Млади и лепи људи на сликама из Москве, из Санкт Петербурга, млади и лепи а ништа не знају. Није им јасно да је ово што се данас дешава нова офанзива на Москву
Протести у Москви (Фото: Сергеј Бобиљев/ТАСС)
Ређају се данас слике из Москве, из Санкт Петербурга, Владивостока, Хабаровска, још двадесетак градова Русије. Протестују присталице опозиционог лидера, „трованог“ а неотрованог Алексеја Наваљног. На Пушкинском тргу у Москви окупили се неки млади, лепи људи, сваки као слика, к’о створен, к’о нацртан за пропагандне плакате, видео клипове, на којима се по Америци и западној Европи приказују они које председник Владимир Путин мучи по Русији. Ускраћује им основна људска права, а они лепи, паметни, показују два прста… Викторија…
Лепи и паметни а не знају ништа. Колико се сећам последњи пут са уздигнута два прста, исто онако како то данас показују присталице Наваљног, под Москвом су били Немци. Године 1941. „В“ као викторија, сећам се добро тих плаката, гледао сам их по уџбеницима, по изложбама. Била 1941. тим плакатима излепљена сва Европа док је грцала под фашистичком чизмом. Од Вјазме и Бреста, од Јељне и Симферопоља до Београда и Беча, Париза.
Тада је знак „В“, два подигнута прста значио очекивану немачку победу под Москвом, данас опет знак „В“. Чија победа, над ким? Над мајком Русијом, над Москвом? Да нису можда, данас у Москви, прерано подигли два прста?
Млади и лепи људи а ништа не знају. Не знају да је ово што се последњих година, што се данас дешава по Москви у ствари исто оно што се дешавало 1941. године. Окупатори поново под Москвом. Тада Немци, Гудеријанови тенкови, данас друштвене мреже, обојена револуција. Ура!
Млади и лепи људи на сликама из Москве, из Санкт Петербурга, млади и лепи а ништа не знају. Није им јасно да је ово што се данас дешава нова офанзива на Москву. Гора од оне 1941. године. Тада је било много поштеније, моралније, на једној страни Гудеријан, на другој Жуков, 150 дивизија на једној, 150 на другој страни, три милиона војника на једној, три на другој страни, па ко кога.
Фото: Редит
Ово данас је много подлије, кукавичкије, неморалније. Данас окупатори не долазе на тенковима, него на друштвеним мрежама. Не носе пушке, нису у тенковима, не вуку топове, носе плакате на којима су млади, лепи, срећни а угњетени… Они усрећују. Ено усрећених народа на све четири стране света, од Либије преко Ирака до Србије, Украјине. Не зна се ко је од усрећених срећнији ни богатији, где је веће благостање. Ено Украјине за пример!
То они млади лепи људи у Москви и Санкт Петербургу не схватају. Није срећа кад им Америчка амбасада у Москви на друштвеним мрежама подели маршруте кретања, куда бу требало да марширају, како да протестују. Срећа је, добри, млади, лепи људи у вашој Русији.
Млади и лепи а још једно не знате. Бомбардовали би они вас колико сутра, тако би вам утерали демократију у кости, да вам за цео живот не би требала друга лекција, него, не може, није Русија Либија ни Ирак, ни Србија. Колико сутра отели би они вама Крим, као Србији Косово, него, не могу, ено је у севастопољском заливу тешка ракетна крстарица „Москва“, љушка се на таласима. А на ракетној крстарици 16 крстарећих ракета са по 10 бојевих глава…
Није Русија чинија зоби да је свака врана позоба.
Зоран Шапоњић
Гледам те младе и лепе људе. Лепи, млади, а ништа не схватају. Не знају да им западњачки усрећитељи не носе срећу и бољи живот, него јарам, исто као и Хитлер 1941. године. Само што је овај јарам лепо упакован, има црвену машницу. Ништа се ту није променило нити ће се скорих векова мењати. „В“ јуче, „В“ данас.
Проблем је једино а и то они млади, лепи људи не схватају, што је Русије много крупан, велики залогај. Није ћаса попаре да се може покусати са једно вече. Не каже се за џабе да су сви они који су овде долазили па страдали, настрадали „под Москвом“. Ни „крај Москве“, ни „поред Москве“, ни „око Москве“, него „под Москвом“.
Под Москвом. Упечатљиво зар не. Лекција коју они млади, лепи људи са слика нису научили у школи, а требало је. Или нису добро слушали кад су им деке и баке причали како се брани Русија.
И, да је свака офанзива на Москву ћорава работа!
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Море бити да је свака офанзива на Москву ћорава работа, али јалова сигурно није;
јер непријатељ сигурно није ћорав и зна шта ради. Кратковида је “власт” и они који би да власт мајданом мијењју, јер влада једна колективна когнитивна дисонанца; јер они што су на власти, знају да су они “праву”, исто као што и потлачени пук зна да је он у “праву” и тако у круг.
Моја поента је – да у овом вијеку више не националне државе.
Хитлера су рушили исти они који су га само пар година прије тога финансирали.
Исто је стање данас како у Москви, тако и у Вашингтону, Пекингу и Београду – власт не само да није народна, него ни не ради у његовом интересу.
Autor izgleda zaboravlja da su u usrecivanju naroda ukljucujuci i Srpski punopravno i ponosno i sa punim razumevanjem sa “partnerima” ucestvovali i bivsi i sadasnji despotski upravljaci Rusije. Ne vidim kako ijedan normalan Srbin moze da simpatise sa ustaskim pomagacima.
