Богдан Златић: Мисија Цркве у време апостасије

Због специфичног порекла српске нације безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свести, а самим тим и до осипања националног бића народа Срба

Газиместан (Фото: Викимедија)

Поставке

Друштво није заједница. Друштво је скуп институција, збир појединаца које на окупу држе заједничка правила понашања. Та правила понашања се могу мењати и нестајати, могу се и консензусом заинтересованих чинилаца друштва стварати, те образовати као уговорена права и обавезе.

Друштво, као скуп институција, јесте облик кризе заједнице.

Заједница није друштво. Заједница је збивање саосећања, осећања којим се поједини чланови заједнице на тајанствен начин поистовећују једни са другима. То саосећање којим се рађа заједница јесте услов постанка личности. Нема заједнице без личности, нити личности без заједнице. Заједница се не може стварати нити уговарати, она је благодат.

Агапе у катакомбама, римска фреска (Фото: Викимедија)

Облици заједнице су Црква, нација, породица и брак. За постојање сваке од њих неопходно је збивање неке врсте љубавног осећања. За постојање Цркве то осећање је хришћанска љубав – агапе, што је други назив за „вечере љубави“, односно за Причест, због тога што је Црква Христова причесна заједница. За збивање брачне заједнице неопходна је еротска љубав – ерос, зато што је брак еротска заједница. Хришћански брак није само (пре свега) еротска заједница, него је такође (изнад свега) причесна заједница. Грађански брак, као друштвена институција, јесте скуп правила и норми које се могу мењати, а који се образује као скуп уговорених права и обавеза брачних партнера – супружника. Ова права и обавезе су у савременом друштву регулисани правом. Брак као љубавна заједница не може постојати без љубави – ероса, али грађански брак као друштвена институција, односно као скуп права и обавеза, може постојати и без љубави. Када у грађанском браку постоји љубав између супружника (заједница, а не друштвени облик институције брака), онда брак није у кризи, а када се у том браку љубав изгуби, онда је, иако постоји као институција друштвености, брак као заједница у кризи.

Заједница је начин превазилажења кризе која се појављује као скуп институција које чине друштво.

Црква није институција. Црква је заједница – мистична заједница верујућих у Васкрслом Христу. Црква Христова је заједница јер је заснована на благодатном осећању хришћанске љубави. Црква није ни идеологија јер се заснива на вери у конкретну историјску личност – Личност Богочовека Христа. Идеологија је вера у неку идеју која постоји само као представа у људском уму, вера у представу која је неопходна једино људском мишљењу, али не и људском постојању, јер човек постоји чак и када не мисли! Вера у Бога може бити идеологија (тј. институција друштвености) уколико је то вера у идеју бога (који није Бог него појам бога неопходан људском мишљењу), а не вера у Личност Бога Који Постоји и Који Јесте. Бог философа – теиста не постоји, он је само идеја бога, па због тога њихова вера и није вера, него је идеологија. Философи мисле да верују у Бога, али они верују само у своју идеју бога. Хришћанска вера као вера у конкретну Богочовечанску Личност заснива заједницу, философска вера као вера у појмове заснива идеологију као облик институције друштвености. Идеологија може бити вера у било који појам – појам нације (нацистичка идеологија), појам синдиката (фашистичка идеологија), појам радничке класе (комунистичка идеологија), у појам Цркве (клерикална идеологија папске јереси) итд.

Христос Пантократор (Фото: Викимедија)

Црква, дакле, није ни институција – као скуп друштвених правила понашања – ни идеологија – као вера у идеју бога – него је заједница заснована на хришћанској љубави – агапе, причесна заједница, и вера у конкретну Личност – Бога Живога, Онога Који Јесте.

