Зоран Радовановић: Докторка и вакцина

Постоје замерке да „вакцина није довољно испитана”, мада ју је примило већ много милиона људи

Зоран Радовановић (Фото: Данас)

Докторка А. је неуролог у једном београдском Клиничко-болничком центру. Радно место јој је већ дуго у „црвеној зони”, где лечи тешке болеснике од ковида 19, а када дође кући, не разликује се много од других запослених жена – заједно са супругом, који јој је колега, брине о деци, набавкама, исхрани и свему другом што чини уобичајени породични живот.

Њена свакодневна рутина изменила се пред Бадњи дан, када је вакцинисана против ковида 19, па је ту вест ставила на свој Фејсбук налог. Само ту, а „дељењем” су отварани нови кругови, стекло се скоро хиљаду што „емотикона”, што коментара. Многи су били изразито агресивни, па је покушавала да оправда своје мотиве, а на Божићно вече је резигнирано одустала речима: „Поштовани сви, једини циљ овог поста је да се спасу животи и људи охрабре да се вакцинишу. Свакако ћете веровати у оно у шта желите и живети онако како одаберете. Лаку ноћ желим.”

Зашто је вакцинисање једне докторке натерало стотине људи да се, уместо очекиване поруке „Мир Божији”, жустро сукобљавају, размењујући тешке увреде? Покушајмо да систематизујемо реакције, изостављајући из разлога пристојности највулгарније опаске и псовке.

Велика група је оптужује да вакцину није ни примила: „Лоша глума, увек из угла где се не види игла, која се или увлачи, или склапа или је нема”; „Ако је она стварно примила ’Фајзерову’ вакцину, ја ћу исту да поједем. Само лажу”; „Питање је ШТА примају? Инфузиони раствор, витамински коктел…?”

Предраг Кон се вакцинисао против ковида-19 (Фото Бета/Влада Србије/Слободан Миљевић)

Бројне су и директне оптужбе за мито („Добила паре од ’Фајзера’ за ЕПП”; „Који су или колики су ваши разлози? Са колико нула се пишу?”; „Ботујеш за кинту”; „Паре су чудо”; „А колико се сендвича добије за рекламирање вакцина?”; „Примила је, да, само не вакцину, а ако и јесте, онда дефинитивно није нормална”; „Никли су ти рогови и магареће уши, као и штек на рачуну, јер си лобиста власти, гњидо!”). Има, међутим, и емпатије („Немају избора, а није тачно да желе сви доктори да је приме”).

Једна жена пита: „Шта се налази у тој вакцини ?! Састав?”, а њена истомишљеница досољава: „Ево нико жив неће да каже шта је у њој, него само мораш да је примиш, добро ће ти учињет. Више нас воле, но ми сами себе.” У тој поплави сумњи губи се позивање на стварност: „Састав је јасно написан у упутству за вакцину, до детаља”. Уместо тако простог решења, стиже захтев да се људи упуте „на место (интернетска страница или линк) где ће моћи да се информишу и сами донесу суд”. Није важно шта пише у упутству и шта кажу лекари, већ на шта упозорава неки „сајберспејски” хохштаплер, рецимо да је у вакцини „опасни” дихидроген-моноксид (у преводу, обична вода).

Постоје замерке да „вакцина није довољно испитана”, мада ју је примило већ много милиона људи. Доста је „зналаца” који тврде како је „немогуће створити вакцину за тако кратко време”, без обзира што их чињенице демантују. Има противника „Фајзерове” вакцине, а појединци постављају услов: „Лично, прихватићу вакцину, али само руску.” С тим у вези су и коментари типа: „Јел’ су нас бомбардовали, и постоје докази да људи оболевају од рака, зашто и сад не би постојала нека светска завера тих богатих битанги?”

Фото USA Today

Појединце брину позно настали ефекти, мада се нежељена дејства никад не јављају са дугом задршком. Питања су: „А после? Кроз пар месеци или пар година? Јесте ли о томе размишљали, ’струко’?”; „А стерилитет код мушкараца и жена, то нико и не помиње? За пет година можда ће бити и то и канцер?”

Ради заокружења утиска, поменимо и неке од најбесмисленијих тврдњи: „Нико није направио вакцину за исконску болест стару 1000 година!”; „И против короне нема ниједан лек, није било ни пре 500 година, ни пре 1000 година, за то не може да се измисли вакцина!”; „Оно што је од Бога, за то нема вакцина.” Уз њих иду и неосноване гласине: „А колико су досад умрли што су примили вакцину? Ја побројах досад пет” (нико није умро); „Писало је на ’Инстаграму’ In memoriam а онда су уклонили”, итд.

Човек се сневесели када само на једном сајту нађе 558 наведених и сличних коментара за мање од два дана. Ипак, пре него што се запита какав смо ми народ, мора да има у виду да је број коментара много већи од броја коментатора, а да они нису баш типични за целу популацију. Јављање не мора да буде знак исконске злобе, већ осујећености, незадовољства собом и својим животом, осећања неправде током транзицијских мука, подељености у друштву и распрострањеног неповерења у институције и ауторитете.

Присутна је, нажалост, и неконструктивна активност појединих лекара са академским звањима. Једни су изражавали резервисан однос према вакцинацији, други су сумњали у производе који не потичу из Института „Торлак”, а трећи су се априорно, без увида у састав вакцина, опредељивали према својим идеолошким преференцијама. Сада жањемо и плодове њихове сетве.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 23. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. “распрострањеног неповерења у институције и ауторитете.”
    Наравно.
    Какве су институције и ауторитети, такво је и поверење.
    Слабо.

    8
    1

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading