Милан Ружић: „Дара из Јасеновца“ и (мој) патриотизам

Моје разочарање филмом не спада у домен одсуства патриотског осећања, већ у домен неиспуњавања очекивања патриоте у мени

Кадар из филма Дара из Јасеновца (Фото: Александар Летић)

Након одгледаног филма „Дара из Јасеновца“, а затим и изношења свог става и утиска о филму након ког је мој патриотизам оспорен, моја добра намера изгажена, схватио сам да се у Србији о неким стварима заиста не сме причати уколико нешто знате или чак осећате, јер ћете бити развучени од стране оних који или не знају или су злонамерни, или су подлегли добром маркетингу, па у вашу изјаву учитавају све оно што нисте рекли и што нисте као човек. Овде сви боље од вас знају шта мислите, па како бих предупредио све то, у овом тексту ћете прочитати оно што сам и мислио и све ван изреченог је глупост, а исто тако, не постоји ништа што је запало између редова, већ је речено дословце онако како се одомаћило у мом осећању.

Наиме, оно што ми се свиђа у самом филму, а тога нема превише, јесте фантастична глума Биљане Чекић и још неколико глумаца који су играли усташке официре.

Прескочићу лоше позиционирање камере, неуверљивост статиста и њихову малобројност, недовољну дефинисаност и улогу самих ликова у филму, претрчавање преко важних тема, позиционирање глумаца у односу на камеру, понављање онога што сви знају како би се испунило очекивање оних који о Јасеновцу знају само неколико општепознатих чињеница и томе слично.

Што се тиче начина на који је филм режиран, могу да приметим да је барем двадесет минута од два сата филма потрошено на појачавање уметничког утиска који је редитељ хтео да остави на публику кроз сцене уласка страдалника у воз који вози, претпоставимо, на небо. Друга ствар која се тиче режије, а и писања, јесте то што овде Јасеновац изгледа као једно омање двориште у ком је затворено не више од педесет људи и у ком усташе и само усташе убијају логораше из забаве. Убијање се у филму најчешће врши ватреним оружјем, а такав начин убијања у Јасеновцу значио је милост с обзиром на то да је постојало педесет и седам најодвратнијих начина на које су људи убијани.

Редитељ сигурно зна, али то у филму не видимо, да убијање Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу није вршено само овако понекад и са разлозима (није предат прстен, не дају одвођење свог детета), као и то да њих нису убијале само усташе. Редитељ зна, а не приказује да је у затирању Срба у Јасеновцу учествовала цела НДХ, а не само неке усташе које су се тамо нашле. Дакле, читава држава се организовала заједно са католичким клером, чији задатак није био само да преобрати децу, него чије је свештенство активно учествовало у убијању логораша, како тврде многи извори. Та држава је индустријски убијала наведена три народа, а не понекад и са разлогом. Убијање је вршено са великом страшћу и без икаквог разлога, осим оног да се изврши етничко чишћење на најмонструознији могући начин. Чули смо крајње предвидљиве и извештачене реченице. Нисмо видели изнијансиране патологије усташких предводника који су убијали са страшћу.

Дијалози су врло благи уз неколико снажних реченица које су постављене на важна места како би се филм имао на шта ослонити, а ослања се најчешће на патетику, која је за мене врло важна у уметности и игра велику улогу, али не сме играти пресудну улогу. НДХ је једина имала логоре за истребљивање деце, а не само болесне деце како је у филму приказано, већ за помор десетине хиљада деце на најгоре могуће начине укључујући и онај када је немачки високи официр дошао у једну школу за дочек нове године, а усташе су учионицу окитиле дечјим главама и развученим утробама, након чега Немци више нису контролисали рад логора у НДХ. Таквих сцена нема. Прејака сцена за филм? Више одговара блажа варијанта, јер не би могао филм да се гледа?

У реду, та тврдња делује као да има смисла, али ако знамо да је у спомен-комплексу у Јасеновцу првобитна поставка замењена због суровости, пошто су деца повраћала приликом посете Јасеновцу, онда видимо да је исто учинио и филм. Дакле, ублажавање ужаса ради гледљивости (разликовати од гледаности) и лакшег пласмана у иностранство како би сви видели наше страдање, није оправдано. Из ког разлога? Из разлога што смо све до сада правили у блажој варијанти са изговором „Добро је да је за почетак и нешто овако снимљено“, а никада ништа није дочекало неку јачу варијанту која би била достојна слике страдања. Елем, филмски радници знају, или би требало да знају, да постоје технике приказивања свега наведеног и без крвавих и прекрвавих сцена, већ на основу симболике и знају да се целокупан ужас може приказати на одређене начине. Илустрације ради, довољно би било да џелат замахне „србосеком“ на уплашено дете или да носећи жицу каже „Провуците им ово кроз уши“ како бисмо ми осетили сав ужас без експлицитних сцена. Стога, неприказивање јасеновачке содомије у пуноћи ужаса није оправдано, јер постоје начини на које се то може учинити.

