Зар није рушење споменика посвећених еманципацији заправо брисање сећања о монструозности ропства?
Стеван Гајић (Фото: Печат)
Слоган БЛМ (Black Lives Matter – Црни животи су важни) окупио је милионе Афроамериканаца и у почетку је свакако био аутентичан израз оправданог гнева после ослобађања убице црног тинејџера Трејвона Мартина 2013. и у том смислу спада у традицију афроамеричке борбе за еманципацију. Проблем је, међутим, настао када је неко одлучио да слоган приватизује, направи од њега формалну организацију и напуни је додатним садржајем који оригинално нема везе с полицијском бруталношћу и системском репресијом над младим Афроамериканцима – каже у разговору за Печат др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и аутор недавно објављене књиге Од роба до грађанина, која се бави борбом Афроамериканаца за признање човечности.
Да је питање афроамеричког присуства у САД веома битно, види се по његовој инструментализацији у обрачуну леволибералних снага с Доналдом Трампом. „Црни животи су важни“, наравно, али зашто и коме?
Афроамериканци су у различитим периодима подвргавани разним врстама инструментализације и социјалних експеримената – од тешког, робовског исцрпљивања до граница физичких могућности и свакојаке крајње експлоатације и унижавања људског достојанства, до инжењеринга са сталним подривањем црних породица (раздвајање супружника, одвајање родитеља од деце продајом деце итд.) и политичких манипулација које су постале прилично софистициране. Треба озбиљно размотрити колико организација БЛМ има везе с традицијом афроамеричке политичке мисли и борбе, а колико је тај покрет у функцији креирања одређене друштвене климе и обарања Доналда Трампа.
Афроамеричка конзервативна активисткиња Кендас Овенс и енглески мислилац Даглас Мари уочавају да се од захтева за једнакост, доминантног код низа црних мислилаца, укључујући Мартина Лутера Кинга, Вилијама Ду Бојса и Фредерика Дагласа, доспело до идеологије неједнакости, ритуализоване репресије, репарације и дистанце. Преведено на разумљив језик, БЛМ и корпорације форсирају идеологију дискриминације белаца, посебно белих мушкараца – а све у име исправљања историјских неправди. То се не дешава први пут; и Даглас и Ду Бојс писали су да капиталисти у кризним временима социјалне проблеме увек претварају у расне како се бели и црни радници не би ујединили и ударили на правог заједничког непријатеља.
Мартин Лутер Кинг током марша за грађанска права у Вашингтону 1963. (Фото: Викимедија)
Ова клима рађа снажну фрустрацију многих америчких белаца, поготово конзервативаца, што не може изаћи на добро ни за Сједињене Америчке Државе у целини јер потпуно дели друштво и уништава његове темеље. Они бивају оптужени за бели супрематизам, и ова оптужба у неким случајевима постаје самоиспуњујуће пророчанство, јер у атмосфери сталних оптужби за беле привилегије, белу кривицу и белу фрагилност (термин је креирала Робин Диaнђело према којој белци нису свесни свог неизлечивог урођеног расизма и непоправљивости и зато се морају читавог живота правдати без могућности да икада окају грехе) и токсичну мушкост на површину излазе људи и покрети који доносе екстремне идеје.
Шта се дешава с америчким консензусом, који је, без обзира на напетости претходних епоха, ипак постојао?
У атмосфери времена нетрпељивих, да позајмим наслов књиге Андреја Митровића, Сједињене Државе су изгубиле минимум консензуса око којег би се окупила већина грађана и сада су оне друштво подељеније него икада од окончања Америчког грађанског рата 1865. године. Нема више расправе, у великој мери се обесмишљава правна сигурност, постоје само осећања. А где нема разговора аргументима, а постоје нагомилане фрустрације, проговара оружје.