„Moskva“ je krstarica Проект 1164, bio je i nosac helikoptera, jedan od dva, „Moskva“ Проект 1123, ali vise nisu u upotrebi.Krstarica ima 16 protivbrodskih raketa P-1000 sa konvencionalnom zapaljivo-probojnom ili nuklearnom bojevom glavom, dakle ne sa „deset bojevih glava“.
Rusija nije Srbija, ali nije bila ni 1917, pa se raspala u krvavom gradjanskom ratu.Mnoge imperije nisu bile Srbija, pa ih vise nema.Ogromna Crvena armija i KGB su gledali kako jedan covek „raspusta“ VU, a drugi SSSR. Jelcin je sprecio puc 1991-e bez po’ muke i pokupio sefa KGB-a Krjuckova i ministra odbrane, poslednjeg marsala, Jazova, k’o sasusenu balegu.Velika je zabluda da recept primenjen na Srbiju, ne moze da uspe u Rusiji.To uverenje i neucenje na primeru Srbije i CG je Rusiju kostalo gubitka Ukrajine (cak dva Majdana) i njenog rusofobnog nacionalizma.Po ruskim sajtovima se moze pronaci mnostvo komentara koji izrazavaju nezadovoljstvo vlascu.Moze se takodje pronaci kakvo je realno stanje u vojsci, nasuprot lupanjima po nasim medijima.Rusija dosta ulaze, npr. pravi svoj sopstveni kolajder u Dubni, centru atomskih istrazivanja, mnostvo eksperimentalnih nuklearnih reaktora, vodeca je u svetu u njihovim projektima, univerziteti su k’o americki, bazeni, stadioni…Problem je sto je glavni ulagac drzava, umesto da to budu, kao sto i treba u kapitalizmu, preduzetnici, i sto su drzavna ulaganja pracena ogromnom korupcijom i kradjom.Politicari koje ljudi gledaju 20 godina, zive u drugoj realnosti od naroda, veoma imucno, npr. visoki policijski sluzbenici…Drzava ne moze da se spasi od zavisnosti od cena gasa i nafte, trazeci stalno resenje u napretku tehnologije i nauke, ali ono nikako da se „prelomi“ (a i kada se dodje do nekih znacajnih rezultata npr. sa Sputnjikom V, eto politike).Vecina vojne i kosmicke tehnologije su modernizacije ili dalji razvoji sovjetskih projekata (ruskoj vojsci fale neke tehnologije koje se na Zapadu primenjuju decenijama nazad npr. vazdusno nezavisni pogon za konvencionalne podmornice (nije isto moci ostati pod vodom dva-tri dana ili dve-tri nedelje, zbog cega su danas ruske dizalarke nekonkurentne na tenderima ili AFAR radar koji jos nisu u serijskoj proizvodnji, dok su proizvodni kapaciteti smanjeni, svedeni na sovjetske mescne).Kultura je pozapdnjacena potpuno.Mi Rusiju vidimo kao imperiju u svakom smislu, pa i kulturnom, zato je cudno citati koliko oni unizavaju sebe (po srpskom receptu „Srbija je sra…“) velicajuci zapadne gluposti.
Putin je bio stabilizator. Morao je da pravi ompromis izmedju ulaganja u stanovnistvo i njegove potrebe i ulaganja u skupe i rizicne visoke tehnologije, pored, za takva ulaganja, potpuno nezainteresovane burzuazije (ona funkcionise kao deo svetske elite iz naftno-gasnog sektora, nju rizici ulaganja u nove tehnologije ne interesuju, to je za druge delove globalne elite). Putin je napravio tri teske greske: 1) istrcao se na svetsku pozornicu bez zaledjine jake ekonomije i vojske (Kina igra mnogo opreznije i postupnije, a mnogo je jaca od Rusije) i bez jakih i jasnih saveznika (saveznistva sa Kinom i Indijom nisu konkretna, naprotiv, Zapad podbada njihove razmirice i pokusava na svoju stranu da okrene Indiju) 2) Ukrajina, noz pod grlom Rusije, ako B-1B leti nad Ukrajinom, hipersonicno oruzje malo ima smisla.Za ocekivati je bilo da su „crvene granice“ jedne sile dalje od njenih granica, ali…3) trougao Moskva-Berlin-Pariz o kojem su se u Srbiji pevale ode.Iako je Rusija evropska sila, iako je Putin pokusao da se tehnoloski veze sa Nemackom i Francuskom, na kraju, bio je dovoljan samo jedan udarac SAD u Ukrajini, pa da se sve raspadne, a Rusija ostane bez nekih bitnih tehnologija koje je uvozila sa Zapada.
U slucaju nesudjenog „Mediteranskog partnerstva“ EU i africkih i azijskih zemalja Mediterana, interesi SAD i Rusije su se podudarili. Ne dozvoliti EU da dodje do nafte i gasa iz ovih zemalja.Otuda „Arapsko prolece“ i nedefinisano stanje u Siriji.Rusima je mnogo vaznije da preko Sirije ne prodje neka cev nego baze u Tartusu i Latakiji, jer Rusija nema flotu za otvoreno more, posto od raspada SSSR-a nije sagradila brod veceg deplasmana od fregate, a nestali su veliki flotni sastavi sa nosacima aviona i helikoptera).Zanimljivo da su Rusi prepustili Ukrajnu, a brane Siriju i Venecuelu, gde su potpuno izolovani (Sredozemno more je potpuno pod kontrolom NATO, a Juzna Amerika je nedohvatna u slucaju nekog sukoba)