Сви тврде како је филм прекратка форма да би се приказало све што неко жели, али у оних двадесет минута или пола сата трошења времена на доказивање непостојећег осећаја за уметничко, чему смо сведочили и у „Заспанци за војнике“ која се претворила у заспанку за публику, могло је да стане још много тога.

Српски народ, или да сузимо, филмска публика у Србији треба да зна да кључ доброг филма није чињење њега пригодним, већ уметнички и контекстуално релевантним. Правити филм није исто што и правити приредбу.

Филм ,,Дара из Јасеновца“ (Фото: Косово oнлајн/Снимак екрана)

Међутим, оспоравање мог осећаја патриотизма или некога другог зато што нам се није свидео овај филм је неосновано. „Дара из Јасеновца“ и Јасеновац нису иста ствар, као што ни овај филм и наша национална свест и култура сећања (или несећања), нису синоними. Овај филм је само зрно песка у ономе што чини наше сећање, а поента је да није једно од оних најсјајнијих зрна која се пресијавају на сунцу. Стога, нико не оспорава да је филм настао из најбоље намере, да је у неком смислу вредан и томе слично. Моја тврдња лежи у томе да филм није оправдао моја, а не очекивања свих људи. Овај текст је писан у име аутора и његовог доживљаја, а не у име целог народа, и никако у служби релативизовања Јасеновца и страдања Срба, већ из разочарања што сам од филма очекивао да буде камен темељац једне бескрајно тужне успомене и судбине једног народа.

Видите, није довољно да нас филм само подсети на страдање, што су ми многи писали као аргумент, јер неки од нас о страдању светих јасеновачких великомученика мисле и пишу свакога дана. Читају о томе. Ако је то довољно, онда се ми својим прецима нисмо одужили. Постоји одређена доза очекивања код филмова са оваквом тематиком и она, по мом поимању, није испуњена.

Из филма Дара из Јасеновца

Да ли ја овим нападам сећање на наше претке, да ли нападам редитеља, сценаристу, глумце, да ли покушавам да се правим паметан, да ли иза овога стоји тежња да се наметнем као велики познавалац филма, да ли сам ту да формирам укус читалаца и гледалаца о самом филму, да ли сам ту да постављам стандарде, да ли је упитан мој патриотизам, све су ово једноставно беспотребна питања, јер овде говорим о томе да је филм занатски лоше направљен уз опаску да ако правимо филм о једном од највећих страдања, не смемо имати пропусте, па чак ни занатске природе, а камоли неке друге, јер то онда кошта утиска.

Од некога ко није лаик, а није ни стручњак, али од онога који врло добро познаје историју, ко одлично зна каква су се недела чинила у Јасеновцу (па и на многим другим местима на којима је наш народ страдао), од онога који има највише поштовање за своју земљу, њену историју и безграничну љубав за страдалнике свог народа, и ко чува сузу и молитву за било кога ко је страдао, од једног таквог филм не заслужује хвалоспеве. Једноставно, све време је преда мном био невешто снимљен филм, а не оживљавање рана мога народа.

Овакав филм је требало да представља парање рана и орање жилетом по месу српског идентитета, па посипање сољу, а онда наново – оно што је тај део наше историје и био. Уместо тога, видели смо парање буџета и орање плугом суштинског одсуства или познавања историје и кинематографског умећа по њиви културе сећања која такву бразду не заслужује. Барем не ону прву. Драго ми је што су филмом међу нас враћени свети јасеновачки мученици, а жао ми је што их на онај свет поново испраћамо недостојно.

