читао акатист.

  1. новембра 1982. године пробудио се око три сата ноћу и осетио снажан мирис. Погледавши на икону Пречисте, он је приметио на њој капље влаге и помислио да то цури уље из кандила. Али, обрисавши их, он је, запањен, схватио да благоухање долази управо од капи. Разумео је и шта је то – благомирисно миро. Од тог тренутка икона је стално мироточила, осим за време Страсне седмице.

Кроз икону се милошћу Божијом одиграло мноштво чудесних исцељења, али Јосиф је више пута говорио да је највеће чудо мироточиве иконе било то да је покретала људе на покајање.

Иверски манастир (Фото: Православие.ру)

Вест о новој чудотворној икони била је у тада подјармљеној Русији примљена с посебном радошћу. О њој су више пута јављали на таласима Гласа Америке у програму „Религија у нашем животу“. Својевремено сам примао много писама од руских слушалаца који су хтели више да дознају о икони и брату Јосифу. До данашњих дана срећем људе који се сећају тих емисија. Једном ме је пронашао православни Шпанац по имену Хорхе Фернандес и испричао ми задивљујућу причу. Замолио сам га да изложи своју причу у писaном виду за наш парохијски часопис, где скупљамо све што можемо о брату Јосифу и Монтреалској икони. Ево одломка из Фернандесове приче:

„1984. године у свом московском стану покушао сам да наместим свој пријемник на емисију о религији Гласа Америке, коју је правио и водио свештеник Виктор Потапов. Тај посао није био лак, пошто су власти вешто ометале радио сигнал, да би нас, православне, лишили једног од малобројних извора на теме вере. Те конкретне вечери чуо сам нешто задивљујуће, што је дубоко ушло у моје срце. Отац Виктор причао је о једном Чилеанцу који је у манастиру на Атону добио икону Иверске Богородице, и да је након неког времена она почела да мироточи. Нисам разабрао све подробности због лошег квалитета звука, али су ме веома зачудиле и обрадовале две околности: прво, само чудо, а друго – што на свету има још један Латиноамериканац који је исто као и ја постао православни хришћанин, али је, за разлику од мене, толико искрено и дубоко пошао тим путем, да се удостојио велике части да постане изабраник Пречисте Богородице. Тако сам стекао друга, иако у то време нисам ни слутио какву улогу ће одиграти у мом животу“.

Причи Хорхеа Фернандеса вратићу се мало касније.

У Русији која се ослободила комунистичког ропства верни народ одаје Иверској икони посебно поштовање. По мом дубоком уверењу, многострадални православни народи толико поштују ову икону због тога што је она сама многострадална. Пре више од хиљаду година дрски војник мачем је ударио по њеном Пречистом лику, и из насталих рана потекла је крв. То је било прво очима видљиво чудо иконе. Друго знамење имало је духовно својство: војник потресен чудом покајао се из срца, напустио иконоборачку јерес и примио монаштво. 24. новембра 1982. године копија Иверске светогорске иконе коју је чувао брат Јосиф учинила је прво чудо – мироточење. Друго њено знамење изразило се у покајању мноштва људи.
Чувар иконе Јосиф веровао је да је истицање мира било повезано с прослављањем Новомученика и Исповедника Руских у Руској Заграничној Цркви 1981. године. Он је посебно поштовао преподобномученицу кнегињу Јелисавету Фјодоровну. Француски историчар Жан Бес, који је лично познавао Јосифа, прича:

„Једном, ушавши код њега у радионицу у обитељи Богородице Леснинске (у Француској), осетио сам некакву непознату арому, која се разликовала од благоухања мира. Рекао сам о томе Јосифу, а он ми је као одговор показао на икону свете Јелисавете Фјодоровне с честицом њених моштију, додавши: ,Велика кнегиња и мученица била је овде испред самог нашег манастира… Она ме посећује с времена на време. Видите, имам њене мошти. Понекад благоухају после одласка Велике кнегиње.ʻ“

Јосиф Муњос Кортес са чудотворном иконом

Јосиф је ретко говорио о свом унутрашњем животу, али су људи у разговору с њим физички осећали да је пред њима човек највеће чистоте. Без сваке сумње и без и мало лирике може се рећи да је био земаљски љиљан Царице Небеске. Сваки дан је пред чудотворном иконом читао акатист Богородици (обично на француском) и ономе светитељу чије је сећање обележавала Црква. За време црквених богослужења понашао са веома скромно никада не скрећући пажњу на себе: тихо је стајао позади, неприметан, као прави монах.

