Сва природа деловањем Божје милости са себе одбациће пропадљивост и трулежност – то јест ентропију свих могућих врста и облика

Служба Агнецу и Христос причешћује Апостоле, Манастир Манасија (Фото: Манасија)

Експеримент „Свемир 25“ један је од најстрашнијих експеримената у историји науке. То је покушај  научника да понашањем колоније мишева објасне људско друштво. Идеја о „Свемиру 25“ потекла је од америчког научника Џона Калхуна (John Calhoun), који је створио „идеалан свет“ у којем ће живети и размножавати се стотине мишева. Тачније, Калхун је саградио такозвани „рај за мишеве“, посебно дизајниран простор у којем су глодари имали обиље хране и воде, као и велики животни простор. У почетку је ставио четири пара мишева који су се у кратком времену почели размножавати, услед чега је њихова популација нагло расла. Међутим, након 315 дана њихова репродукција почела је значајно опадати.[1] Када је број глодара досегао 600, између њих се формирала хијерархија и тада су се појавили такозвани „бедници“. Већи глодари почели су нападати групу, што је имало за последицу да су се многи мужјаци почели психолошки „урушавати“. Као резултат тога, женке нису штитили, а оне су заузврат постале агресивне према својој деци. Како је време пролазило, женке су исказивале све агресивније понашање, изолацијске елементе и недостатак репродуктивног расположења. Забележен је низак наталитет, а истодобно и пораст смртности млађих  глодара. Тада се појавила нова класа мушких  глодара, такозвани „лепи мишеви“. Одбили су да се паре са женкама или да се „боре“ за свој простор. Бринули су само о храни и сну. У једном тренутку „лепи мужјаци“ и „изоловане женке“ чиниле су већину популације. Како је време одмицало, смртност малолетника достигла је 100%, а репродукција нулу. Међу угроженим мишевима примећене су хомосексуалне склоности, а истодобно се повећао и канибализам, унаточ чињеници да је било пуно хране. Две године након почетка експеримента, рођено је последње младунче из колоније. До 1973. године експеримент је убио последњег миша у Свемиру. Џон Калхун поновио је исти експеримент још 25 пута, и сваки пут је резултат био исти. Калхунов научни рад кориштен је као модел за тумачење друштвеног колапса, а његово истраживање служи као основа за проучавање урбане социологије.[2]

Калхунов експеримент (Фото: Викимедија)

Овај експеримент са мишевима је застрашујући. Како га разумети, како га објаснити? Постоји више начина да се то учини. Чини нам се да упркос многим научним приступима и напорима да се овај експеримент адекватно објасни, што свакако није за одбацивање, задовољавајуће објашњење није могуће без једног ширег теолошког сагледавања и интерпретације.

Човек је биће које тражи смисао свога живота. То је биће које је радознало и жели да зна одговоре на питања, шта ће бити и шта ће се десити? То биће спопадају и зебње и страхови – увећавајући се прогресивно са недостатком вере. А живети са страховима и сумњама је грозно и неиздрживо. Они нас лако могу паралисати и а нарушити ментално здравље. Није нимало пријатно живети у неком свету знајући да ће и он сам да се уруши као и свет глодара у Калхуновом експерименту.

Јер ако се нешто понови 25 пута, корак по корак, онда то није случај, већ законитост. Исто би се десило и да су у експерименту учествовали уместо мишева пацови, зебре, жирафе или делфини. Сви ти покушаји „креације раја“ завршили би кобно по саме учеснике експеримента, као што би њихова „цивилизација“ и све њене тековине доживеле дебакл и тотални слом.

Spiritual guerilla: Крај глодарског раја

Додуше ми то већ знамо и без тог експеримента. Знамо на основу биолошке и физикалне ентропије.

Физикална ентропија садржана је у такозваним термодинамичким законима, нарочито у другом принципу. Најједноставније објашњење овог је да топлота сама од себе не може да прелази са хладног на топло тело, само супротно, са топлог на хладно. Дакле, у природи је немогућ цикличан процес у којем би топлота, доведена до радног тела, као енергија у потпуности прелазила у било који други облик енергије. То заправо говори да је закон о очувању енергије или први принцип термодинамике само количински тачан. Само се количина енергије у системима одржава (а она није настала сама од себе, већ је неко њу морао створити, закључио је наводно Енгелс, када је за то чуо), док се њен квалитет неповратно квари.

То је један од најфундаменталнијих закона природе, који уједно објашњава зашто је „перпетуум мобиле“ немогућ. По Бергсону (1859-1941) то је један од „најметафизичкијих закона природе, јер без свакаквих симбола и улепшавања консистентно тачно показује правац кретања света“ – а то је правац његове термичке смрти, стање у којем ће сва енергија бити „неупотребљива“. Овај свет, у свом данашњем облику, није вечан већ по својим унутрашњим механизмима.