Милан Ружић (Извор: Искра)

Дакле, ове речи нису усмерене са злом намером, већ са добром. Са жељом да делују корективно, а не да посвађају или упуте на даљу партикуларизацију оног здравог патриотског ткива које овде постоји, иако је у мањини. Моје разочарање филмом не спада у домен одсуства патриотског осећања, већ у домен неиспуњавања очекивања патриоте у мени који је желео да коначно чује крик Срба који ће ужаснути свет када га чује у пуној снази, а не као приговор или благо повишени тон на који ће се обрецнути само поједини Хрвати потајно задовољни што су у филму у односу на историју испали свеци, али и помало можда љути што њихов „допринос“ историји концентрационих логора није довољно истакнут.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 21. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

9 replies

  1. Potpuno se slazem…kad nesto radim to je sve ili nista. Tako rade svi ljudi kad nesto rade. Bilo bi dobro da najzad smognemo snage i budemo ljudi. Priznajmo koliko godina smo cutali zbog tzv. bratstva i jedinstva. I jos uvek cutimo….pa nece niko drugi da isprica pricu o Srbima osim samih Srba. Koliko nas je jos ostalo?

    31
    3
  2. O „Dari“ sam procitao sve, od toga kako treba prikazati provlacenje bodljikave zice kroz usi, do toga da je trebalo vise humora, kao u „Zivot je lep“ (spominju se jos „Sindlerova lista“, „Pijanista“, niko ne spominje „Dodji i vidi“ sovjetski film koji ima na jutjubu ili kritiku spanskog fasizma u surovoj mesavini bajke i brutalnosti „Panov lavirint“, filmu koji je po legendi imao najduzi aplauz na Kanskom festivalu).Ono sto je pogresno sa „Darom“ jeste to sto je ona nesto TREBALA-DA, ili da „upozna svet sa zlocinima nad Srbima“ ili da bude osnivacki akt Pokoljskog identiteta.Uz sve to ide i da je drzava TREBALO-DA, pa jedan od jutjub mislilaca kaze da je drzava trebalo da skupi najbolje rezisere i scenariste, pa da, valda, svako napise po redak ili snimi po kadar, ostatak naseg titoistickog kolektivno-mravljeg identiteta koji zahvata i one koji nisu ni rodjeni u to vreme.Ocekivanja od „Dare“ su slicna kritici SANU za stavove identicne onima koje iznosi „predednik“ Srbije, a kojem je data apsolutna vlast, vrsta samoobmanjivanja da je drzava ovakva, a drzavna institucija ili kinematografija mogu biti sasvim suprotne.Da je „Dara“ remek-delo, od rezisera bi se trazilo da povede narod u …A narod, to je isti onaj narod koji ceka u redu da dobije malj u glavu i bude bacen u jamu, samo sto maljeve dobija svakodnevno, a u jami je odavno!

    P.S.
    „Dara“ nije trebalo nista da uradi! Kao sto film o naoruzavanju separatistickih republika i Spegelju nije spasio SFRJ, tako ni ‘Dara“ nece promeniti niti misljenje sveta o nama niti ce od nas napraviti neke druge kojima nece vladati Vucic, a opozicija biti Djilas.Ostaje ova dirljiva vera u moc film, jos jedan, ako ne dokaz, ono naznaka moje teze da je film trebalo da zameni druga Tita i bude nova ideologija SFRJ, zbog cega su nam danas glavni mislioci sa FDU.