На Синајској гори млади људи из Америке срели су брата Јосифа. Он се представио, споменувши да је из Канаде (Квебека). Млади људи су му рекли да су чули да у Монтреалу постоји Мироточива Иверска икона. Брат Јосиф је одговорио да зна о томе, али прећутао је да је он чувар те чудотворне иконе.

У Јосифовом карактеру спајали су се отвореност општења с људима с тврдим стојањем у вери. Он се клонио сплеткароша, млаких и прорачунатих људи. Јосиф је веома страдао посматрајући одсуство љубави међу верницима, завист и клевету. „Господе, колико сам тужан због света“, записао је једном у свом дневнику.

Чудо, коме је њему било првом суђено да постане сведок, продубило је његов ионако снажан молитвени дух. Имао је 58 кумчића. И за сваког од њих он се свакодневно молио – и не само за њих. Његово спомињање имена је личило на манастирски синодик. Свакодневно се обраћао молитвом Богородици за православну омладину – „да сви постану свети мушкарци и свете жене“.

Један од Јосифових француских познаника, Владимир, у приватном писму прича:

„Икона је увек засењивала брата Јосифа (по законском основу). Нама је он изгледао једноставан, скроман, увек свој (скоро свако је могао рећи – био је мој друг), али исти као ми, обичан човек, на којег се, истина, обрушило такво чудо… Али сада, када иконе нема, његов лик је почео да се назире другачије. Па он се три недеље молио пред иконом, читајући акатист сваки дан, по његовим молитвама је и почела да мироточи икона, то јест догодило се гомилање, препуњавање његове љубави, и она је почела да се прелива преко ивице сасуда, и Богородица је одговорила чудотворењем. Он је тај који се скитао са светињом по целом свету, не обазирући се ни на шта – ни на личне болести, тешкоће путовања, одсуство средстава, ни на противљење неких људи (до самог краја, и о томе ми је много пута причао), притом успевајући да обавља своје опширно молитвено правило (до хиљаду Исусових молитава поред свега осталог), да иконопише… Није могао имати никакав лични живот. Људи су долазили, звали, писали, тражили помоћ, заступање, молитве. И он се за све молио.“

Великих средстава Јосиф није имао. Кад је добио икону, заветовао се да га она неће учинити извором личног богаћења. И испунио је то до своје смрти. Поуздано знам да понекад није имао новаца за куповину лекова и најосновнијих ствари. Често је свој последњи новац давао онима којима је био потребан.

У Јосифовом дневнику нађен је запис на француском језику, начињен његовом руком 1985. године, из ког се види како му није било лако да носи послушање чувара мироточиве иконе Богородице, и који сведочи да је много пре своје мученичке смрти предвидео свој крај.

Ево текста записа:

„Господе Исусе Христе, који си дошао на земљу ради нашег спасења и добровољно разапет на Крст и претрпео муке за наше грехе, дај и мени да издржим своја страдања, која примам не од непријатеља својих, већ од свог брата. Господе! Не урачунај му то у грех.“

Дмитриј Михајлович Гортински, настојатељ храма Успења Спаситељевог у Сакраменту (Калифорнија, САД), у писму мојој мајци од 25. децембра 1997. године преноси следећи случај из живота Јосифа:

„Пробудио се ноћу и осетио да су му везане руке и ноге. Уста су му такође била везана, и није могао ни да говори ни да виче. Покушао се ослободити, али није могао, и само се молио за себе. Знао је да је то била нечиста сила, и она га ја тако држала целу ноћ. То је Хосе (Јосиф) сам причао на шпанском мојој жени пре годину дана, и она ми је то тада превела, а сада ми опет све препричала како бих могао тачно да запишем.“

По речима самог Јосифа, то уопште није био сан, него се све догађало на јави, тачно годину дана пре његовог убиства.

У свом последњем интервјуу, објављеном у часопису Руски пастир који излази у Сан Франциску, он као да предосећа своју мученичку смрт. Јосиф је тада рекао:

„Верници морају бити спремни да умру за истину, да не забораве да стичући овде непријатеље стичу Небеско Царство… Ко је веран у малом, биће веран у великом, кад буде било потребно. Не смемо пропустити могућност да постанемо исповедници. Изгубивши земаљски живот, стичем небески. Не смемо се бојати смрти за Христа.“

Хотелска соба у Атини у којој је Јосиф мучен – угаона која излази на балкон – једина је у целом хотелу с приступом на кров суседне зграде. То објашњава зашто су врата собе у којој је Јосиф убијен била закључана изнутра. По мишљењу лекара који је прегледао тело, убиство је извршило двоје-троје људи: један га је држао, други везивао руке и ноге, а трећи му наносио ударце. По свему судећи, убице су хтеле да дознају где се налази икона. Да кажемо и да је место где се икона тренутно налази непознато.

Остаје тајна на који су начин намамили Јосифа у хотелску собу у којој је извршено то страшно убиство.

На суду су лекари показали, што је по свему јасно, да се Јосиф није супротстављао. Лежао је везан на кревету попречно. Трагови мучења виде се на лицу, ногама, рукама, грудима.

Судија нам је показао страшне полицијске фотографије које сведоче о томе да је Јосиф дуго и у мукама умирао сам…

Свештеник Александар Ивашевич, који живи у Аргентини и који је пратио Јосифа на његовом последњем путу у Грчку, прича о његовим последњим данима, којим му је било суђено да буде сведок:

„Последње ноћи није се спавало, дуг разговор је прерастао у међусобну исповест… у једном тренутку брат Јосиф прошао је кроз цео свој живот… На аеродрому смо се растали: Ето, готово – време је да се растанемо. Кад смо дошли до улаза у одвојену салу, брат Јосиф ми је рекао: ,Опрости, оче, за све што сам лоше урадио, и ако сам те увредио, од све душе тражим опроштајʻ. Ја му кажем: ,Ти мени опрости, Хосеʻ. ,Бог нека опрости! – одговорио је. – ,Хвала за све, велико ти хвала.ʻ И ту, на аеродрому, брат Јосиф се преда мном поклонио, и ја њему… загрлили смо се дуго и снажно. Морао сам да кренем даље, и брат Јосиф је викнуо: ,Благослови, оче!ʻ – ,Бог те благословио, Хосе! ʻ Он ми каже: ,С Богом! ʻ И ја њему: ,С Богом! ʻ последњи пут… Тако сам се опростио с братом Јосифом свега неколико сати пре његове смрти…“

У лето 1996. године Јосиф је отишао на Свету гору да се опрости са схиигуманом Климентом, својим духовним оцем, који је одлазио код Бога. Тада му је схимник рекао да ће следећа, 1997. година, бити за њега судбоносна, и одиграће се страшни догађаји. Уочи своје мученичке смрти Јосиф је с јерејем Александром Ивашевичем посетио манастир Светог Николаја на грчком острву Андрос да би се поклонио његовим светињама. Монах, који им је отворио врата главног храма обитељи, веома се зачудио да древна икона Богородице на зиду плаче. Настојатељ манастира, архимандрит Доротеј, је објаснио да икона пушта сузе када предсказује страшне догађаје, или за време док се они дешавају. На Јосифа је то знамење Богородице произвело дубок утисак, и он је више пута рекао оцу Александру: „Оче, ја осећам да ће се ускоро догодити нешто страшно. Не знам шта тачно, али нешто ће се десити.“ И на сам дан своје смрти, ујутро, Јосиф је још једанпут поделио с оцем Александром своја предосећања.

Чувар мироточиве иконе Богородице „Вратарница“ био је сахрањен 13 дана после његовог убиства у Атини. Хтели су опело да одрже са затвореним ковчегом и са телом у затвореној пластичној врећи. Али Бог је другачије просудио. Ковчег је био отворен, врећа покидана, и сви су видели трагове мучења. Нису се видели никакви знакови труљења.
Мноштво људи, који су дошли из целог света тих дана у Џорданвил, сведочи о благодатној атмосфери на сахрани. Један бивши монах манастира Свете Тројице у Џорданвилу, држави Њујорк, писао је о расположењу које је владало на дан опела и сахране брата Јосифа:

„Мени се чинило да присуствујем богослужењу Велике Суботе, сетио сам се благочестивог стајања пред Плаштаницом, када душе верника са страхом и умилењем посматрају спасоносне Страсти Господње и сећају се његовог погреба. Све што се догађало било је исто тако тајанствено-грандиозно и светло-тужно. Наравно, било је и суза, па како су могле да их задрже наше очи, када смо на дневном светлу јасније разгледали (његово) измучено лице, (његово) мученичко тело, украшено ранама, као неким божанским драгуљем. Видели смо (његове) руке, на којима су остали модри ожиљци од окова, којима га је везао (његов) џелат…“

Један раб Божији, који је дошао из Русије и доспео на Јосифов погреб је рекао: „Имао сам осећај као да не присуствујем опелу на сахрани, већ на Прослави Православља. Био сам савршено свестан: да су нас у тим тренуцима све извели из храма и стрељали, ми бисмо ипак победили!“

Вратимо се на наставак приче православног Шпанца Хорхеа Фернандеса поменутог на почетку:

Гроб Јосифа Муњоса Кортеса (Фото: Православие.ру)

„На почетку 1990-их година отишао сам у Шпанију, где су ми корени, и почео да посећујем једини православни храм у целој земљи – грчке патријаршије, где се ништа није могло чути о томе Чилеанцу чије име тада нисам знао, али којег сам се често сећао. Затим сам се преселио у Америку с породицом. И ево пре три месеца, у разговору с искушеницом руског православног манастира у Јерусалиму, питао сам да ли она зна нешто о Чилеанцу, и рекла је да је зверски убијен пре 10 година, и да је чудотворно икона нестала. Затим је рекла да је сахрањен недалеко од Њујорка, у Џорданвилу. Тешко је пренети осећања која су ме обузела када сам то чуо. Туга због његове смрти и губитка иконе, и истовремено радост да је он близу мене и што могу коначно да га посетим, што сам и урадио након неколико дана. И ту почиње најтежи, најважнији, и можда најкраћи део моје приче, зато што постоје ствари које је веома тешко пренети речима.

Од самог тренутка кад сам стао поред његовог гроба, јасно сам осетио присуство друга. Господ освештава не само душе наше, већ и тела оних који му се за живота потпуно посвећују, и на тај начин се у нашем пролазном, палом свету појављују острвца будућности коју нам је обећао Бог света. Ја сам тада стајао поред таквог острвца. Молио сам му се на шпанском, тачније, нисам се ни молио, него просто разговарао с њим и молио га за оно што молим другове наше небеске – светитеље. Све за шта сам молио, и више од тога, било ми је даровано. Следећег дана после литургије човек, кога никада раније нисам срео, поклонио ми је парче вате с миром од Монтреалске иконе Иверске Богородице, чији је чувар током 15 година био брат Јосиф. После мог повратка у Њу Џерзи, у мом животу се десио низ догађаја који је немогуће објаснити другачије него као Божији Промисао.

Делом због осећаја захвалности, делом због жеље за личним сусретом с Хосеом, отишао сам на његов гроб на дан десетогодишњице његовог убиства. У то време жена и ја већ смо били прочитали књигу о његовом животу Монтреалска Мироточива икона и брат Јосиф, што ме је још више зближило с њим. После те друге посете, после повратка кући, брат Јосиф ми је указао огромну милост.

Позивам све који читају ову моју неспретну причу да му се моле, траже, захваљују. По могућности – да оду код њега, упале свећу. Да се помоле на његовом гробу. Ја знам по свом искуству да нико неће отићи „празних руку“. Брат Јосиф и његова чудотворна икона даровани су од Господа, како ја то схватам, ради укрепљења наше вере. Ми не знамо где је икона, али знамо где је њен чувар, дођите код њега, и да чува све нас Господ наш Исус Христос и Пречиста Његова Мајка.“

Протојереј Виктор Потапов (Фото: Православие.ру)

После мученичке смрти брата Јосифа 1996. године и нестанка Монтреалске иконе Богородице, многи су се питали: да ли ће нам се вратити икона?

Милошћу Божијом, 6. октобра 2007. године (на празник зачећа Св. Пророка и Претече Јована) – исте године када је успостављено канонско јединство унутар Руске Православне Цркве – у држави Хаваји појавила се мироточива репродукција „Монтреалске Иверске“ иконе, познате као „Хавајска“ икона.

То је био одговор на питања верника „да ли ће се вратити икона“. Повратак Иверске Мироточиве Иконе Богородице био је важан духовни исход Акта о канонском општењу и знак Божијег благовољења у Помесној Руској Православној Цркви.

Протојереј Виктор Потапов, Вашингтон, САД

С руског посрбио: Светозар Поштић

Прочитајте још



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Naš o.Serafim Petković je poznavao ovog svetog čovjeka,između ostalih čijih se blagoslova nakupio u životu.

    10

Оставите коментар