Анри Бергсон (Фото: Викимедија)

Сличан принцип је „биолошка ентропија“. Биолошке врсте садрже у свакој својој ћелији информацију за функционисање и развој тих бића. То је геном и реч је о јако сложеном систему.[3] А пошто ћелије морају да се обнављају и умножавају, биолошки генетски материјал у њима мора да се стално преписивати.[4] Међутим, упркос веома прецизном механизму дупликације, који садржи у себи и ензиме за уклањање грешки у преписивању, ипак се оне дешавају. Те грешке су заправо мутације, и има их много врста. Велика већина тих грешака су јако штетне, мањи део су неутралне грешке (мутација сама по себи не узрокује никакву промену у протеину или је ова неуочљива), а још мањи део су т. з. грешке са позитивним исходом[5] – као што је у природи увек лакше нешто покварити него изградити. Овај механизам протеже се на сва жива бића. Свако следеће умножавање или подвајање додаје нове и нове грешке у генетски материјал – све док не почну да нам отказују органи. Зато је биолошко умирање у ствари процес, не тренутак. Да нема тих грешака, не би умирали природним путем. Један 15-годишњак већ има у свом телу око 6.000 мутација, док ћелије коже једног 60-годишњака садрже око 40.000 „грешака“. Дакле, сви временом постајемо „мутанти“, сви, не само појединци, и сви умиремо. И пошто се те грешке дешавају и у полним ћелијама, које преносе гене на наше потомке, у просеку око 100 мутација, свака нова генерација је више и више мутирана на основу претходне. Природни „одабир“ не може то да реши, јер мутирају сви, како победници тако и губитници, а већина мутација је, како већ рекосмо, штетна.[6]

Оно што је пак експеримент са глодарима показао, јесте да један овакав механизам, који носи своју ентропију, делује и у друштву. Овде би могли да се сложимо да је реч о социолошкој верзији другог принципа термодинамике – социолошкој ентропији која је можда и гора него биолошка и физичка ентропија заједно, јер је у стању да исквари и погуби једну заједницу много брже и ефективније.

Још одавно је записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада то ретко чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти.[7]

Гистав Доре, Луцифер, илустрација Дантеове Божанствене комедије (Фото: Викимедија)

Приметићете да овде није било ни масона, ни банкара, ни папе, ни корупције, ни политичких партија, ни велекорпорација. Овде немамо кога да окривимо за заверу против своје врсте која неминовно иде ка својој апокалипси. (Нажалост многи то неће схватити и трошиће и даље своје драгоцено време на разне теорије завера – од којих су неке и тачне, али свеједно – , мислећи да је то знак истинске побожности). Овде нема чак ни греха, јер је грех категорија резервисана само за човека и једино кроз човека може да се протеже на фауну и флору…[8] Нема ни ђавола који би могао да буде одговоран за једну такву деструкцију.

Да, рећи ће неко, али човек има разум, он је слободно биће, има слободан избор. А то значи, да за нас не важе правила, као што важе за мишеве, јер они немају слободан избор. То свакако стоји. Али ако човечанство између Исуса, највећег добра, и Вараве,[9] очитог зла, изабере очито зло, толико пре ће између већег и мањег добра изабрати мање добро, а између већег и мањег зла веће зло. А то значи да избор појединца може бити и овакав и онакав, док је избор човечанства, супротно, веома предвидљив и доследан. [Још трагичнији је Адамов избор, не верује Богу, не слуша га, а верује оној варалици који му суфлира да „ће бити као Бог“, ако НЕ послуша бога.] Тај избор је, дакле, конзистентно лош и ту нема неких изненађења, иако постоје и изузеци, као нпр. Богородица – највећа од рода људског -, рекавши благовеснику Гаврилу: „Да, родићу Спаситеља“ и они Нинивљани, које је накрпио пророк Јона.[10] Коначни исход само теоретски може да буде другачији, јер ипак нисмо ни фаталисти ни детерминисти, док у пракси разлога да се надамо да ће бити другачије, нема баш много. (Али то не значи, да треба бити дефетиста и предати се „судбини“. Хришћанин је дужан да живи по Јеванђељу, за идеале, јер га на то упућује љубав Божја).

То вам је исто када играте флипер. Без обзира колико сте вешти да одбијате час левим час десним крилцима куглицу она ће неминовно кад тад заобићи крилца и завршити у голу. Аутомат ће вас надиграти. Истина је да неће свака игра бити иста – и то је оно што је на нама – али ће завршетак бити исти – т. ј. прихватање пораза![11]

Увођењем слободне воље и слободног избора – који је дефектан – и интелигенције – која је такође дефектна, све што добијамо су мноштво сценарија за потенцијални развој догађаја, који ће ипак сви имати исти крај.

Фото: Викимедија

Али тај крај, видећемо, у људском случају, не мора да буде лош, већ мора и може да буде заправо нови и бољи почетак. Како ово објаснити са позиције богословске науке и правоверности? О овом се може расправљати до бесконачности, зато ћемо подвући само оне најбитније ствари, не улазећи сувише у детаље – дубоко  свесни да ће неке ствари заувек остати тајне, несхватљиве ограниченом људском уму.

Вратимо се на сам почетак. Свето Писмо открива, да је свет створен ex nihilo (из ничега или ни из чега – већ око тога можемо да се помакљамо). Бог све што ствара, ствара добро (1. Мз 1:21). Код стварања човека подвучено је веома добро. (1. Мз 1:31). Бог не ствара ништа што је лоше – јер да ствара лоше, вероватно не би био добар, јер и сам каже „по плодовима њиховим препознаћете их“ (Мт 7:15-20)