    17
    2
  3. Синоћ сам одгледао филм и налазим да је ауторова критика сасвим на месту. Тешко је одолети утиску да гледалац, по завршетку филма, уместо да буде обхрван емоцијама, може само да постави питање „и то је то“? Од почетне сцене, у којој хрватска сељанка, размењујући тек поглед с једном Српкињом, ризикује сопствени живот да спаси новорођено Српче, двосатна би фабула, што одјекује празнином, да нас наведе на закључак како би Крлежина опаска о узурпацији свијетле тисућљетне повијести од „два камиона пијаних усташа“ могла бити и исправна, а да је Сава у Београду некоћ била запушена људским телима тек због ниског водостаја. Сећам да сам лане гледао прилог са снимања и разговор с Вуком Костићем који је причао шта и колико му је требало да се припреми за улогу фра Мајсторовића. Не знам за шта се тад припремао, али коначна верзија филма не успева да нас, барем на час, подсети зашто је дотични клерик остао запамћен као фра Сотона. Четири пуцња из самокреса у онемоћале старце и једно муко седење за столом подно поглавникове слике куд и камо више приличе немачкој индустријској еугеници него закржљалој бесвести камео појаве србосека, тог стуба у темељу хрватског постојања. Исто важи и за сцену у којој болесна деца бивају уморена отровним гасом у неком подруму, што је у суштинско сучељење факту да се, од тескобе, нису могла затварати врата на „собама“ у које су, једно на друго, набацивана полураспаднута, још неупокојена, дечја тела што су доносила на смесу сопствених фекалија и инфекцијама изједеног људског меса. Шта тек рећи за сцену у којој безимени старац вели свом џелату „само ти синко ради свој посао“, пре него добије чекић у главу? Једна од најскупљих реченица у новијој српској историји и митос-прича о дуелу Вукашина из Клепаца и крвника Фригановића, сведене су на багателу од две секунде. Стиче се утисак да је сценариста тек напабирчио делове Јасеновца као парадигме наших страдања у том рату, до те мере рђаво да се намеће питање „шта нам је ово требало“? На моменте ми се чинило да би и Стипе Месић био посве задовољан сценографијом видевши да „болница“, некаква станица за откуп жита, свињци и круњачи кукуруза заузимају две трећине површине логора, где „часне“ сестре и затегнуте, похотне младе усташице, у паузама оргија, још и брину за тек преобраћену усташку будућност. Цео филм даје одраз оне отрцане фразе о путу у пакао и плочама добре намере.
    На крају, ред је да означимо и главног кривца за овај филмски фијаско. Спонзор је (и) Министарство културе, дакле држава Србија, и напросто је немогуће не устврдити да је овим и оваквим „капиталним пројектом“ Суперхикова булумента само још једном хтела да, пуким испуњењем форме, приграби похвале како су од заборава, у последњи час, сачували сећање на Јасеновац (кад се нико пре њих није сетио), уз обавезно чување простора за напредак односа са комшијама са Блиског запада, исто као и сећање на све Немањиће, који, у њиховој верзији, не ваде ону ствар из уста, па изгланцали ћулаф Победнику, чији је отац још један усташа, изорали Београд на копну и подигли на води, уз шеталиште крај Дунава који и даље несносно смрди јер Београд ни данас нема канализацију, направили путеве „боље и од великог Броза“, све сечом храстова који упамтише Косовски бој, довели светски признате „инвеститоре“, који, уместо паузе, радницима дају пелене да не морају ни на пиш-паузу, те развили ткалачки разбој на коме је могуће исплести приповест у којој аутор пита Десанку Максимовић да ли баба воли да се насади, а као награду за то умобоље нађе се на списку на којем су Црњански и Меша.
    Све што се ради у Србији, од белог коња Пека Дапчевића па до данас, станица је за станицом на линији воза који безглаво јури у понор, и стање се неће поправити док се не нађе добар машиновођа да га заустави и крене на дуги пут у рикверц, све до раскрснице на Кривом срастању. Дара из Јасеновца тек је бубуљица на изможденом телу око којег одвећ дуго круже лешинари и устајали ваздух што базди на нељуд.

    35
    8
  4. E, da, o kukavicluku.Pritisak da je ovo delo nacionalne vaznosti, identitetske,(na slicnom „dokumentovanju“ funkcionisu i antisrpski filmovi) gurnuo je scenaristkinju i reditelja u gresku tacnog dokumentovanja.Plaseci se da svet kojem treba izmeniti sliku o Srbima ne otkrije neku „netacnost“, autori su se lisili jedine stvari kojom kao umetnci raspolazu, slobode, isisavajuci iz filma zivotnost, zrtvujuci je istini shvacenoj kao tacnost.Umetnik ima dodira sa daleko vecom istinom, sa istinom koja nije ogranicena tacnoscu, vec slobodom.Medjutim, umesto netacnosti, film je sustigla optuzba za propagandu:“Jeste to bilo tako, ali zasto sada taj film, koji je kontekst“.To je posledica ponavljanja greske iz Milosevicevog vremena, menjanja slike o Srbima koja, medjutim, nije neistinita, vec lazna i kao takva je i stvorena, a istina, posebno kao tacnost, nije suprotnost lazi, vec neistini.Lazi je suprotnost umetnost, imaginacija, tvorci „Rade“ su zaboravili da im je najjaci adut umetnicka sloboda.Ovo je, medjutim, deo sveopsteg zaborava slobode koji ce rezultirati bezanijom o kojoj govorim u sledecem pasusu.