Хришћанином неки човек не постаје на тај начин што се укључује у институције, па макар те институције и биле основане од стране историјске Цркве, нити тај човек може постати Хришћанин ако почне да се понаша на начин на који се понашају Хришћани, па макар се у потпуности придржавао свих правила понашања која се као институције друштвености пројављују у стварном животу верујућих Хришћана. Исповедање вере и живот по црквеним правилима не чини човека Хришћанином. Сасвим је другачије: управо због тога што неки човек јесте Хришћанин, он исповеда веру и живи по црквеним правилима. Бити Хришћанин значи стварно учествовати у Христовој Цркви као причесној заједници. То учествовање Хришћанин остварује преиспитивањем себе, исповешћу и покајањем те Причешћем Светим Тајнама Христовим, стварним чином којим се заједница стално обнавља, а не појмовним исказивањем приступања заједници или понашањем које иначе у заједници постоји. Црква Христова као причесна заједница је стварна колико је стварно присуство Светих Дарова који се на Литургији приносе.

Криза друштва није само „криза“ институција друштвености. Друштво је у кризи и када институције друштвености нису у „кризи“, односно када се јави криза заједнице. Криза је одсуство заједнице. (Погледати текст Жарка Видовића: Криза и православље, Друштвена заједница, нација и православна личност у Зборнику: Шта нам нуди православље данас?, Ниш, 1993, стр. 85 – 98)

Увод

Српско друштво је у кризи. Криза српског друштва није само у одсуству заједнице, него су у „кризи“ и институције друштвености. Институције брака и породице су у „кризи“, националне институције су у „кризи“. Црква се у српској јавности доживљава као институција, а не као заједница. Таква представа о Цркви је заправо „кризна представа“. Криза друштва је толика да се може говорити о друштвеном расулу: социјална супстанца српског друштва је потрошена, њени вредносни судови су подвргнути руглу, а елементарна осећања, која иначе чине кохезивне елементе сваког друштва (као на пример солидарност) су пред ишчезавањем.

Ова криза друштва следствено се показује и као политичка и „правна криза“, па самим тим и као „државна криза“. Срби су народ без државе, простор на коме живе је без јасних, међународно признатих граница, а њихова политичка воља је без озбиљнијег суверенитета и под знатним међународним политичким протекторатом. Остаци некадашњег државног простора српског народа све више потпадају под суверенитет разних институција тзв. међународне заједнице. Криза се огледа и у неспособности српског друштва да на одговарајући начин одговори свим овим изазовима. Најзад, оно што највише онеспокојава није само тежина ситуације у којој се српско друштво налази, него је то и одсуство свести о дубини кризе у којој се оно налази. А свест о кризи и узроцима кризе је први предуслов за њено превазилажење.

Историјски оквири

Европска цивилизација је „кризна“ цивилизација јер се развијала без истинске духовне заједнице и у сарадњи са папском јереси. Папска јерес или римокатолицизам није духовна заједница него је систем институција „духовности“. Одсуство заједнице је на папском Западу стварало стални антагонизам европских световних држава и папске „свете“ државе око ауторитета власти, односно сукоб институција световности са институцијама „духовности“. Ова криза није била само политичка, него и егзистенцијална, а пре свега духовна. Јер, криза је одсуство заједнице. Најважнија особеност начина постојања западног човека је напуштање духовних основа живота. Ова криза је и интелектуална, јер су западни мислиоци тражили Бога тамо где се није ни могао наћи – у метафизичкој философији. Почело се са томизмом да би се, сасвим разумно и разумљиво, преко рационализма и позитивизма стигло до нихилизма.

Ватикан (Фото: Пиксабеј)

Егзистенцијална криза заједнице стално ствара позив за њену обнову. Оставши без духовне заједнице западни човек је ову обнову могао спровести једино успостављањем институција које ће регулисати правила понашања у „заједници“. Успостављање ових институција којим се регулишу ова правила понашања (васпитањем, просветом, стварањем навика – „дрилом“) је у једном тренутку названо просветитељством. Духовна основа људског понашања је замењена идејном – философском етиком, односно моралом (протестантски морал је сурогат Христа у цркви без Бога), а темељ на коме је заснивано ново друштво више није био ни Бог ни човек, него хуманизам – философски појам човека, и то онакав појам човека каквим су га видели мислиоци у „кризи“.  Замисао је била ова: ако људе на окупу више не држи Бог нека их онда на окупу држи „друштвени уговор“; ако су пак изгубили морално осећање које произилази из духовне заједнице нека онда изграде друштвени морал у виду социјалних правила понашања која се стичу васпитањем и постају навика; ако нису више у стању да буду милостиви као чланови заједнице саосећања нека онда граде социјалне институције; ако су изгубили један „љубавни“ начин живота у заједници нека онда воде социјалну политику.

