Очекивања да ће један филм саопштити свету све оно што за више од 75 година није саопштено, нису реална нити заснована на разумевању свега што се у рату догодило

Филм ,,Дара из Јасеновца” (Фото: Косово Онлајн/Снимак екрана)

Филм Дара из Јасеновца није снимљен да би добио Оскара, нити је трагедија чињеница да га неће добити. Та чињеница, није разлог да треба престати снимати филмове који говоре о страдањима Срба током Другог светског рата. Такође, они људи који пишу и објављују текстове о страдању српског народа у Независној Држави Хрватској, не раде то да би добили Пулицерову или Нобелову награду за књижевност. Нити треба да престану да пишу и објављују, јер нису добили књижевну награду. Треба писати, објављивати, снимати и приказивати оно што се догодило, јер то дугујемо својим сународницима, својим прецима, рођацима, комшијама и суграђанима, који су страдали мученичком смрћу. Мртви нажалост не могу да говоре у своје име. Ми, њихови потомци, рођаци и сународници то морамо да чинимо за њих. Питање је само да ли то умемо, можемо и желимо.

Жалопојке по коментарима, утученост због тога „што су нам сви окренули леђа“, кукање, бацање клетви, позивање на суд последњих времена, није оно што ће вратити потребан мир сенима наших сународника. То ће учинити упоран, систематичан, дуготрајан и добро организован рад на откривању и објашњавању истине о догађајима који су се догађали у Независној Држави Хрватској (НДХ).

Очекивања да ће један филм саопштити свету све оно што за више од 75 година није саопштено, нису реална нити заснована на разумевању свега што се догодило 1941–1945. године, као ни у годинама након рата.

Овај филм ће постићи своју сврху, када одшкрине медијска врата света и буде предводник десетина документарних и играних филмова, снимљених сведочанстава преживелих, екранизованих научно-популарних прилога, емисија, трибина и предавања о страдањима пре свега Срба, а потом Јевреја, православних Рома и осталих идеолошких и политичких неистомишљеника НДХ. Истовремено, ово морају пратити стотине писаних и штампаних публикација, зборника радова, објављених сведочанстава, монографија, историјских докумената, прилога-радова који морају проћи кроз методологију научног апарата и научне заједнице. Не треба заборавити огромни утицај популарних, новинских текстова, утицајних портала и социјалних мрежа. Тек тада долазимо до уношења научних чињеница у образовни и школски програм, и учења генерација младих људи о томе шта су то геноцид, расизам, верска и национална искључивост и нетрпељивост. И о томе да то нису неки далеки и нејасни појмови који су се догађали неким људима у свету, већ нашим прецима, рођацима, комшијама и сународницима током Другог светског рата у окупираној Југославији.

Овај филм ће постићи своју сврху, када буде омогућио стварање нечега што можемо назвати српским становиштем и српским погледом на оно што се догађало у објектима под управом Усташке надзорне службе Еугена Кватерника и Усташке одбране Вјекослава Лубурића. Службених лица НДХ.

Због чега је то важно? Одговори на то питање су једноставни. Због тога што ми имамо право на своје становиште и своје виђење сопствене историје. Због тога што нам је одузето право на своје становиште и своје виђење сопствене историје. Због тога што нам је наметнуто туђе становиште и туђе виђење сопствене историје.

Никада не смемо заборавити да садашње стање познавања и разумевања теме страдања Срба у НДХ, у светским центрима моћи, у јавности наших ратних савезника из Великог и Другог светског рата, у земљама које окружују просторе на којима Срби живе, у земљама које су настале распадом друге Југославије, па чак и међу држављанима Републике Србије и Републике Српске никако није случајно. Оно није настало само од себе, није банално нити произвољно и што је важно за нас није коначно. Оно је стварано и наметано још током рата 1941–1945. године, али на жалост са тиме је настављено током Титове Југославије. Није настало одједном, већ је резултат стрпљивог, организованог, планираног деловања.