БЛМ ни издалека не ужива једнодушну подршку Афроамериканаца и многи их доживљавају као подвалу и својеврсно „кукавичје јаје“ леве радикалне идеологије. Подсетићу да је Малком Екс (жртва атентата у Њујорку у фебруару 1965. године) сматрао да само црни национализам и оружана борба могу да обезбеде слободу кроз територијалну сецесију. И данас постоји милиција која се залаже за то: НФАЦ (The Not Fucking Around Coalition) чији вођа Џон Фицџералд Џонсон, познат као „Грендмастер Џеј“, каже да се НФАЦ „у потпуности дистанцира“ од БЛМ који нема везе с интересима Афроамериканаца и расном борбом. „БЛМ није учинио апсолутно ништа за нас“, поручио је он. „Важно им је да сакупљају корпоративне донације и наглашавају LGBTQ агенду науштрб црне агенде… Видим више белаца с БЛМ паролама… Они не представљају црни покрет. НФАЦ је покрет.“
Немири у Портланду, САД, 6. 9. 2020. (Фото: Нетан Хауард/Гети)
Поводом америчког Дана независности, 5. јула 2020, поручио је:
„Решење је врло једноставно. Ми следимо Декларацију ослобођења, објављујући да је сваки Афроамериканац који је потомак ропства политички затвореник овде у Сједињеним Државама… Не желимо више да причамо. Не желимо више да преговарамо. Не желимо да певамо песме. Ми не доносимо пароле на оружани обрачун. Ми смо око за око организација.“
У својој студији Од роба до грађанина бавили сте се темом борбе афроамеричких интелектуалаца за стицање једнакости у САД. Нагласак сте ставили на анализу ставова ослобођеног роба из 19. века Фредерика Дагласа, који је веровао да ће сви Американци добити своја природна права, и Вилијама Ду Бојса, који је, као слободан грађанин, видео да се расно, класно и национално питање неће решити повољно по афроамеричке грађане. Како је Дагласов оптимизам постао песимизам Ду Бојса?
Даглас је фасцинантна личност, типичан пример оног што Американци зову Self-made man, и његов живот – уз одређене периоде кризе, које сам такође проблематизовао у књизи – ишао је стално узлазном линијом. Још као дечак, уз помоћ беле господарице, успео је да се малтене сам описмени, што је изазвало бес њеног мужа који му је, кад је то открио, у јарости, несвесно, дао најдрагоценију животну лекцију. Робовласник је у бесу објаснио супрузи да прави страшну грешку, јер ако се црнац образује, више никада неће бити способан да буде роб пошто ће довека бити незадовољан својим статусом. То је за Дагласа био кључ ослобођења.
Фредерик Даглас (Фото: Викимедија)
Ду Бојс је пак рођен као слободан човек у доминантно белачком градићу Грејт Берингтон у Масачусетсу, где није постојала расна сегрегација као на Југу, али је на основу искуства закључио да је положај Афроамерикаца у Сједињеним Државама у суштини, иако поправљив, осуђен на лошији статус. Као прво, њих је немогуће вратити у Африку, одакле су њихови преци силом доведени. То више нису исти људи, јер су сада, од различитих народа и племена у постојбини који су говорили различитим језицима, постали међусобно измешани. Уз то су се измешали и с белцима, поставши нов народ, суштински искорењен из завичаја предака, али никад у потпуности укорењен у САД. Ду Бојс је сматрао да ће тај печат они увек морати да носе и да је једино могуће поправљати њихов положај помоћу оног што је он називао „талентована десетина“, дакле десетак одсто Афроамериканаца који би буквално извукли из блата читав, како га је он именовао, „црни народ“. Његов песимизам највише је заснован на оном што се догодило после грађанског рата.
С друге стране, Даглас је видео светлу будућност јединствене америчке нације саздане од људи који више нису бели англосаксонски досељеници, робови, Индијанци, Италијани, Немци, Кинези, Словени… већ све то помало, али заправо ново, синкретичко биће. Он је, свакако у верском кључу, видео предодређеност месијанске улоге Сједињених Држава и њеног народа „мешане расе“ у улози Новог Израиља. Даглас је тражио да се сви Афроамериканци не само ослободе већ и у потпуности политички еманципују, да бирају и буду бирани, што се није одмах догодило, посебно после краја тзв. реконструкције, односно директне војне окупације Југа.
Бавили сте се и односом црних мислилаца према религији: Даглас је био типичан амерички протестант, који је веровао у утопијско хришћанство Бејконове Нове Атлантиде, Ду Бојс је био агностик који је уважавао друштвену снагу хришћанства, али је Малком Екс одбацио хришћанство као религију тлачитеља и определио се за ислам. Колико је афроамеричка религиозност била и остала битна за идентитет ослободилачког покрета?