Морално понашање чланова хришћанске заједнице није резултат развоја некаквих институција друштвености, нити је последица развоја хришћанске етике као философске дисциплине. Човек не постаје Хришћанин на тај начин што започне да се понаша као што се понашају Хришћани, него се бивајући Хришћанином понаша тако да се његов однос према Богу, свету и људима може окарактерисати као хришћански. Хришћанин не чини милостињу да би испунио своје „хришћанске дужности“, него помаже сиромашнима из осећања солидарности које има као Хришћанин. Он се не укључује у институције световности својим понашањем не би ли се осетио чланом друштва, него се својим осећањима прикључује заједници саосећања чиме постаје личност и гради заветну заједницу. Црква нема, нити је икада имала, некакву „социјалну доктрину“ која би била „платформа за деловање“ Хришћана у свету – правила којим би се они укључивали у социјалне институције. Доктрине поседују световне организације, као што на пример доктрину поседује папска јеретичка организација која себе назива црквом.

Цркву не чине поједини облици понашања људи него живе личности, она се не заснива на правилима њиховог понашања, него на њиховом учествовању у Жртви Која је искључила зло из заједнице. Дакле, нису превасходно битни облици понашања човека, него је битан човек и мотиви његовог понашања – битно је оно што јесте и како јесте, а не начин на који се оно испољава. Најзад, централна личност историје је за Цркву Богочовечанска Личност Христова. Он није дошао у свет да преобрази друштвене институције него човека – а преображењем човека и васцелу тварност.

Немачки мислилац Мартин Хајдегер је, предосетивши слом националсоцијализма, оптужио немачке нацисте да нису разумели величину идеје за коју су се залагали, европски левичари и данас сматрају да су бољшевици упропастили једну тако велику идеологију као што је марксизам, Николај Берђајев је написао студију О савршенству хришћанства и несавршенству Хришћана. Они који себе називају Хришћанима могу бити исто толико несавршени колико су несавршени били нацисти и комунисти, али Црква није ни идеја ни идеологија, она нема намеру да преображава човека на тај начин што ће му наметати или нове идеје које треба да га промене наметањем нових представа о Богу свету и себи, или нове идеологије које треба да га промене мењајући свет у коме он живи. Идеологије, тј. њихови следбеници, за разлику од Цркве намеравају да измене институције друштвености, не би ли њима касније путем система друштвене присиле мењале човека. Због тога се све идеологије пре или касније претворе у системе принуде и насиља над људском личношћу и њеном слободом.

Мартин Хајдегер (Фото: РТС)

Црква има моћ да преобрази човека, као и моћ да тако преображеним човеком измени васцелу тварност. Међутим, преобразитељска моћ Цркве не лежи у друштвеној принуди него у слободној вољи човека да јој у мистичној тајни љубави слободно приђе. Силом нико није постао Хришћанин. Напротив, Хришћани треба да буду нови људи који ће вазда у старом свету имати невоља када га собом буду мењали. Због тога Господ поручује Хришћанима да иду у свет и да се не плаше искушења: „У свету ћете имати много невоља. Али не бојте се, јер ја надвладах свет.“ (Јован; 16, 33 ) Преображај човека и измена света коју он, бивајући преображен, собом треба да чини, представља једини „социјални програм“ Цркве. Дакле, једина „социјална доктрина“ Цркве је узрастање човека у Христу и његов духовни преображај,.