Никада не смемо заборавити да се са друге стране налази веома моћан противник. Тај противник је успео да још 1941. и 1942. године, када су се дешавали догађаји  чији  део ћемо моћи да видимо у филму Дара из Јасеновца, спречи да права истина о томе допре у свет. Пре свега  у јавност највећих тадашњих савезника Југославије, Енглеске (где је боравила Влада у избеглиштву) и Сједињених Држава. Успели су  да потпуно промене однос јавности САД према Југославији, па су временом  комунисти предвођени Хрватима и Словенцима постали прихватљиви за америчку јавност као савезници (видети за више детаља  овде).

Владимир Бурсаћ: Поводом књиге В. Ђ. Мишине „Меморандуми Синода СПЦ 1941–1942“

Обезбеђено је да клица федерализације буде усађена у нову поратну Југославију и да та земља у будућности постане расадник нових држава. И нација. Током својих живота смо то доживели сви ми који смо рођени у Југославији, а сада живимо у земљама које су настала њеним распадом. Други циљ који су постигли је била подела и забуна у редовима српске емиграције. Како је то урађено? Спречено је да истина о злочинима над Србима у НДХ, доспе у јавност западних савезника. Спречено је да обрађена и систематизована сведочанства Срба избеглих и протераних из НДХ, која је саставила посебна Комисија Српске православне цркве и научне заједнице Универзитета у Београду, буду представљена Влади у избеглиштву и западним савезницима. На та лична и непосредна сведочанства, на та слова сачињена од суза преживелих, обрушила се пропаганда хрватске и словеначке емиграције као и службеника Владе у емиграцији хрватског порекла.

Научну подлогу те пропаганде дали су Рудолф Бићанић (хрватски кадар Владе у избеглиштву, члан Одбора за пропаганду Владе и Први вицегувернер Народне Банке Југославије до 1943.) и Јозо Томашевић (амерички историчар хрватског порекла, корисник средстава фондације Рокфелер и Универзитета Харвард). Они побијају оптужбе из Меморандума СПЦ о одговорности хрватског народа за злочине над српским живљем. Поричу колективну одговорност хрватског народа, а окривљују Немце, Италијане и усташе. Износе сумње о броју жртава, јер су информације из српских извора вероватно пристрасне (за период април-август 1941. године се помиње број од преко 180.000 страдалих Срба), сталним понављањем и истицањем да су то усташки покољи и прогони и да хрватски народ нема ништа заједничког са злочинима. Стварају атмосферу неповерења према меморандумима СПЦ тврдњама да је то најперфиднији пример информација које су до Лондона стигле са немачким знањем, можда и уз немачку помоћ. Износећи у први план критичаре међу српском емиграцијом (Сава Косановић, Бранко Чубриловић), доводе до сумњи у веродостојност Меморандума, истичу да им је циљ раздор између Хрвата и Срба у Влади, и између две емиграције у САД.

Фото: Музеј жртава геноцида

Свака српска тврдња је пристрасна, великосрпска, антихрватска и антијугословенска. Хрватски злочини су преувеличани, дело мале групе појединаца који су са немачком војском ушли у Хрватску и циљ им је раздор између Хрвата и Срба. Посебно истичу лист Амерички Србобран, посланика у Вашингтону Константина Фотића и Јована Дучића као великосрпске шовинисте са крајњим антихрватским и антијугословенским ставовима.

Медијско-новинарско-публицистичко-књижевну пропаганду спроводе Луј Адамич (амерички новинар и књижевник словеначког порекла, пријатељ словеначких комуниста, оснивач Уједињеног одбора америчких Југославена који је био у служби партизанске пропаганде) и Богдан Радица (хрватски књижевник, публициста и дипломата, службеник Бановине Хрватске, шеф новинске службе у Југословенском дипломатском представништву у Њујорку, један од водећих идеолога хрватске емиграције у САД током 60-их и 70-их година, визионар самосталне и независне хрватске државе). Они затрпавају америчку јавност својим брошурама, књигама, чланцима и говорима.