Наравно да је улога религије увек била значајна не само за Афроамериканце него и за све аболиционисте који су се борили за њихово ослобођење, почев од првих аболициониста, белаца квекера. У основи, религија је нераскидиво повезана с покретом ослобођења.
Вилијам ду Бојс (Фото: Викимедија)
Што се Дагласа тиче, велико је питање да ли је он свесно „усисао“ Бејконову мисао или је, што је моја претпоставка, био опчињен делом Томаса Џеферсона које је прожето Бејконовим идејама. Џеферсонова Декларација независности за Дагласа је била кредо читавог живота. Можда на питање да ли је он био бејконовац никада неће бити одговорено (у смислу „судски“ релевантних необоривих доказа), али је свакако битнији неизбрисив утицај који је на њега оставила визија нове земље – према Бејкону „девице међу нацијама“. Више је него занимљиво да је Бејкон учествовао у идеји стварања америчке колоније Вирџинија (у којој је два века касније живео Џеферсон), иако никада није био тамо.
Вирџинија је име добила према никад удаваној краљици Елизабети I, често називаној „Краљица Девица“ (The Virgin Queen), „удатој“ за Енглеску. Сигуран пак да је Даглас био искрени хришћанин, што је за Бејкона најблаже речено упитно у светлу његовог дела Нова Атлантида.
Шта је, у ствари, Нова Атлантида: рационално предвиђање човека који се сматра утемељивачем модерне научне методе или мистичарска визија будућности?
Тај загонетни текст од свега четрдесетак страна представља субверзију хришћанског морала и руши темеље догми хришћанства, што сам показао у књизи. Истовремено, Бејкон је био ватрени протестант, нетрпељив према римокатолицима, у чему је руковођен и државним разлогом, односно сукобом енглеске круне с Ватиканом. Ако је велики Бејконов узор Николо Макијавели раскрстио с хришћанским моралом у политици, Бејкон је то учинио у другим областима. Његово дело сугерише да човек треба да замени Бога, што јасно поручује објавом да ће човек овладати „знањем узрока и тајних покретача ствари, и ширењем граница људске империје до утицања на све могуће ствари“. Самим тим, Бог му више неће бити потребан.
С тиме се Даглас свакако не би сагласио. Он је имао утопистичку али у основи не злонамерну жељу да Сједињене Државе постану најнапреднија нација у којој ће једнакост из политичке временом прерасти и у расну, јер ће се помешати људи свих раса и народа који долазе у Америку. Бејконов утицај на Дагласа најупадљивији је у његовом говору „Наша сложена националност“ 1869. године у којем је поручио да ће САД (баш као и Бејконов Бенсејлем у Новој Атлантиди), политиком асимилације и привлачења светског становништва, усисавати грађане целог света и тако стално јачати јер су предодређене за вођство у свету, наглашавајући изузетност земље „какву свет никада није видео“.
Што се Ду Бојсовог агностицизма тиче, он јесте уважавао хришћанство, сматрајући га чак и потребним уколико није у служби робовласништва, док је приступ Малкома Екса био радикално другачији.
Загонетна фигура Малкома Екса и данас привлачи многе истраживаче. Ко је он био?
Екс је хришћанство видео као религију робова и постао је муслиман и припадник „Нације ислама“, организације којом је управљао Илајџа Мухамед. Велико је, међутим, питање шта би се с њим дешавало да није убијен, јер је после хаџилука у Меки закључио да је Мухамедова организација једна врста секте која одступа од ислама, па остаје само да нагађамо какав би био даљи развој овог хиперинтелигентног, храброг и одлучног човека. Као такав представљао је опасност за власт, па и дан-данас остаје основана сумња, као и у случају Мартина Лутера Кинга, да држава стоји иза његовог убиства.
Једини сусрет Мартина Лутера Кинга и Малколма Екса, 1964. године (Фото: Викимедија)
Религија јесте била битна за Малкома Екса, али његова главна порука Афроамериканцима била је да они треба да се окрену национализму јер религија не може све да их споји. Он је, слично Ду Бојсу, сматрао да су национализам и оружана борба ослободили народе од колонијализма и да Афроамериканци треба исто да ураде, да заузму део територије Сједињених Држава и прогласе своју републику у којој ће се политички еманциповати нација заробљена у САД. У том кључу је презиме Литл, с којим је рођен, видео као увреду зато што га је робовласник наденуо својим робовима међу којима и његовом претку, па је за презиме узео знак икс.