Црквени оци никада нису подржавали социјалну неправду на рачун социјалне правде, угњетавање човека на рачун његовог достојанства, богате на рачун сиромашних, раскош на рачун беде, али такође никада нису подржавали социјални утопизам измене света револуционарним изменама институција световности, као ни лажна обећања о остваривању „царства земаљског“ уз помоћ система друштвене принуде и насиља. Укидање социјалне неправде насиљем никада није доносило срећу људском роду јер је увек стварало нове неправде и нова угњетавања.

Српска заједница – заветна заједница

Срби су од народа узрасли до нације у време непостојања своје државе и окупације свог државног простора. Захваљујући својој православној Цркви Срби су и без институција световности (државних институција и институција друштвености) од етничке заједнице постали заветна заједница. Српска нација је постала Нови Савез српскога народа са Васкрслим Христом, односно верујући народ окупљен око Цркве Христове. Дакле, да би и без сопствене државе од народа постали нација Србима је била довољна духовна заједница – Црква. У условима окупације једино „српско друштво“ и једина „институција друштвености“ била је Црква. Упркос одсуства институција друштвености, које су се развијале на европском западу под таласима реформације и ударима контрареформације, Србима је за одржање историјског континуитета била довољна духовна заједница. Звучи банално, али казује највише: државно питање српског народа јесте демократско питање, али је српско национално питање заправо црквено питање. Расап српског друштва и отпадање Срба од српске нације непосредне су последице отпадања српског народа од Цркве и Бога. Због специфичног порекла српске нације безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свести, а самим тим и до осипања националног бића народа Срба.

Секуларне институције друштвености европског запада (институције друштава која су у „кризи“!) могле су доживети пријем једино код малог броја просвећених српских интелектуалаца и српске елите која је имала непосредне контакте са овим светом. Прихватање ових институција (институција кризе!) од наше просвећене елите подразумевало је њихово одрицање од Цркве. Тако Доситеј пише:

„Зато ево моје мњеније и совјет: боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њиʼ велика звона повешати; зрно памети неће се деци нашој придодати ако ћеду им до века звона лупати… Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!“ Доситеј Обрадовић, Совјети здравога разума.

Тек са почетком стварања и развијања српске државе почиње знатније уношење институција друштвености које стижу из Европе. Од тада се српски народ суочава са једном те истом дилемом: аутентична заједница или увезени облици институција друштвености. У супротности Растковог бекства у манастир и Доситејевог бекства из манастира одвија се сва наша историја. (Синђел Јован Рапајић, За истином, Београд, 1994, стр.39).

Доситеј Обрадовић

Распетима између турске окупације и папског прозелитизма, Србима је заједницу највише уздрмала идеологија просвећености. Наиме, турчење и католичење за заветну заједницу значе прекид њеног континуитета, односно или почетак стварања нове нације, или преливање у корпус неке друге нације. Етос саме заједнице православних није могао бити уздрман правним нормама османског окупатора или друштвеним нормама средњоевропског римокатолицизма – те норме су биле „туђинске“ и Срби су имали отпор према њима. Етос заједнице православних највише је могао бити угрожен оном идеологијом и културом која се на западу развила у отпору према папској јереси, тј. на основу непрестаног тињања духовне кризе на западу. Уосталом, надолазећи секуларизам је могао изгледати као згодно разрешење тињајућег конфесионалног сукоба православних са папским прозелитизмом. Тај нови европски менталитет и нови начин живота преливали су се и утицали на српску заједницу, и то не само ону „пречанску“, него и на српску заједницу у „матици“ која је тек почела да се правно и политички ослобађа. Српској нацији као заветној заједници одлучујуће изазове тада не упућују толико ови нови менталитети и начини понашања, које иначе све више фаворизује европски оријентисана српска елита. На њих српска заједница одговара и успева да их интегрише у свој живот. Највећи изазов српској заједници чини покушај калемљења западних институција друштвености, које су иначе резултат особености западне кризе и њеног логичног развоја. На тај начин је српска нација стално довођена у ситуацију да одговара на непостојеће или лажне дилеме, а српска заједница довођена у кризу сталним покушајима да се претвори у друштво. Проблем је што се, заправо, тиме српска заједница растакала, а да се при томе нису стварале чак ни делотворне институције друштвености као одговор на кризу заједнице. Тиме су аутентично западни облици кризе, када су пројектовани у нашу средину, добили неслућено велике, оријашке размере. Због тога су се у народу све „модерне“ институције увек препознавале као туђинске измишљотине, насупрот старим, добрим и „застарелим“ домаћим обичајима. Заправо, током развоја нововековне српске државе долази до калемљења кризних институција друштвености запада.