Карло Кривели, Свети Августин, 15. век

У том првом свету не постоји бол, болест, жалост и смрт. Не постоје мутације. Не постоје закони пропадљивости. Прво, јер они нису нужни, јер уместо биолошких, физикалних и свих других закона тај свет одржава и регулише свемудри и свемогући Бог као добар Господар, и друго, јер ти (иреверзибилни) закони, нису добри и нису оптимални, а Бог јесте. Свакако могу се наћи и аргументи зашто је смрт добра и нужна, када на пример умре неки злотвор или диктатор. Но у овом свету умиру како лоши тако и добри и недужни – исти механизам откуцавања биолошког сата (часовника) важи за све. Зато у првоствореном свету, који је створен као добар, тешко да би могли да нађемо аргументе или ситуације, где можемо да кажемо да је и смрт добра – јер је смрт одвајање од живота, а живот је сам Бог! Имали би противречност која би тврдила, да је Бог добар, а ствара нешто што је лоше. Бог би био живот и извор живота, међутим тај живот не би био целокупан, ни пун, ни устројен за све – управо због смрти која је све супротно. У старту имали би дуални принцип првог узрока, а то је заправо манихејство. Зато је еволуционизам,[12] то квази научно трабуњање, – коме треба смрт [т. ј. зло] пре Адамовог преступа, јер овај мора тек да еволуира, у милионима година, од мајмуна – у суштини веома опасна јерес.

Августин из Хипона, међутим, каже у својим списима: „Створио си нас за Себе, и беспокојно је срце наше док се не успокоји у Теби.“^[13] То је првенствени исказ у богооткривеном хришћанском учењу о човеку и његовој личности. Људи су створени за вечну и живу заједницу са Богом, за заједничарење са Њим. Бог створи најпре Адама (а онда и Еву из већ створеног Адама) по свом образу и подобију, те га ставља у рај.

Образ [или лик], или да употребимо грчки појам икона Божија, указује на нашу човечију слободну вољу, наш разум, наш осећај моралне одговорности – укратко, на све што нас разликује од мишева и других биолошких врста те чини свакога од нас слободном личношћу. Док подобије пак значи више од тога: значи да смо ми Божији „род“ (ДАп 17:28), Његова родбина, родбина Оног који је вечно добро и вечни Живот. То је јако битно да знамо и имамо стално на уму.

Али човек је, иако по својим техничким спецификацијама створен за заједницу са Богом, ту заједницу одбацио. Како се у Цркви каже, Адам је пао, а његов пад – његов „изворни грех“ – нашкодио је целом људском роду. Са тим падом пропадљивост је ушла у сву творевину.

Добро не може да буде без слободе, а највеће добро без највеће  слободе. Живот је могућ само у слободи, и ризицима које та слобода носи. Без слободе нема нити може да буде говора о љубави, јер је она предуслов. А без љубави, шта ће нам живот.

 „Са свакога стабла у врту слободно једи, али са стабла спознаје добра и зла да ниси јео! У онај дан у који с њега окусиш, зацијело ћеш умријети!“ (1. Мз 2:16-17)

Овде умрети значи лишити се заједнице са оним који јесте живот. А значи и да се тог тренутка десила једна права космичка катаклизма. Човеков слободни избор унео је у природу вирусе, паразите, бактерије и мутације.[14] Његова природа – као и природа других живих бића се сада променила и попримила данашње особине, које су нам познате. (Вероватно је Адамово тело пре Адамовог избора,[15] да се одвоји од Бога било нешто попут Христовог тела после васкрснућа. То је друга физика. Христос пролази кроз затворена врата (Јн 20:19), а опет није фантом, јер му је Тома ставио руку у ране. Са Маслинске горе (ДАп 1:9-12) уздиже се у васиону, а за то му не треба ни ракета ни неки скафандер. Лука и још један ученик на путу за Емаус (Лк 24:13) Га не препознају, иако су Га лично знали).

Падом променили су се и закони – и све ове промене долазе у пакету[16] – просто из нужде, да се један систем, у којем је Бог сувишан, објективно и поштено регулише. Окусивши плод и нарушивши заповед, човек је упознао добро и зло. Бог га није лагао. Упознао је и једно и друго, јер се једно упознаје преко другог.[17] Немогуће је причати о сиромаштву, ако нема богатства, о глади ако никад нисмо били сити и слично. То је као клатно које се њише час на једну час на другу страну. Што је неко више могао да спозна зло, више је могао спознати и љубав Божју. Бог је зато морао да има „резервни план“, јер је знао да ће се ово створење кад тад покајати и признати своју грешку и да ће му за то бити потребна помоћ.[18] А признањем ове грешке придобиће и сам Бог, јер ће са „обраћеницима“ (покајницима), који су се уверили да је Он стварно добар, моћи и сам вечно да се радује у тој свепрожимајућој заједници, замишљеној од самог почетка и одбаченој од Адама – јер је Он „род[19] и сарадник[20] човеков“.

Вратимо се сада опет мишевима. Њихова заједница је социјално колапсирала, а живели су у рају. То да имају шта да једу и пију, што имају кров над главом, није их спасило. Слично искушење се спрема и човечанству. Кризе нашег света су неминовне. Исто тако и колапси, еколошке катастрофе, епидемије, болести, ратови. Ова земља, кад устане народ на народ и царство на царство претвориће се у пакао, уз недаће каквих није било од постања света (Лк 21:10-11) (Не заборавимо да због ентропије или унутрашњих закона природе овај свет по себи није одржив). Међутим, ове трибулације, уједно пророковане и логички предвидиве – као и анархија – изродиће жељу за поретком и миром. У томе нема ништа лоше. Ново пак уређење темељиће на новим (планетарним) законима – уведеним у оптицај вероватно после Армагедона – у којима неће бити много простора за парламентарну демократију, коју ће сами људи због корупције политичких партија и намештања избора замрзети, јер ће она представљати само фикцију. А то утолико више, јер је она неефикасна, скупа и као цивилизацијски луксуз потпуно неадекватна за један свет са ограниченим ресурсима.[21] Кризе ипак боље решавају ауторитарни режими. У демократији нико ни за шта не одговара и не сноси одговорност, а много енергије се троши на краткорочне политичке циљеве партија које хоће да дођу на власт на штету дугорочних интереса друштва.