Линија боје
Црна активисткиња Кендис Овенс, лице црног конзервативизма у Америци, и с друге стране вођа милиције НФАЦ „Грендмастер Џеј“, обоје, из међусобно различитих позиција, не виде ни Демократску странку нити БЛМ као аутентичан израз афроамеричке традиције. Овенсова иде чак дотле да је написала књигу „Бекство са демократске плантаже“, чији наслов сам за себе довољно говори, каже у наставку разговора за „Печат“ Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и аутор књиге „Од роба до грађанина“, која се бави борбом Афроамериканаца за признање човечности.
Где је место Мартина Лутера Кинга у процесу афроамеричке еманципације? Колико би се он уклопио у постмодерну борбу против сваког чврстог идентитета, укључујући конфесију, расу и класу?
Фото: Печат
Мартин Лутер Кинг је свакако најдоследнији следбеник идеја Фредерика Дагласа. Ако бисмо у једну реч сажели Кингову основну идеју, то би била реч – једнакост, али не таква да неки буду „једнакији“ у односу на друге. Сигуран сам да би он био згрожен захтевима за расни ексклузивизам појединаца из БЛМ, попут Лисе Дурден, што је облик расне сегрегације, против чега се Кинг жестоко борио. То је потпуно обрнуто од храброг поступка Розе Паркс, симбола отпора сегрегацији, која је 1. децембра 1955. у аутобусу одбила да уступи место белом путнику, због чега је ухапшена. Њено хапшење изазвало је бојкот превоза у Монтгомерију (Алабама), чиме је покрет за људска права започео борбу против расне сегрегације, одвојених школа, одвојених тоалета и свега осталог против чега се и Ду Бојс борио.
Мање је познато да су робовласништво и сегрегација, иако оба периода патолошка сваки на свој начин, били у много чему врло различити. У робовласништву су често белци и црнци, иако у поремећеном односу, живели заједно, у истим кућама. Будуће газде су одгајале црне робиње. Тај однос можемо да видимо у сада полузабрањеном филму „Прохујало са вихором“ и сличним остварењима у којима се романтизује живот на робовласничком Југу. Кад је, међутим, наступило време расне сегрегације, бела и црна заједница су строго одвојене. Ду Бојс је често волео да истакне да су најбољи белци били одвојени од најбољих црнаца, док су истовременио и једни и други имали контакт само с најгорима из једне и друге заједнице, што је од заједница правило зараћене стране.
Више сам него сигуран да се Кинг не би сложио с ритуалима клечања белаца, што смо могли да видимо током лета 2020. године, затим са читавим убаченим „пакетом“ вредности које немају никакве везе с афроамеричком борбом, већ с наметањем постхуманизма.
У својој књизи уочили сте неопходност изучавања афроамеричке мисли као једног од оруђа борбе против западне моћи маскиране у причу о „напредним“ и „назадним“ друштвима. Поменули сте, разматрајући Ду Бојсово становиште, и незаобилазног кнеза Николаја Трубецкоја, и његову књигу „Европа и човечанство“. Према Трубецкоју, Романогермани су били толико уверени да су човечанство, и да је њихова култура „универзална цивилизација“, да су успели да, уз производе материјалне културе („предмете војне опреме или механичке направе за кретање“), подметну своје „универзалне“ идеје, маскирајући њихово парцијално, романогерманско порекло. Где смо ми, Срби, парије Новог светског поретка, ако свет сагледамо кроз призму мисли Трубецкоја и Ду Бојса?
Овом књигом покушао сам да испричам много ширу причу од оне на коју би можда читалац помислио гледајући само наслов и слику с насловне стране књиге. То је заправо прича о механизмима контроле над људима који суштински нису много измењени још од Аристотеловог описа.