Ово калемљење не доводи до усвајања ових институција и стварања некаквог „модерног“ српског друштва, него само до апостасије народа Срба од његове заветне заједнице. У стварности то изгледа овако: личност која је некада чинила добро из хришћанског осећања врлине насталог у заједници (из осећања насталог збивањем заједнице, а никада по познању друштвеног морала и социјалне норме!), бивајући лишена тог хришћанског осећања (поставши огољена јединка у друштву), претвара се у монструма који више не зна ни за Бога, ни за закон! Како „модеран“ Србин није могао усвојити неко аутентично етичко начело, друштвену норму или морални закон (као аутентичне институције специфичне кризе његове заједнице), он се претворио у бестијалну индивидуу јер је у међувремену лишен осећања доброте. Он је губио своју „источну“ веру, а да није усвајао „западни“ закон. Остајао је без моралног осећања, а етику није примао. Постао је безбожник који је остао без заједнице, а како није могао да усвоји туђе институције кризе остао је и без друштва по узору на западно.

Стеван Тодоровић, Краљ Милан Обреновић, 19. век (Фото: Народни музеј Београд)

Поврх свега, наши „западњаци“ су ове западне институције кризе редовно покушавали да код нас увезу са великим закашњењем. Када би се нешто са Запада и појавило код нас, то је углавном било већ потпуно „демоде“ у Европи, односно превазиђено и неупотребљиво и за сама друштва у којима је настајало. Наш аутентични примитивац западне оријентације скоро увек се дивио идејама које су већ давно представљале „прљаву технологију мишљења“. Синђел Јован Рапајић је добро приметио да је Доситеј, као први наш „модерни“ етичар, своје Совјете здравога разума објавио три године после објављивања Кантове Критике чистог ума, а да није ни знао за ову Кантову књигу. И не само то. У тренутку када Доситеј Богом покушава да одреди морал (у стилу западних етичара који су писали век-два испред њега), Кант већ покушава обрнуто – да моралом одреди Бога. (Синђел Јован Рапајић, За истином, Београд, 1994, стр. 25-31). Тако су и данас уста наших људи пуна приче о неопходности да уђемо у Европу, а заправо та Европа жели пре свега да на сваки начин „изађе из себе“ – да не буде више она стара Европа о којој сањају многи наши малограђани, него да некако буде другачија и да тако измењена уђе у нови поредак.

Србија будућности – србомрзна заједница

Српска нација је заветна заједница, па продубљивање кризе ове заједнице заправо доводи до кризе нације. Процес секуларизације, нарочито у последња два века, за Србе је значио одрођивање од сопствене нације. Са друге стране, Срби се нису могли поново конституисати као „модерна“ европска нација. Овај модернизам се могао појавити само као криза идентитета – историјске свести српског народа – али не као могућност за обнављање српске нације. Безбожништво, у спрези са ритуалним приступом вери, угрозило је духовни темељ заједнице и водило нацију у дубоку кризу.