Пошто ће сировина бити све мање и мање, оне неће моћи више да циркулишу на слободном тржишту. Регулисаће се и рађање, јер више људи значи више проблема, а мање људи, мање, као и миграције. Због тероризма или могућих револта, јер људи ипак нису мишеви, индивидуална људска права на приватност биће снови, и то је цена поретка, као кад у војсци због једног, склекове морају да раде сви. И пошто људе на бунт и ратове покрећу и идеје – биће контролисане и религије, можда чак и стављене ван закона.[22] Због глади и несташица горива биће уведени (дигитални) бонови.  Како би се спречио сваки револт, биће контролисани сви токови новца, а то значи да су за готови новац одбројани дани као и за племените метале. (Свако) супротно мишљење биће такође цензурисано, да би се спречио додатни хаос. Све то се већ дешава.[23] Технологија која све то омогућава већ постоји и примењује се. Можда нам се  то не свиђа али то је логички наставак развоја друштвених односа. Кад живите сами у кући на два спрата са пуним фрижидером не морате ни са ким да делите ни купатило ни вашу храну. Можете слободно да се понашате како вам воља, међутим ако број укућана порасте на 20, то кад и колико пута ћете отићи у купатило, отворити фрижидер и слушати гласно музичку линију регулисаће други, а ваш  комфор, слобода и „људска права“ ће се аналогно умањити.

За описивање финалних збивања могло би се написати неколико енциклопедија. Све би вероватно биле толико грозне да нико не би могао да их ишчита до краја, па се стога ни ми нећемо упуштати у хорор детаље.

Овде треба подвући две ствари. Најпре, описи последњих времена, записани у светим списима и тумачени током векова, који су утицали на нашу представу о есхатолошким временима – а она се све више и више остварују – користе сликовите симболе са бројним драматуршким елементима. Описи есхатолошких дешавања нису научни описи. Они су поларисани, често до својих крајности, што има неки свој смисао. До крајности су у апокалиптичкој литератури изражени и антагонизми: Антихрист – иако није Бог – је супротност Христа – који то јесте. Једно се пореди са другим, при чему се стиче утисак да је тај последњи негативац – са којим чак ни Чак Норис не би изашао на крај – сам за све крив, иако то није тако. Супротност њега је да је Бог једини добар и благ, и ово стоји без сумње, али опет није коректно поређење. Крајности генеришу крајности, то свакако, али већина ствари не може да се упрости и поједностави да би било могуће рећи шта је „бело“, а шта „црно“. Толико је тога постало превише сложено да људи, чак и они најобразованији, не могу то да разумеју и у вези с тим се једногласно определе. Није ни приближно све тако биполарно да би се могао одвојити „кукољ“ од „жита“ или „јариће“ од „оваца“. Реалан живот ипак је много замршенији и сложенији, иако је апостасија чињеница.[24]

Виктор Васњецов, Четири јахача апокалипсе, 1887. (Фото: Викимедија)

Као друго, не заборавимо да мишеви у „Космосу 25“ нису имали заправо кога да окриве за своју пропаст ни масоне, ни политичаре, ни банкаре, ни папу, ни… Сама чињеница да је неко хтео и омогућио им добро – да не морају да се брину више о храни и крову над главом – их је дегенерисала. То је парадокс! Живот без антагонизама, живот без нужног надметања и усавршавања, без потребе да се боре како би преживели, лишио их је, са једне стране, нужних знања за преживљавање, а са друге – и то је много горе – саме воље да живе. Осетили су се непотребнима, као неко који не види смисао свога живота (Не живи човек само о хлебу…), клонули су, искварили се и изумрли.[25] И пошто све то важи и за нас, значи да је проблем у нашој природи. И она је, већ рекосмо, дефектна. Зло не може бити само ствар једног појединца или њих неколико. То је нешто „што је у систему“ и огледа се као резултанта свих малих (и оних најмањих) и безазлених људских преступа, прекршаја, промашаја и грехова. Такви какви смо ми људи и да нас у рај сместиш, претворићемо га у Тартар и Гехену.[26] А то уједно значи да почетак нашег спасења и опоравка може да почне само преко сазнања о нашој огреховљености и вапајима дубоког покајања у срцу сваког од нас, а не на некој интернет платформи.