Николај Трубецкој је у космополитизму видео скривени романогермански шовинизам. Ту се заправо ради о постављању стандарда. Рецимо у 19. веку је отворени расизам, заснован на мисли Чарлса Дарвина и Херберта Спенсера да постоји одређена пирамида међу људима, био сасвим „нормалан“ у „цивилизованом свету“. Уколико би се данас неко тако понашао, људи из истих друштава, за које је до јуче таква „наука“ била нешто саморазумевајуће, били би згрожени. Намерно сам дао овако екстреман пример ради боље илустрације.
Лого Друге међународне еугеничке конференције, 1921. (Фото: Викимедија)
Јер суштински није важан само садржај погледа на свет који се намеће човечанству већ, још више, контрола над наративом. Реч је о својеврсном онтолошком расизму који подразумева да је губитак контроле над истином незамислив. Манифест таквог погледа на свет почетком трећег миленијума дао је нама добро познати британски дипломата Роберт Купер у књизи The Breaking of Nations – Order and Chaos in 21st Century. Он ту, за разлику од Дарвина и Спенсера, не говори о расној супериорности западног човека, али сматра да евроатлантска заједница никако не сме дивљим другима (пре свих Русима) дозволити да стекну технолошку предност. Овде се заиста потпуно јасно дефинише да критеријум за овакав расизам више није боја коже већ поглед на свет.
Поента је, по вашем мишљењу, у постављању стандарда, зар не? То јест ко господари стандардима, влада светом.
Тубецкој је уочио да никада незападна, нероманогерманска друштва, неће моћи да се такмиче с романогерманским уколико учествују у истој игри. Ако желе да поштују стандарде у чијем креирању нису учествовала, та имитаторска друштва ће стално бити попут карго култа симулирајући живот ових „супер људи“ којима се диве, узалуд чезнући да их достигну. То исто је приметио и Ду Бојс. Својом метафором о „двојној свести“ заправо је показао да Афроамериканци имају нерешив проблем; они себе гледају с дозом презира јер им је наметнут белачки поглед на саме себе, да стално себе одмеравају туђим аршинима.
Појмом „обојености“ Ду Бојс показује генијалност своје мисли, која се умногоме поклапа с Трубецкојевим промишљањем. Ду Бојс „обојеност“ није видео искључиво као расно одређење већ и као менталну и социјалну одлику и стање свести. Боравећи у Совјетском Савезу у првим годинама после Октобарске револуције, био је шокиран сличношћу живота руских сељака и Афроамериканаца. Према Ду Бојсу, „линија боје“ је граница између поробљивача и жртава тог система. У том смислу свакако би Срби или Руси према Ду Бојсовом схватању спадали у „обојене“, као жртве Трубецкојевог романогерманског шовинизма.
Од роба до грађанина
Појединци међу Србима или другим „обојенима“, наравно, могу да припадају доминантној елити, али они који желе да сачувају своју културу не могу да пристану на оно што имитатори истрајно понављају и препоручују: да будемо као „сав нормалан свет“, јер ма колико се трудили, нећемо то бити. То је препорука за стално трчање за хоризонтом. Кад су једном наводно Стаљина питали кад ће доћи комунизам, он је одговорио: „Када досегнемо хоризонт.“ А хоризонт се, разуме се, стално помера.
Какве то везе има с нама данас? Да ли бисмо могли, овде и сада, учити од Трубецкоја и Ду Бојса?
Данас је романогермански шовинизам изменио форму поставши идеолошки поглед на свет, али је надменост остала иста, као и потреба за доминацијом и подучавањем остатка света о допуштеном и недопуштеном, о томе како треба да изгледа породица а како међуљудски односи, шта су стандарди хумора, шта је говор мржње а шта и како сме да се мисли и тако даље. Игра доминације постала је глобална, у њој постоје креатори дискурса и аланфордовски „супер хикови“ чији мото је „будимо солидарни с богатима“. Они осећају потребу за сврхом и потребу да у нешто верују.