Овако ослабљена, у дубокој али прикривеној кризи, српска нација улази у пројекат стварања сложене вишенационалне државе – Југославије. За српску нацију, чак и да није била у кризи, овај би пројекат био претежак изазов, јер није било речи о заједничкој држави са сродним (али издиференцираним) суседним народима, него са некадашњим сународницима који су иступили из заветне заједнице прихвативши нову  веру. Оно што је личило на идеално решење српског националног питања – један народ, три закона (вере), исти језик и заједничка судбина – претворило се у агонију испољавања напетости које су обитавале у српској нацији. Уместо да се врати себи и заветној заједници, па да собом упути заветну мисију ка својој браћи „других закона“, српска политичка и културна елита је покушавала да изгради народну заједницу на секуларним вредностима, односно да уз помоћ друштвених институција и механизама државне присиле створи заједничку државну творевину. Целокупни период Краљевине био је трошење оно мало преосталих људских и националних ресурса српске нације, уз све већу апостасију од Цркве. Међутим, већ тада је кристалисан један модел одржања заједничке вишенационалне државе, који је касније само развијен у Титовском доминиону. Са једне стране, будући да секуларна друштва нису заједнице, она су стално у нужди да врше присилу над својим грађанима, па је овај механизам принуде у Краљевини злонамерно протумачен као српски хегемонизам (иако у њој нису „коло водили“ српски политичари – дапаче!). Са друге стране се као спољни модел „попуштања притиска државне присиле“ Србима наметнула обавеза извршавања политичких уступака на рачун „угњетених“. Унутрашњи модел очувања „заједнице“ који је Србима наметнут био је „добровољно“ одрицање од бића њихове заветне заједнице, тј. од заветног Српства, све да собом не би „вређали своје суседе“. Само су Срби могли бити повод настајања Југославије, само су они били нација која је могла да је одржи, само је српско национално питање могло да буде стожерни проблем ове државе, само су се поводом овог питања сви остали њени народи могли окупити у „заједницу“. Ако Југославија није могла да буде заједница љубави, онда се она морала развити у заједницу мржње. На тај начин се делимично може објаснити расположење којим су Хрвати дочекали 1941. годину, али и расположење којим су сви народи Титовог доминиона дочекали 1991. годину.

Грб Југославије на Банском двору

Наиме, људе у неку врсту „заједнице“ могу окупити и негативна осећања: угрожености, страха, мржње итд. Осећање угрожености и страха може, рецимо, окупити припаднике истог народа, али може окупити чак и припаднике различитих народа ако су у ратном сукобу са неком трећом страном силом. Навијаче неког фудбалског тима за време утакмице њихових љубимаца окупља негативно осећање према противничком тиму. Они су окупљени у „заједницу“ за време фудбалског меча иако врло често у реалном животу немају међу собом ништа заједничко. Скоро читав свет се данас могао окупити око заједничке борбе против терориста. Међутим, за заједницу негативних осећања потребно је постојање некога (или нечега) против кога (или против чега) ће се у негативном осећању страха или мржње окупити. За постојање љубавне заједнице ово није потребно. Измишљање политичких противника којим се у савременом свету повремено учвршћује политичко заједништво заправо представља прастари ритуал жртвовања – жртвени обред којим се зло ритуално истерује из заједнице. Ритуални чин којим се симулира борба против онога што угрожава заједницу представља чин којим се на магијски начин заснива заједница. Људи окупљени око овог магијског ритуала чине заједницу мржње. (Рене Жирар, Насиље и свето, Нови Сад, 1990, стр. 289-326). За опстанак „заједнице“ мржње најважнији моменат представља проналажење кривца одговорног за кризу заједнице.

