Ако Стефан Немања није Симеон Мироточиви, онда ми нисмо Срби него нека био-мјешавина настала случајним укрштањем, напослијетку нисмо ни људи као иконе Божије

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

Друга књига Мојсијева, Стари Завет

32. Златно теле. Мојсије ревнује за Бога и моли за народ.

1. А народ видјевши гдје Мојсије за дуго не силази с горе, скупи се народ пред Арона, и рекоше му: хајде, начини нам богове, који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију који нас изведе из земље Мисирске не знамо шта би. 

Ријетки су пророци у свим народима па и нашем. Потекне једном тај живи извор благодети и мудрости у сто година или ријеђе, тешко је разумљив план по којим се Божији људи јављају. У одсудним тренуцима својим животом и даром такав се издвоји и стане пред људе, да их изведе из таме и покаже пут.

Пророци су Учитељи. Уче нас како да исправно живимо, како Богу да угодимо. Не блиједи свјетла успомена на преподобног оца нашег Јустина, преподобног оца Николаја, Патријарха Павла, митрополита Амфилохија, и многе друге кроз вјекове. Сваки са својим посебним даром изрони из невидице у крајњи час и позове нас:

„Будимо људи.“

Па браћо и сестре, будимо људи! Будимо људи већ једном и рецимо треба ли нам Идол који подсјећа на раба Божјег Стефана Немању на Савском тргу у Београду кад ми православни Срби Св. Саве имамо мошти Светог Симеона Мироточивог у његовој Студеници. Будимо људи и упитајмо се зашто је више средњошколаца посјетило Беч, Праг или Париз него исту ту Студеницу?

Најмање је важно држи ли тај Стефан Немања у руци мач, Крст или штап. Зашто се изнова тако лако намамимо на те јефтине трговачке трикове. Кад вас неспремне и неодлучне трговац хоће приволити да купите оно што вам је он наумио продати, он вас пожури на одлуку дајући вам избор, удвајајући ваше мишљење, чинећи стварном непостојећу дилему – црну или бијелу госпођо, на три или шест рата, ако вас није увјерио првим питањем, друго је већ дотакло ваше рецепторе.

Споменик Стефану Немањи (Фото: Танјуг)

– Шта, може и на одложено – готово, изненађени том могућношћу заборавили сте да вам можда та ствар није ни потребна и купујете. Трговац је посегнуо за тако једноставним а ефикасним средством.

Да, пуно већи проблем од тога шта држи фигура на Савском тргу је њен идентитет.

Не шта држи, него Ко држи.

Ако кажемо да је то Стефан Немања, онда Космет није света земља него само територија, парче земље чија површина је у милисекунди сателитски измјерљива, хоћеш у квадратним километрима или стопама, са све пободеном таблом на којој пише – на продају. Ако је то Стефан Немања, онда је Св. Саво Растко, Павле је Гојко, а Јустин само – Благоје и тако редом. У нашем посебном, српском случају десакрализација значи и денационализација.

Ако Стефан Немања није Симеон Мироточиви, или је најприје Стефан па онда Симеон, ако је Свети Саво Растко, онда ми нисмо Срби него нека био-мјешавина настала случајним укрштањем, напослијетку нисмо ни људи као иконе Божије.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Светом Тајном монашког пострига православни хришћанин понавља и утврђује завјете са крштења. Он ступа, како то надахнуто описује Митрополит гортински Јеремија, у једно натприродно стање, вјенчавајући своју душу с Господом. Рађа се нова личност и носи ново Име, јер Име је суштина. Нову суштину задобија и српски народ са Св. Симеоном Мироточивим и Св. Савом. Повратак на старо је нестанак у пепелу. Опстанак српског народа кроз историју је зато једно чудо, натприродна ствар.

Без тог задобијеног новог суштаства, Стефан Немања не украшава Београд, већ га придружује градовима као Скопље и Загреб, који су у недостатку своје историје измишљали свој антички или неки други идентитет, те своју уобразиљу запечатили масивним скулптурама – идолима етнофилетизма и политичке моћи.