То сазнање је важно, јер нам оно помаже да се не уносимо страсно у имагинарни бој добра против зла у овом свету, мислећи да је неки наш политички кандидат месија[27] који ће нас спасти, а други кандидат зло, који ће нас погубити. Ни један ни други не могу бити то за што су декларисани. И један и други заслужују да клекнемо на колена за њихово спасење… Исто тако и све оне који не буду са нама или једни од нас. И оне који нас буду прогонили и убијали, мислећи да службу Богу врше. Не, и за једне и друге прави проблем, заједнични проблем, је нешто друго. Тај проблем је исти за све – а то је наша пала природа и наша одвојеност од извора живота. Зато за нас и нема нити може бити другог спаса све док се наша природа не обнови и врати у своје изворно стање, а то је могуће једино Христом и кроз Христа. Не уздајте се у кнезове, у синове људске, јер у њима нема спасења… (Пс 145:3)

Зато ће заправо само други Христов долазак или Парусија бити решење. Једино могуће и логичко. Она ће бити и обавезна и нужна, јер ће она бити дан нашег ослобођења, а тиме и дан наше највеће радости. Са друге стране, Парусија, иако логичка, не може се десити без садејства човека, као што ни само оваплоћење није било механичко, већ је Богородица морала по својој слободи да пристане да каже „да“ и прими у своју утробу заметак Спаситеља.[28] Бог не спашава никога присилно, као што се ни не намеће некоме у друштво. Парусија може да се деси само као акт љубави и као одговор Господњи, изазван и испровоциран молитвама свих живих и уснулих праведника – као што је и записано у последњим речима којима се завршава Свето Писмо: „Дођи! И који чује нека каже: Дођи! Амин, да дођи, Господе Исусе! (Отк 22.17:20).

Да ли ће други Христов долазак бити страшан? Можда, али зар није страшно заправо то што окушавамо и доживљавамо свакодневно на овој земљи – од прељуба, абортуса, убистава, итд? Те страхоте које преживљавамо су страшне – то је оно што је грозно, а не Христос. Неко долази да вас ослободи, а ви се тога плашите, па с тога „молите Бога“ да се то не деси за време вашег битисања на земљи? Апсурд!

Христос Пантократор, Аја Софија, Константинопољ, 13. век

Већ својим првим доласком васкрсли Господ разваљује врата Ада, свезује смрт и ослобађа праведнике (Пс 24:9-10). Међутим, тад је само први део посла био одрађен, по неизрецивом Божјем Промислу. Од времена Христовог васкрсења смрт је онтолошки укинута, она је постала спавање тела, али закони природе и даље су остали на снази. Стварност привремене смрти за нас се није укинула – људи и даље умиру, али Христовим васкрсењем укинута је бесконачност смрти. Јер ако неко умре да би боље живео онда то није смрт него спавање и прелазак из смрти у неку бољу егзистенцију. Разлучење душе и тела, иако само привремена редукција пуног живота, није пуно решење, јер је оно могуће само комплетним обнављањем поретка, а то је у часу другог Христовог доласка – у слави са фанфарама и легионима анђела – који ће рехабилитовати свеопшту природу. Овај сусрет са Христом, иако и сами хришћани то не разумеју довољно, једини је логички наставак Јеванђеља, или благе вести, чији кондензирани сажетак је, да је Христос васкрсао, а тиме и свима нама као Прóдромос припремио пут. То што је Претеча за Христа то је Христос за нас остале. Долазак Алфе и Омеге, Првог и Последњег, Почетка и Свршетка (Отк 22:13) је нужан и [нашом човечанском] љубављу испровоциран одговор Божанства на Адамов погрешан избор те једина могућа логичка последица његове божанске доброте и љубави. Људи – међу њима и неки јако врлински и поштени – који не виде ову димензију, а уочавају и интимно осећају куд иде овај свет, завршавају најчешће у дубоком очају, у депресији или чак самоубиством, јер не виде излаз. Без надања посматрати овај свет – а не превазилазити га созерцавањем/сагледавањем света будућег, оног бољег, који долази – може да убије човека. Може да му смрви дух а да му при том ни једна влас са главе не фали. Надљудска снага да човек издржи и претрпи до краја (Мт 13:13) крије се, дакле, у овој визији. А она ће бити толико силнија колико више будемо имали вере – која ће бити здрава и „центрирана“ –  и љубави – која ће моћи да опрости и покрије недостатке и мане свих других.

„Кроз све своје промене и мене сва твар хита своме завршетку. Кроз све дане и све ноћи сви људи, а са њима и сва твар, хитају последњем дану, у који ће се свршити тајна овога света и људске историје,[29] кад времена више неће бити (Отк 10:6). У есхатолошки дан, у Откровењу назива се последњи (Јн 6:39), велики дан (Отк 16:14), дан Господњи (2. Пт 3:19), дан Христов (2 Сол 22), дан Господа нашег Исуса Христа (2. Кор 1:14), дан Сина човечијег (Лука 17:22), дан суда (ἡμέρα κρίσεως Мт 10:15), и дан гнева и откровења праведног суда Божјег устаће и обновити се и сва природа. Укинуће се сва пропадљивост. Последњи дан за човечанство биће уједно и последњи дан за ову природу и први невечерњи дан за нову природу, за ново небо и нову земљу (2 Пт 3.13/Отк 21.1)[30]

Господ ће успоставити (апокатастаза) првобитни поредак. Господ ће вратити природи њене првобитне особине – укинуће се смрт.[31] Сва природа деловањем Божје милости са себе одбациће пропадљивост и трулежност – т. ј. ентропију свих могућих врста и облика. Откровење – а то је занимљиво –  не помиње Дрво познања добра и зла, као да оно неће бити реконструисано када се буде сва природа у трену реконструисала, већ само Дрво добра (22:14). О то дрво смо се добро опекли, научили лекцију, и оно нам стварно више неће бити нужно. Али да би Господ дошао, морамо да му отворимо врата. Онај Који јесте и Које је био и Који ће бити, Који је Алфа и Омега, Почетак и Свршетак куца и стрпљиво чека на наше покајање и на наш позив. Мараната!