Титов доминион је много више био заснован на србомржњи него мржњи према класном непријатељу. Уосталом, овај доминион је само на почетку водио борбу против „поражених класа“, што је била синтагма за пљачку имовине бивших капиталиста. Класна борба као мотив за заснивање заједнице мржње није потом могла бити актуелна, будући да је створена нова експлоататорска класа – црвена буржоазија. Када се уништењем политичких противника завршила и борба против некаквог умишљеног „фашизма“, Титов доминион се морао наћи у озбиљној кризи. Борба против „класног непријатеља“ и „фашизма“ остале су само фразе недовољне да одговоре на изазове кризе пред којом се нашла Југославија. Наиме, Титова Југославија се није могла засновати на било каквом комунизму, него једино на фобији која је могла окупити све југословенске народе и народности. Реч је србофобији која је била прво прикривена синтагмом „братство и јединство“, потом допуњена синтагмом „борба против српског хегемонизма и унитаризма“, а затим коначно замењена изразом „борба против великосрпског национализма“. Та србофобија није била само негативно осећање које је одржавало Титов доминион као магијску заједницу, него је подједнако представљала и стожерни елеменат титоистичке унутрашње политике и основну премису спољне политике великих сила према Југославији. Често се може чути да су хрватски комунисти били за свој народ много бољи од српских јер су за разлику од ових заступали интересе свог, хрватског народа. Заправо, само је на први поглед изгледало да су хрватски комунисти „бољи“ од српских, јер су у суштини и једни и други следили зацртани пут одржања заједничке државе. Тај пут је много раније одредила „међународна заједница“. То је био пут за чије је спровођење Тито имао међународну подршку, и то је био пут који су морали да следе сви који су у заједничкој држави живели, а желели да је на овај (магијски) начин очувају. Ако су, рецимо, и подјаривана антихрватска расположења то је било само у функцији основне концепције опстанка Југославије: да се код Хрвата у контролисаној мери подјари оно основно осећање које је одржавало Југославију. Када је у тзв. међународној политици превладао став да је сазрело време за рушење Југославије зарад стварања више малих држава, довољно је било да она подржи једног српског политичара који би се, наравно опет за рачун те политике, супротставио овом основном принципу одржања некадашњег Титовог доминиона. Тиме је остварена могућност да се србофобија и у међународним оквирима уздигне на ниво србомржње.

Закључак

Криза српске нације као заветне заједнице се наставља. Њу данас нарочито продубљују они интелектуални кругови који западно европејство на Балкану доживљавају у облику европске србофобије. По њима србофобија треба да представља оно „кризно осећање“ на коме ваља градити стабилност тог региона, те да се у будућности на тој „старој и доброј“ србомржњи заснује можда нека нова заједница држава на Балкану. Та нова заједница држава не би била ни краљевска ни титовска, него хашка. Међународни суд у Хагу није само задужен да у име новог поретка ритуално наметне образац европске политике на Балкану, и то афирмисањем Титове синтагме „борба против великосрпског национализма“, већ је Хаг место на коме је планирано да се српској нацији наметне осећање србофобије као кризно осећање на основу кога треба да се коначно конституише „нова и модерна“ српска нација. Хашки трибунал је жртвеник на коме треба да се из српске нације ритуално искључи завет као основно начело српске нације и њене историје, а да се као основно осећање, на коме треба да се формира „нова српска нација“, наметне осећање мржње – и то мржње Срба према сопственој нацији. Дакле, да се једна мистеријска заједница заснована на љубави према сопственој нацији потре у име стварања „нове српске заједнице“ – заједнице која треба да се заснује на мржњи према сопственој историји и сопственом идентитету, односно формира као магијска заједница самомржње. Када би се то догодило Срби би по други пут у историји начинили преседан. Ако су први историјски преседан Срби начинили када су у време непостојања своје државе и окупације свог државног простора, захваљујући духовној заједници заснованој на осећању љубави, од народа узрасли до нације, онда би други преседан требало да буде стварање српске нације као магијске заједнице мржње према себи самима, настале ритуалним (хашким – жртвеним) искључењем себе самих из сопствене заветне заједнице. За заветну заједницу нема „средњег решења“: ако српска нација не може да буде заснована на љубави онда нека буде заснована на мржњи – и то на самомржњи.

