Кратка империјална епизода пружила је Белгији осећај величине и стабилизовала веома крхки национални идентитет, нагласио Данило Бабић

Данило Бабић (Фото: Институт за европске студије)

У понедељак, 01. фебруара 2021. године, у организацији Института за европске студије, одржан је вебинар под називом Белгијски колонијални модел и његове последице на друштво колонија и метрополе. Предавач је био Данило Бабић, политиколог и африканиста, истраживач-сарадник на Институту за међународну политику и привреду и докторанд на Факултету политичких наука у Београду. Бабић је аутор неколико научних и стручних чланака о Подсахарској Африци и постколонијалним теоријама. Иначе, ово је друго у низу предавање које Институт за европске студије организује у оквиру циклуса предавања везаних за преиспитивање колонијалног наслеђа „бивших“ европских колонијалних сила. Прво предавање о односу Шпаније и Португала према својој колонијалној прошлости, одржао је докторанд Рајко Петровић са Института са европске студије пре две недеље. Као резултат споменутог истраживања ускоро ће бити објављен Зборник радова под насловом „Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу“.

У фокусу Бабићевог предавања овога пута била је Краљевина Белгија, чији је главни град Брисел уједно и центар ЕУ и НАТО, а која се крајем XIX века сврстала у ред европских колонијалних сила. Стога се, аутор потрудио да широј публици предочи специфичности белгијског колонијалног модела, али и његов утицај на савремена друштва, што саме Белгије, као метрополе, што њених бивших афричких колонија. Белгија је основана релативно касно као држава, 1830. године. Конципирана је као стриктно неутрална земља заснована на елитистичкој демократији и јаком утицају Римокатоличке цркве као једином обједињујућем фактору. Управо споменути елементи, као и чињеница да се ради о релативно малој држави, са малом војском и морнарицом, утицали су на то да њене колонијалне могућности буду доста ограничене. Стога се, ова земља, релативно касно укључила у колонијалну експанзију европских сила ка ваневропским просторима. Тек на Берлинском конгресу Белгија добија право да запоседне данашњу територију ДР Конга, а пред крај Првог светског рата запоседа бившу немачку колонију Руанду-Урунди (данашње државе Руанда и Бурунди).

Карта: Викимедиа

Оно што Бабић истиче као специфичну карактеристику белгијског колонијалног модела јесте одсуство било каквог теоријско-философског оправдања колонијалне експанзије, за разлику од, примера ради, британског или француског модела, који су пљачку туђих ресурса правдали својом наводном цивилизаторском улогом. Два основна циља белгијске колонијалне политике били су, пре свега, ширење и јачање улоге Римокатоличке цркве, те успостављање бирократског апарата ради што ефикасније експлоатације локалних ресурса. Белгијанци су такође, пропагирали западњачки стил живота, гушили локалне начине организовања, локалне обичаје и веровања. Радна снага унутар колонија обучавана је искључиво за базичне мануелне послове, а једини извор социјалне мобилности, Римокатоличка црква, имала је за циљ да својим учењем обезбеди потпуну послушност поробљеног афричког живља.

Ипак, најистакнутија фигура белгијске колонијалне прошлости био је краљ Леополд II. Њега су у експанзионистичкој политици инспирисали неуспеси његовог оца на овом плану, те је Белгија, за време његове владавине, предузела систематичан прилаз колонизацији, што је подразумевало ангажовање најбољих стручњака, подстицање предузетничког духа и жеље за увећавањем личног богатства. Белгија, за разлику од других земаља, никада није финансирала Конго, док је у економском смислу уведен систем огољене пљачке. Порастом значаја каучука почетком ХХ века, и белгијска експлоатација добија нове димензије. Очита је била монополска позиција појединих белгијских компанија, а лични краљев посед у Конгу био је величине некадашње Југославије. Па ипак, оно што је остало као најупечатљивија заоставштина Леополдове владавине, јесте окрутност његових снага. Једини порез који се у таквим животним условима могао наплатити био је присилан физички рад. Њега су пратиле окрутне физичке казне, а једна од најпознатијих белега белгијске владавине, јесте и одсецање шака локалном становништву. Сматра се да је готово половина становништва Конга обогаљена на овај начин. Само процене броја убијених и умрлих услед глади, болести и тортуре крећу се од 6-20 милиона, али наука узима као релевантан број од 10 милиона урођеника. Зато се Леополд II данас сматра једним од највећих злочинаца у историји човечанства.

Руандски радници у руднику бакра Кисанга, у Катанги, око 1920. (Фото: Викимедија)

Први закон који је регулисао положај белгијског Конга донет је тек 1908. године. Но, он је имао изразито дискриминаторски карактер, с тим што је дискриминација усмерена, не према раси, него према територији. Иначе, колонијалистичка политика заузимала је и након напуштања Конга и Руанде, важно место у белгијском јавном простору. Наиме, ова изразито подељена и етнолингвистички фрагментисана држава видела је у колонијализму један од два главна обједињавајућа фактора, те је он дуго времена подстицао белгијски национализам и заузимао важно место у белгијском националистичком дискурсу. Квалитет живота у колонијама подизао се веома споро, тако да је тек последњих петнаестак година владавине почело да се нешто више новца улаже у образовање, здравство и комуналну инфраструктуру.

Поред ДР Конга, Белгија је озбиљног колонијалног трага оставила у Руанди и Бурундију. Посејавши семе раздора између две социјалне групе једног истог народа, Хуту ратара и Тутси сточара, фаворизацијом Тутси групе, те својом расистичком политиком, Белгија је створила друштвену климу, припремивши терен за потоњи геноцид који се догодио 90-тих година ХХ века.

Са вебинара о белгијској колонијалној прошлости

На крају се предавач осврнуо и на постколонијални наратив у самој Белгији, то јест однос Белгијанаца према својој колонијалној прошлости. За разлику од увреженог мишљења, Белгијанци нису мирно дочекали независност својих колонија. Њихов губитак доживљен је као крај настојања да се промовишу прогрес и цивилизација у „мрачном срцу Африке“. Док је, враћање Белгијанаца у матицу послужило овом народу да себе прикаже као жртву. Иако је касније доказано да су белгијске службе у сарадњи са ЦИА учествовале у убиству Патриса Лумумбе, Белгијанци никад нису преузели одговорност за овај злочин, као ни за сва злодела током своје дуге владавине у овој земљи. Теза о невиности Белгије се савршено уклапала у позитивну саморецепцију једне мале државе која је претрпела немачку агресију у оба светска рата. Са друге стране, кратка империјална епизода пружила је Белгији осећај величине и стабилизовала веома крхки национални идентитет. Аутор је истакао да процес деколонизације на пољу културе тече веома споро.

Имајући у виду да Белгија као држава која представља само срце ЕУ и НАТО, односно држава која оличава западне вредности, претендује да, између осталог, и нашем друштву одређује моралне и правне узусе, ваља извести одређене закључке. Прво, на белгијском примеру се може видети да су готово све „бивше“ западне колонијалне силе изграђене на крви поробљених народа. Друго, оне и данас остварују озбиљну економску корист од својих некадашњих колонија. Треће, државе које су, попут Белгије, до касних педесетих година ХХ века имале људске зоолошке вртове, које се све до данашњих дана нису одрекле користи који им је донела „омражена“ империјалистичка политика коју су наводно напустили, тешко да могу, у правном и моралном смислу, бити узори нашој земљи.

Душан Илић, Институт за европске студије

Погледајте још

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Белгија, Данило Бабић, Душан Илић, ИЕС, Конго, колонијализам