„Дођи! И који чује нека каже: Дођи! Амин, да дођи, Господе Исусе!

Напомене

[1] Популација је достигнула број 2.200 мишева. Слободног места било је још за 1.600 мишева.

https://fee.org/articles/john-b-calhoun-s-mouse-utopia-experiment-and-reflections-on-the-welfare-state/

[2] https://www.facebook.com/RokPokret/photos/a.389836167784081/2813153875452286/?type=3

[3] The Extraordinary 4-Dimensional Design of DNA – dr. Robert Carter

https://www.youtube.com/watch?v=fXFKJhUGNS8&t=36s

[4] Апоптоза је појава и она означава програмирану смрт станица. Станице се морају обнављати. Ако би избацили/блокирали ген одговоран за апоптозу тело би развило рак.

[5] „Једну од најранијих теоријских студија о расподели учинака способности (DFE – eng. „Distribution of Fitness Effects“) извео је Motoo Kamura, утицајни теоријски популациони генетичар. Његова неутрална теорија молекуларне еволуције сугерише да ће већина нових мутација бити врло штетна, с малим делом који ће бити неутралан. Hiroshi Akashi је недавно предложио бимодални модел за DFE, са модусима усредсређеним на врло штетне и неутралне мутације. Обе теорије се слажу да је велика већина нових мутација неутрална или штетна и да су повољне мутације ретке, што поткрепљују експериментални резултати. Један пример је студија рађена на DFE случајних мутација вируса везикуларног стоматитиса. Од свих мутација, 39,6% је било смртоносно, 31,2% несмртоносно штетно, а 27,1% неутрално. Други пример потиче из експеримента са квасцем подложним јакој мутагенези. У овом експерименту је показано да је укупни DFE бимодални, са кластером неутралних мутација и широком дистрибуцијом штетних мутација … Иако је релативно мало погодних (позитивних) мутација, оне [МОРАЈУ ДА – т. ј. оне се не дешавају у реалном животу, али пошто ми знамо да смо настали еволуирањем преко мутација, оне се збивају!] играју важну улогу у еволуционим променама. https://en.wikipedia.org/wiki/Mutation_rate  

[6] Дешава се деволуција а не еволуција. Не усавршава се сложеност него урушава. (Dr. John Sanford „Genetic Entropy and the Mystery of the Genome“ https://www.youtube.com/watch?v=pJ-4umGkgos). Међутим, последња научна сазнања говоре да је у ствари процес умирања и старења још сложенији. Постоји генетика, то су све информације о изградњи нашег тела, и епигенетика, то су информације, кад и који део генетске информације о изградњи нашег тела мора да се употреби и на који начин. И једно и друго је  важно. Све информације за изградњу нашег тела садржи свака станица али свака станица ће искористити само један део ове информације, нужан за њу, т. ј. да се она правилно развије, нпр. у нервну ћелију, а не у лимфоцит итд. Генетски материјал у нашим станицама мутира и обрушава се виталност организма, то је „класична генетска ентропија“, али за старење је пресудније обрушавање информације на епигенетском нивоу, а то је „епигенетска ентропија“. Утврђено је наиме да и старе станице, које садрже бројне мутације, када се клонирају, не живе пуно краће од младих станица, које не садрже мутације које садрже старе ћелије (један од разлога је и то да постоји  око 3 милијарде парова нуклеотида– то је огромно у односу на број класичних генетских мутација у току животног периода – и да за многе функције постоје „резервни“ гени). И то је било кључно за појаву нове хипотезе о старењу.

У суштини главни кривац за старење и умирање је губитак информација у нашем епигеному, систему протеина попут хистона и хемијским маркерима попут метилације који укључују и искључују гене – који морају да буду функционални у одређеној ћелији у одређеном њеном животном периоду. Епигенетика омогућава различитим типовима ћелија да обављају своје специфичне функције. Међутим због УВ зрачења, космичких и рендгенских зрака, слободних радикала или услед редовне поделе ћелија наш генетски материјал (ДНК) се непрестано кида и ломи. Наше ћелије поседују механизме за ремонт ових кварова. Да би се то учинило, ћелија мора као и сваки мајстор, ДНК најпре да „расклопи“, јер је ДНК „намотан“ у хромосомима. И када ћелија након ремонта мора поново да стави ствари на своје место, то јест, да намота ДНК, један део нашег епигенома не бива савршено подешен на своје старе позиције или ресетован. Са временом ове грешке акумулирају у нашем епигеному и наше ћелије више не извршавају добро своје функције. Појављује се митохондријална дисфункција, геномска нестабилност, губитак протеостазе, сенесентне или „зомби“ ћелије … али не због мутација у геному, већ грешака у епигеному.  https://www.youtube.com/watch?v=QRt7LjqJ45k

[7] http://kc.org.rs/bozicna-poslanica-mons-stanislava-hocevara-nadbiskupa-i-metropolita-beogradskog/?fbclid=IwAR2NP671JfLSRlSj_pwp-gD8tyUWCmekWs7AgEP7-U0A2D__XoYEQIE8WJc

[8] Рим 8:20-22 Јер се сва твар (πᾶσα ἡ κτίσις) покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори) на наду, ¹ Да ће се и сама твар опростити од ропства пропадљивости на слободу славе деце Божије. ²² Јер знамо да сва твар уздише и тужи с нама до сад …

[9] Мт 37:17

[10] Јон 1:2

[11] У црквеном „жаргону“ то се зове покајање.