Богдан Златић (Фото: Печат)

Суђење бившем администратору СРЈ у Хагу је симболично суђење српској историји и заветној свести српског народа. На исти начин ће и будуће изрицање пресуде, која ће највероватније бити осуда бившег администратора на доживотну робију, у суштини бити коначно легализовање садашњег политичког статуса српске нације, тј. њено доживотно стављање у политички статус међународне робије. Тако ће, уместо система мировних уговора којима би Србија са суседним државама одредила међународно признате и гарантоване границе, њој бити наметнута хашка пресуда којом ће се суседни народи и њихове државе довести у својство својеврсних међународних чувара нације осуђене на доживотну робију. Садашња, тзв. демократска, администрација треба да траје само до изрицања пресуде у Хагу. То није никаква „влада“, него је то привремени орган хашког трибунала који је формиран само да би изручивао оптужене и сведоке овом „суду“. Нешто бољи међународни политички статус Срба представља типичан западни политички цинизам, јер је тај статус заправо „поштовање људских права притвореника до изрицања правоснажне пресуде“.

Жарко Видовић: Како је могућа обнова нације?

За српску нацију и за тзв. српско друштво (које ће све више и више постајати „хашко“ тј. засновано на кризном осећању србомржње) није више питање каква ће бити улога Цркве у њему, нити је питање шта том и таквом друштву Црква може пружити. Једино „српско друштво“ и једина „институција друштвености“ која може надвладати кризу о којој је овде реч јесте Црква (која није ни друштво ни институција), односно једини пут изласка из кризе јесте обнављање српске нације као заветне заједнице, заједнице љубави која поништава сваку заједницу мржње. Пут обнове заједнице неће моћи да се одвија чекањем да нам „Црква нешто пружи“, него само подвигом којим ћемо ми сами Цркви пружити све што имамо – и то баш као у молитви са којом започиње Света Литургија: „Помињући пресвету, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. (У обнови српске нације као духовне заједнице ми се не можемо ослонити на Цркву као на некакву „институцију“, нити на клирике као на некакве њене „свете чиновнике“. Окупљајућа снага Цркве мора да буде моћ Духа који се у њој налази, а не клирици, који, иначе, треба да заједно са верујућим окупљеним у Цркви служе тој окупљајућој моћи Духа. Ослањање на Цркву као „институцију“ могло би да доведе до стварања „кризе“ заједнице, затим до њене клирикализације, и коначно до подлегања српске заједнице папској јереси. И не само то. Лаике у Цркви чека иницијатива преузимања цивилних послова које имају епархије Српске Православне Цркве. Иначе, уместо да  буду препуштени црквеним одборима и црквеној самоуправи, велики део ових послова данас обављају клирици, што није у духу традиције Цркве.)

О Светом Григорију Богослову, 2002. године

Богдан Златић је рођен 1958. у Београду. Дипломирани правник. Као филмски критичар објављивао у Ритму, Дуги, Екрану, Осмици, Погледима, и радио прилоге за РТС. Један од оснивача листа Држава. Коаутор збирке есеја Светло у тами и књига Режија: Војислав Нановић – последњи пионир, Црни талас у српском филму и Пчелињак у осињем гнезду – Јован Живановић. Један од састављача Продужене Литургије о Светом Сави. Сценариста дугометражног документарног филма Без града и без закона. Утемељивач нове филмске поетике „Докса“. Члан Удружења филмских критичара Београда.

(Српски лист)

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , , ,

3 replies

  1. Odlican i veoma inspirativan tekst.

    11
    3
  2. Odavno nijesam pročitao bolji tekst!

    10
    2
  3. Најбоља анализа србског пута у пропаст, од свих које сам до сад прочитао.

    Имам осјећај да то све интуитивно знам, али ми до сад недостајала цјеловита слика у коју бих могао уклопити све познате детаље.

    Од свега најзначајније је да је тема елаборирана из свих углова. Када, због концизности текста, освијетлимо само одређене детаље слике, остављамо простор за контрааргументе. Овдје тај простор није остављен.

    Да поновим, савршена дескрипција нашег пута у пропаст. Надам се да ћемо имати снаге да станемо, саберемо се и вратимо Богу.

    11

Оставите коментар