Док год су хрватски министри Симовићеве владе и хрватска емиграција доводили у питање српске тврдње (Меморандуме СПЦ), постојала је колико-толико јасна граница око тога ко заступа чије интересе. Међутим, када се у ову причу укључују људи који се изјашњавају као Срби (Душан Симовић, Сава Косановић, Срђан Будисављевић, Бранко Чубриловић) који почињу да доводе у питање Меморандуме, да сеју сумњу у вези њих, да релативизују и моралишу у вези ужасних догађаја на територији НДХ, српска емиграција у САД се поделила и помела већ током 1941-1943. године Све што су Јован Дучић и лист Амерички Србобран тврдили, проглашено је агресивном великосрпском, прочетничком и анти-хрватском позицијом, док је све оно што су објављивали Бићанић, Косановић, Радица, Адамич, била „снажна вера у демократску федеративну Југославију и одбрана југословенске идеје“. Генерал Душан Симовић (председник Владе у емиграцији) је новембра 1941. године онемогућио да се објаве подаци о страдању српске цркве и Срба на конференцији пред 200 присутних новинара. Разлог је што би „то могло да растури Југославију”. Сава Косановић (сестрић Николе Тесле, секретар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, министар Владе у емиграцији, челник Уреда за економску обнову Југословенског информационог центра у Њујорку) меморандуме о злочинима НДХ над Србима назива „тобожњим документима“, недићевском пропагандом, противнима интересима Југославије.

Југословенска делегација на Париској мировној конференцији 1946: Моша Пијаде, Милан Бартош, Сава Косановић и Влада Поповић

Шта је био циљ ове акције? Истинита и објективна сведочанства о страдању Срба у НДХ оспоравати, омаловажавати, порицати и прикривати. С којим циљем?

„Не читајте о томе, не слушајте о томе, не верујте томе, слушајте оно што ћемо вам ми рећи, све је то српска пропаганда!!!”.

Шта се дешава данас? Шта значе „филмске“ критике у часопису Variety, или у LA Times?

„Не гледајте филм, не читајте текстове о томе, окрените главу на другу страну, слушајте оно што ћемо вам ми рећи, све је то српска пропаганда!!! Ничега новог нема под капом небеском.

Како су прошли сви они који су радили да истина о страдању Срба у НДХ никада не продре у свет? Сви су награђени личним синекурама, положајима, привилегијама, пензијама. У Титовој Југославији. Рудолф Бићанић се крајем 1943. године придружио КНОЈ-у, вратио у Југославију након рата и био уважени професор Правног факултета у Загребу 1946-1968.г. Јозо Томашевић је од 1948-1973. године био професор емеритус на универзитету Сан Франциско и аутор најцитираније и најомиљеније западне историје Другог светског рата у Титовој Југославији Рат и револуција у Југославији, 1941-1945: Четници (Стенфорд, 1975). Алојз (Луј) Адамич након рата повремено борави у Југославији и од 1949. је дописни члан Словеначке академије наука и уметности. Ко зна докле би догурао, да живот није окончао 1951. године у сумњивом самоубиству. Богдан Радица се са Шубашићем враћа у Београд и ради у савезним органима власти Југославије до децембра 1945. године када разочаран напушта земљу. Од Југословена постаје водећи члан и идеолог хрватске емиграције у САД. Сава Косановић се са Шубашићем враћа у Енглеску, улази у његову Владу, потом у Титове Владе и остаје министар наредних 12 година. Први је амбасадор Титове Југославије у САД. Срђан Будисављевић (брат Јулија Будисављевића, девер Дијане Будисављевић) се враћа у Београд као један од три краљевска намесника који 1945. године предају Титу мандат за састав нове владе и тако праве потпуни раскид са предратном Југославијом. Мирно живи у Загребу до 1968. године као Србин потпуно прихватљив за хрватско државно право. Генерал Душан Симовић фебруара 1944. године прави потпуни заокрет ка југословенском ратишту и прелази на страну НОВ-е и НОП-а. У Београд се враћа у пролеће 1945, сведок је на суђењу генералу Михајловићу и осталим колаборационистима. Мирно је живео у Титовој Југославији, уживајући пензију до 1962. године.