Демонстранти на Националној алеју у Вашингтону, 28. 8. 2020. (Фото: Џејсон Ендрју/Њујорк тајмс)
Даглас Мари у књизи The Madness of Crowds пише да је на Западу одрасла прва генерација која не верује ни у шта, ни у нацију, нити у неку од постојећих идеологија, најмање у религију јер је на Западу хришћанство расточено. Насталу празнину нешто је морало да попуни. Сада је то нешто, та псеудорелигија постала „воукнес“ (од речи woke – будност, односно „пробуђеност“ за све болове свих могућих мањина). Заправо се кроз ту борбу за мањине остварује контрола и испољава специфична надменост над „затуцаном“ већином. Служење идолу „воукнеса“ чини његове следбенике усхићенима, срећнима, они се осећају добро јер имају осећање припадности и сврхе, а при томе мисле да раде веома важну ствар. Ни владајући слој, ни његови „супер хик“ помагачи, а ни потлачени људи, више немају ни нацију ни расу у старом смислу те речи, човек може по пореклу бити било ко и једноставно изабрати с које стране барикаде ће се наћи.
Амерички избори су, први пут после толико деценија, стварно изгледали као неко бирање пута у будућност. Шта се, на основу изабраног, може закључити о америчком сну, али и о америчкој политичкој и друштвеној јави?
Амерички избори су показали да стереотипи више не функционишу у потпуности с обзиром на многобројне Афроамериканце и хиспано Американце који су гласали за Трампа, али и на милионе белаца који су били врло активно ангажовани против Трампа. На пример Енрике Тарио, вођа „Прауд бојса“, које често описују као белу супрематистичку организацију, има и афричко и латино порекло. Себе сматра западним шовинистом, а противници га виде као белог расисту. Дакле, није битно шта неко јесте „објективно“, већ како себе види и још важније како га виде други. Уколико би неко желео да садашњи сукоб пореди са стањем америчког друштва у време грађанског рата, то апсолутно не би било могућно – ни географски, ни вредносно, нити расно. Грађански рат пре више од 150 година вођен је на линији Север–Југ а сада се у доброј мери води на линији град–провинција, мада је и ово превише поједностављена подела. Садашњи сукоб заиста јесте постмодеран.
Афроамериканци и даље живе „нижим животом“, а они који су, наводно, на њиховој страни их не виде као научнике и мислиоце, него као кошаркаше и забављаче. Ко је био више у праву: племенити утописти попут Дагласа и Мартина Лутера Кинга или оштри критичари попут Ду Бојса и Малкома Екса, који је у револуционарној борби пао?
У овом тренутку се чини да су инжењеринг са црном породицом и културни модели који се намећу Афроамериканцима створили стање које говори да су пре у праву Ду Бојс и Малком Екс, с тим што не верујем да би могла да се оствари идеја Малкома Екса о оружаној сецесији дела територије Сједињених Држава. Много је вероватније да ће бити створено једно друштво дистопије.
Чудовишно је, може се рећи, да је током БЛМ протеста у Рочестеру чак срушен Дагласов споменик, скрнављени су и споменици Линколну у Вашингтону, Бостону и Портланду, под изговором да су и ти споменици расистички. Зар није рушење споменика посвећених еманципацији заправо брисање сећања о монструозности ропства? Та врста потребе брисања историје делује врло малициозно и право је питање шта се иза тога крије. Бојим се да су антиутопијски амерички филмови из којих проистиче да је бесмисао циљ којем срља читаво друштво много ближи реалности него што би се рекло на први поглед.
Стеван Гајић (Фото: Печат)
Апсолутно се слажем с вама када кажете да смо се удаљили од Хакслијеве дистопије задовољног роба. Отишло се корак даље, ка једној врло опасној, можда и постхуманој контроли где нам више никакав човек неће наређивати већ, као на пример што већ постоји у Сингапуру, експериментални пси роботи који упозоравају људе да се удаље једни од других како би спречили ширење вируса. Зашто сутра ти пси роботи не би имали палице и оружје, зашто не би били антропоморфни, налик на људе и зашто разлози за репресију не би били стално мењани? Дакле, научнофантастична дистопија може да буде будућност човечанства.
Зато је борба Афроамериканаца за слободу врло парадигматична. У књизи сам наводио и паралеле које постоје са српском борбом за еманципацију. Борба Афроамериканаца за признање човечности није нека ствар коју би требало уско гледати у америчком контексту, она је и раније била, а посебно је данас, огледало борбе човечанства и, зашто не рећи хришћана, за опстанак.
Разговор водио: Владимир Димитријевић
Наслов и опрема: Стање ствари
Интервју је објављен у два наставка у листу Печат, 29. 1. и 5. 2. 2021.
Categories: Преносимо
Оставите коментар