[12] Овде треба да разликујемо између микроеволуције (адаптације, ароморфозе …) и макроеволуције. Микроеволуција је прилагођавање живих бића у оквиру исте врсте, макроеволуција је прелазак из једне у другу биолошку врсту, нпр. из мајмуна у човека, из медведа у кита, из диносауруса у птицу итд. Darwin је за доказ еволуције наводио случај галапагоских зеби. Али ту заправо није реч о никаквој еволуцији, у стварању нечег новог, јер је сва генетска информација већ раније била заложена у геному. Природни одабир, тачније епигенетика само је учинила да одређени гени постану доминантни или изражени. Genesis Impact : https://www.youtube.com/watch?v=H2sWzApuuvc

[13] Блажени Августин, Исповести, 1,1.

[14] Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих. Већ је све створио да опстане. (Мудр 1,13.14). Сви закони, чији је творац Бог, улазе у творевину у том тренутку, а узрочник тих закона није Бог, већ човек.

[15] На који начин је Адаму био понуђен избор можда нам може помоћи Матрица »Matrix«, филм у којем Морфеј Неу понуди две пилуле, црвену и плаву, на избор. Црвена представља истину (која није увек пријатна), плава – блажено незнање и илузију. Морфеј остаје џентлмен, поштује слободну вољу и не врши притисак на Неа. Нео сам мора да одлучи.

[16] … и да ће „Ева рађати у мукама“ (1. Мз 3:16) … и Адам јести хлеб „у зноју лица свог“ (3:19) и да ће земља бити „проклета“; прародитељи почињу да се стиде што су голи (у њих улазе страсти и похота) итд.

[17] Овде треба додати и један занимљив феномен или два. Што су више свети људи и што више упознају Бога, то им је зло више страно, туђе и несхватљиво, као да га нема и као да нису ни кадри да га детектују. Такав осећај стичемо јер су они обожени и обожујући се. У атмосфери Божје благодати једна лоша мисао не може да ти се приближи.

Други феномен је када би физички некако одвојили „добре“ од „лоших“, у једној као и у другој групи неминовно би се опет појавили они „добри“ и они „лоши“. То је тако – све друго је утопија. И данас су сличне заблуде у оптицају, да је могуће одвојити једне од других. Врло наивно. Неки протестанти развили су т. з. „rapture“ теологију, која учи да ће се пре другог Христовог доласка – када почну недаће – праведни раздвојити од неправедних. Као нека елита или повлашћени биће склоњени од страдања. https://en.wikipedia.org/wiki/Rapture

[18] Рекли смо зашто. Јер је човеков избор доследно лош. Ништа више ту не треба додавати. То је најједноставније објашњење зашто је Христос преузео на се људско тело и постао човек.

Стварање је у ствари просто ко пасуљ. Шест дана ствара, седми дан Бог одмара. Он ово чини без великог улагања труда и емоција. Међутим, када је његово највољеније биће кренуло путем пропасти, сав је морао да се ангажује. Козметичке исправке „пејзажа“ (Содома и Гомора) нису биле довољне. Морао ја сам да се спусти и на Земљу, и касније у Ад, и да за руку узме Адама и врати га у Очево наручје. То је чисто дело љубави. А љубав нема потребе да тражи објашњења за своје поступке, јер је онда то интерес и рачуница.

На Западу су теолози објашњавали Исусово оваплоћење јуридички: кривица, казна, судија, праведност итд. – због чега ће се и на спасење гледати са песимизмом. Адам је тако сагрешио пред праведним и строгим Богом Оцем да се овај јако и неповратно увредио. И пошто је он праведан и неумољив, никакви људски напори да се исправи кривица увреде Његовог величанства нису били довољни. Све што је човек могао да Му понуди у откуп не може да задовољи еквивалент учињене кривице. Кривица је апсолутна, увређено је апсолутно биће, а све што човек може да понуди је односно (релативно). Постоји само један начин да се задовољи бес Оца, преко жртве толико велике и апсолутне праведности као што је била и апсолутна Божја љубав која је била одбачена. Такву цену мора човечанство да плати. А пошто један такав искупитељ не постоји, решење је да то учини Свемилостиви Син. А сам Бог Син то не може да уради, јер свако одговара за своје грехове, дакле Син је морао постати Човек.

Ово објашњење не може никога да убеди да је Бог љубав, јер оваква теологија или теорија о Богу подвргава Његову љубав суровој нужности једне егоцентричне и сурове праведности која тражи да се задовољи на садистички начин. (Овај неумољиви судија, по неким западним теолозима, Августин, Аквински, радује се видећи како се грешници муче у паклу.) 

[19] Пс 81:6

[20] Θεοῦ γαρ ἐσμεν συνεργοί (1. Кор 3:9)

[21] Постоји много питања, шта може нпр. заменити нафту која није само сигуран и готово бесплатан енергент већ и репроматеријал за око 5.000 индустријских производа. Још је већи можда проблем фосфор чије залихе су јако ограничене на пар држава а сам је неопходан за т. з. минерална ђубрива без којих нема производње хране. Технологија може да произведе енергију, може да замени или смањи потребу за одређеним репроматеријалом. У случају фосфора као једино решење предлаже се „рециклажа“ али је она готово немогућа – у практичком смислу.