    Fenomen negledanja filma treba podeliti na dve grupe: 1) oni koji se plase da smo zabrljali 2) oni koji ne mogu da izdrze. I jedni i drugi svoj stav crpe iz kukavicluka spram stvarnosti.Prvi znaju u kakvo se cubre pretvorila srpska kinematografija, od ideoloskog slugeranstva drugosrbijanskoj ideologiji i sitnim festivalskim nagradama do podrazavanja americke B produkcije.Sve to izvode nevesti scenaristi koji dospevaju na FDU preko veza zbog cega nisu sposobni da razviju zive likove i dijaloge, jer su i sami lazni, kao i vecina nasih „glumaca“.Druga grupa su oni koji ne mogu da izdrze vise.To su oni koji znaju, ali ne mogu to i da jos gledaju, poput dece koja stave ruke na oci.Oni gledaju i brutalnije stvari od „Dare“, ali zato sto ih ne doticu, sto znaju da to nije stvarno i da nema nikakve veze sa njima.I jedni i drugi sa svojim scenaristima i rediteljima dele nesposobnost prepoznavanja karaktera na politickoj sceni i gotovo sigurno u zivotu, kao i bezivotnost koja se ogleda u stalnim bekstvima od slobode privatnost onoga sto me se tice.

    „Dara“ ima jednu veliku vrlinu.Kao sto je nesudjeni krst u ruci Stefana Nemanje isterao iz mraka sve drugosrbijanske vampire, tako je i „Dara“ pokazala ono najdublje u onima cije predstave je trebalo promeniti, a time i sta ceka Srbiju u njihovom drustvo, a to je mrznja koja negira pravo cak i na to da se bude zrtva.Paradoksalno, to je cak i vise od promene slike o Srbima, to je pokazivanje njihove slike.Hrvatski „kriticar“ koji superdebilno zakljucuje da se ne moze prica graditi na zlocestim Ustasama i nemocnim Srbima, vec je potrebna „gradacija“ (valda da se Srpska deca deru i nece da se smire, kada im to Luburic kaze, pa da njihovo klanje postane razumljivije), kao sto hiperdebilno Dezulovic ocenjuje da srpski srednjovekovni manastiri i nisu nesto, lepo otkriva sklop ustastva i debilnosti koji prozima sve pore hrvatskog drustva.Kada vam drustvo, ne samo drzava, vec zajednica, pocivaju na genocidu i etnickom ciscenju, onda morate ili biti debili ili se praviti debilni.Malo li je za jednu „Daru“!

    26
    1
  5. Излазио на балкон да запалим ,враћао се по пиво и тако цео филм.Сузе ми натапале кубанску суву цигару и пиво..Пустио сам да падају.Пола милиона гледања за пар сати ,ју тјуб Дару скинуо..

    12
  6. Па Милане, то је зато што превише очекујеш од других а премало од себе. Велика већина је задовољна и овим филмом. Нешто се покреће, а и филм је међу 20 најгледанијих у САД што довољно говори о њему.
    А мањина оних, који су по правилу увек незадовољни, појављује се и овде.

    6
    12
  7. Милане, ја у овој критици видим само твој став према режисеру филма и према томе да је филм злоупотребио дат новац. Чему самозаваравање да ће било ко ко до сад није волео Србе да има више разумевања због филма у коме ће се објаснити ко су усташе и одкад потиче њихов однос према Србима? Јасно је ниједан српски филм са овом темом неће моћи да оствари ништа на западу. Једноставно ће бити онемогућен, ма како да је добар. Зато на ово остварење треба гледати као нешто што треба показивати српској деци управо са 10 година, да се први пут суоче са историјом и са страдањима својих предака. Да их то натера да се заинтересују за то да су директно или индиректно у јакој вези са људима који су побијени. Да се поистовете са Даром, да замисле себе у тој ситуацији и постану способни да препознају шарене лаже које их данас окружују.
    У реду је, имаш право да изнесеш мишњеље, али не мораш више пута. Одрекни се даљих коментара, управо из разлога промоције ширења истине, чак и ако, по твом мишљењу, филм није добар. Поштуј добру намеру, коју су ипак сагледао.

    9
    2
  8. Када за месец дана заборавимо на критике, када се бура овде стиша, остаће само један политички коректан филм. Остаће, ништа. Зар стварно не можемо боље? Са оваквим првенцем требаће нам сто, година до пристојног филма о Јасеновцу.

    8
    4
  9. Додао бих још нешто, када снимимо филм кроз, чију причу нас води усташки монструм, а не жртва, тада можемо рећи да смо се ослободили ових политички коректних окова.

    7
    1

Оставите коментар