Пут којим Дара из Јасеновца иде, уз саветнике као што је Мајкл Беренбаум (Michael Berenbaum), један од водећих светских стручњака за холокауст/геноцид, није пропаганда, већ истина. Сигуран сам да Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право неће имати проблем са овим филмом, јер се у њему износе „форензичке чињенице познате из сведочења преживелих и судских процеса злочинцима“. Ако јој буде неугодно због овога филма, значи да је напустила своја морална начела и да дели жртве на прихватљиве и оне које то нису.
Сви ми остали, који будемо кренули тим путем истине, осим проналажења тако потребног мира сенима својих сународника који су пострадали у НДХ, мораћемо да се суочимо са чињеницама које неће свима бити пријатне. Увек је тако када откривате истину. То је тежи и болнији пут, али неопходан и исцељујући за све нас који смо живели у Југославији. На томе путу ћемо открити једну другачију причу о Другом светском рату на подручју бивше Југославије, ослобођену идеологије коју је наметнуо победнички анти-фашистички покрет. На томе путу ћемо открити да треба да се напише потпуно нова историја догађаја током Другог светског рата у Југославији и другачија улога победничког анти-фашистичког покрета. На томе путу ћемо морати да се суочимо са свим својим заблудама везаним за идеологије у којима смо живели. На томе путу ћемо можда сазнати да су постојали наши сународници, за које је очување Југославије било важније од откривања истине о стотинама хиљада убијених прекодринских Срба у НДХ. На томе путу ћемо морати да се суочимо са заблудама српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрвати и Словенци су претежно југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава. На томе путу ћемо морати да се суочимо са истином да Југославија није била најбоља земља на свету, и да је у њеном закључаном и сакривеном подруму, неко сакрио неколико стотина хиљада лешева прекодринских Срба убијених у великом злочину.

Из филма Дара из Јасеновца

За сам крај, подсетићу да је противник медијску борбу о прикривању злочина током Другог светског рата, решио у своју корист, тек онда када су неки људи који су се изјашњавали као Срби, укључили у оспоравање и порицање чињеница из Меморандума СПЦ. То значи, да и сада можемо очекивати оркестрирани напад својеврсне „пете колоне“ на „Дару из Јасеновца“. Занимљиво је да сам Џеј Вајсберг у својој критици у часопису Variety цитира један ранији текст Јована Бајфорда, социјалног психолога, предавача на Отвореном универзитету у Лондону, који пише да „српске патње покушавају повезати са Холокаустом и тако се настоји да се легитимише њихова тежња за територијалном експанзијом”. Можда ћемо на своме путу истине морати да схватимо да постоје они који сматрају да је холокауст ексклузиван и да на њега право има само један народ на свету. И да се наш противник побринуо да један број припадника тога народа убеди, како Срби покушавају да своје патње представе као Холокауст/Геноцид, што никоме другоме није дозвољено. Од наших јавних посленика за сада се огласио само Владислав Бајац, писац, преводилац и издавач, са принципијелним ставом

„да естетику која постоји у филму не треба мешати са политичким ставовима. Ако високи уметнички критеријуми нису испоштовани, по свему судећи на наплату је стигао рачун из 90-их када смо стекли имиџ тлачитеља и поробљивача других. Политика је однела превагу над уметношћу, а ми не треба да се бавимо пропагандом. Једини критеријум за оцењивање у нашој култури треба да буде уметнички“.

Срдан Голубовић је оспорио избор филма Дара из Јасеновца за награду Америчке филмске академије наводећи нетранспарентност и кршење процедуре, „чиме је избор изгубио легитимитет“. Треба очекивати скоро оглашавање Теофила, Биљане, Светислава, Владислава, Срдана, Соње, Динка, Радета, Ивана, Бошка, Наташе, Дубравке и осталих изузетних и ка будућности окренутих величина наше јавне сцене, у даљем развијању својих добро познатих тема.

Ми обични и просечни, какви су били и наши преци, рођаци, комшије и сународници којима је живот окончан деловањем институција и службених лица НДХ, морамо бирати, да ли ћемо и даље тумарати и лутати по повијесним беспућима, или ћемо кренути путем истине. Суштински, дилема и не постоји, ако умемо, можемо и желимо да учинимо оно што дугујемо жртвама.

Прочитајте још

• Предраг Гага Антонијевић: Размишљамо о тужби због изнетих неистина у ЛА Тајмсу
• Наташа Дракулић: „Дара из Јасеновца“ ће широм света пронети истину о српском страдању

Categories: Противу заборава

Tags: Владимир Бурсаћ, Дара из Јасеновца, Други светски рат, антисрбизам, геноцид над Србима, култура сећања, српска историја