Савремена власт у Србији тешко се може саобразити државничкој и духовној идеји Св. Симеона и Србије Немањића, која је све само није анахрона. Тешко, таман као што се Изетбеговић у Сарајеву може саобразити документима и идеји из доба краља Твртка, у смислу историјског континуитета Федерације БиХ, какву знамо данас. Зато савремена власт у Србији у стилу вјештог трговца удваја јавно мнење у Србији с лажним дилемама мач или Крст и уваљује народу Стефана Немању, скривајући намјерно његов суштински идентитет. Флоскула да је нашу државу створио и одржао његов мач је биједна и богохулна.

Наставља се кроз ово духовно насиље потпуно потчињавање Српске Православне Цркве политичким интересима владајуће странке. Покушавајући унизити и десакрализовати Св. Симеона Мироточивог – Александар Вучић заправо остаје један те исти, неважно да ли је је 1994. година у Глини гдје превареном народу подгријава лажне наде ширећи радикалску пропаганду; или је за скупштинском говорницом и тражи сто муслиманских глава за једну српску; па онда коју годину потом иде на комеморацију у Поточаре; затим тврди пазар за Косово и Метохију са шиптарским злочинцима. Један те исти политички преварант који се усудио рашчинити Св. Симеона Мироточивог и побости га као свјетовног Стефана Немању на стару штајгу. Слично је бивша власт у Подгорици, не признајући духовни значај светосавске зетске епископије у сопственој историјској генези, поред нетрулежних моштију Св. Петра Цетињског у цетињском манастиру излила кип светитеља у недалекој Подгорици. Опет идол етнофилетизма и пролазне политичке, земаљске моћи. Најмање поштовање Свецу.

Фреска Светог Симеона Мироточивог у цркви Богородице Љевишке у Призрену

Крст или мач? Григорије или Порфирије? Улица Благоја Јововића, да или не?

Измишљене дилеме којима вјешти трговац засипа свакодневно Србе широм свијета, а заувијек избјегава истинске животне теме. Будимо људи, нема прве и друге Србије, постоји само једна Истина и једна Србија, Србија Светог Саве, а то је Србија у којој чак и невјерујући монаха, па макар и недостојног, зове монашким именом.

И док се Мојсије са горе не врати да укори народ и уразуми Арона помолимо се Св. Симеону Мироточивом:

Ти који си браћу своју учио покорности а синове своје слози. И спознао колико је тешко и крв рођену обуздати, и вољу за осветом изгонити, и страст за владањем оплеменити. Ти који знаш страшну чежњу човекову за безакоњем и тајну склупчаног зла у срцу његовом, Погледај на нас, децу своју, сатерану у време најгоре: црни вихори бесне у нама и око нас. Воде су отроване, и тло земаљско, и ваздух који дишемо, Али и душе су нам отроване, Свети, безверјем и безнађем, и срца, одсуством љубави и самилости, отровним језиком отровне лажи бљујемо, Па све што засадимо вене. Сахну нам вртови и кладенци, шуме и потоци, усклици и смех. Помози нам, Мироточиви, у страшном часу овом као што си увек, са Сином својим, Савом, долазио нам у помоћ, кроз осам векова. Молимо ти се Свети Родоначелниче, да и данас као некада, измириш браћу Србе, да се измире вође Рашке и Зете, да тобом засија светлост божанског мира и љубави. Упути нас како да ходимо, и куда, па да Светлост Господњу, у себи ипак угледамо, макар у највећој даљини, иза таме ове. Свети Симеоне, помози, молимо Ти се. Мироточиви, спаси нас.
Молитва хиландарског монаха

1

Categories: Српско православно стање

Tags: Александар Тутуш, Симеон Мироточиви, Стефан Немања, споменик Стефану Немањи