[22] Један мали сићушан вирус довољан је разлог да се држава умеша у деловање религијских институција и затвори (или како другачије ограничи) цркве, џамије и синагоге. То није сада први пут. Исто се дешавало и за време „шпанске грознице“ (1918-1919). Декрети власти су овде изнад „слободне вероисповести“. Иронија је у томе да је тешко могуће рационално оповргавати ово уплитање државе у живот верских заједница. Када је нпр. држава Словенија коначно пристала да поново отвори богослужбене објекте за вернике – уз веома пооштрене санитарне мере – сами верници, од којих су већина стари људи, а овај вирус SARS-CoV-2 јако погађа нарочито старе, су од власти захтевали да се цркве не отворе. Можда је то недостатак вере, али ако неко не жели да долази на масовнија окупљања људи – а то важи и за богослужења – са циљем не да се сам не зарази него да он некога не зарази, а натуралистички закони важе и у верским објектима – онда такав поступак не може да се окарактерише као грех, већ супротно. И они који не мисле тако, вероватно би променили мишљење, да је овај вирус више смртоносан и погубан и за омладину и децу. Никада неће сви бити сагласни са мерама за ограничавање и спречавање ширења вируса које производе власти, јер ту има много глупости и политике, али то је друга тема.

[23] Утопија је да могу сви да мисле шта хоће и да се изражавају како хоће. Ако неко шири непроверене и по људе штетне информације или пропагира мржњу и увреде – да ли је то слобода говора? Није све тако једноставно.

[24] Узмимо на пример вакцинацију за нови вирус. Или да сте у средњем веку питали некога да ли су камате зло, сви би могли као из топа да вам кажу. „Да!“ Али када би га питали а шта су то камате и ко је лихвар, одговори, они ретки које бисте добили, ни приближно не би били ни једнозначни ни хомогени.

[25] Ми сада имамо реалан проблем. Вештачка интелигенција, аутоматизација и паметна производња могу у блиској будућности заменити људе и лишити их њихових примања, достојанства. Робот може данас чак операцију срца да изводи беспрекорно. Отуда  потиче  идеја о т. з. „универзалном фундаменталном примању“. Људи би примали новац да могу да преживе, а посао више ни не би морали да траже, јер га нема. То не би била социјална помоћ већ нови економски уговор.

[26] Стаљин је многе људе бацио у логор. Али 5 милиона (анонимних) дојава написали су комшије и сустанари т. з. комуналки (колективни станови за више људи, породица), не би ли се ослободила која соба итд. Рећи да је Јосиф Висарионович сам за све крив није коректно.

[27] Свети Оци кажу да је највећа трагедија бити преварен у оном што је најсветије. Јер једно је Бог онакав какав јесте, а друго је бог какав ми мислимо да он јесте. То је прелест, велика прелест. И већина човечанства живи у тој прелести. То исто човечанство није могло да разликује ни препозна Исуса као Месију. „Кад други дође, њега ћете примити (Јн 5.43)“. Јевреји су очекивали од Месије нешто друго – политичку моћ и власт. Слично ће се вероватно десити и са т. з. Антихристом. Једно биће очекивања људи, а друго сам Антихрист. Већина људи само чувши овај термин замислиће све најгоре, међутим то уопште не мора да буде тако. Јован већ у своје време говори „да су изашли многи антихристи“ (1. Јов 2:18) и да је критеријум да је неко антихрист – ако се одриче Сина, да Исус није Христос [који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче Оца и Сина 1. Јов 2:22)] Дакле, довољно. А таквих, колико је данас? Огромно. Ништа ново дакле. И сами Јевреји, не сви, ће то схватити – да то није то и да је све превара. И то неће бити први пут. Једног рабина – а таквих случајева има десетак –  у 17. веку (Шабтај Цви) прогласили су за свог месију, јер је то то! Касније тај месија Јевреја да би спасао своје „дупе“ прешао је у ислам.

[28] Могла је рећи и не. Пошто је Исус зачет без семена, Он је у ствари »клон« своје Мајке. 100% копија!

[29] Јустин, Догматика ПЦ III, 1978, стр. 745

[30] Тајанствено и органски везана са човеком као боголиким створом Божјим, природа је суштином свога живота зависна од човека, и увек се креће у правој сразмери према човеку. Када је човек изабрао пут греха и смрти за свој пут кроз историју, за њим је, по неодољивој унутрашњој зависности од човека, пошла и сва природа (1. Мз 3:17-18). Пад човеков био је у исто време пад природе; проклетство човеково постало је проклетством природе. И од тада човек и природа као два нераздвојна близанца, ослепљени истим мраком, усмрћени истом смрћу, натоварени истим проклетством, рука под руку иду кроз историју по понорним беспућима греха и зла; заједно се спотичу, заједно падају, заједно и дижу, непрестано стремећи ка далеком крају своје тужне историје. (ibid. 792)

[31] … вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И крава и медведица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. (Ис 11:6-7) Лав једе траву, не мора никога да лиши живота. Укидање смрти распростире се на сву природу.

Исправке:

• Ранија верзија овог текста погрешно је садржала „мање зло“ у реченици „… толико пре ће између већег и мањег добра изабрати мање добро“ (5. 2. 2021).
• Ранија верзија овог текста погрешно је садржала само један пасус у фусноти 18. – додата су још три пасуса (6. 2. 2021). 

Categories: Српско православно стање

Tags: Бог, Исус Христос, Саша Д. Кнежевић, природа, човек