Моје претпоставке и незванична сазнања о улози академика Крестића (и подршка коју је морао да има од председника САНУ Владимира Костића) имају добре основе

Вељко Ђурић Мишина

Наша стара пословица „Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“ – као да се потврдила и кроз случај председника Српске академије наука и уметности који је уздрмао јавност својим изјавама о Косову и Метохији, јер су се онако, успут, појавиле и неке друге ствари.

Реч је о изложби „Тотални геноцид“ која је поменута у коментарима о извесним негативним збивањима унутар те старе националне институције.

У саопштењу Одељења историјских наука САНУ одбачена је тврдња да је својевремено забрањена и једна изложба:

„Напротив, у академији и у Одељењу историјских наука учињено је све да се створе материјални и сви потребни научни и стручни услови за отварање изложбе под називом Тотални геноцид, али она је морала бити одложена пошто није била правовремено припремљена. Изложба, нажалост, никада није одржана јер је њен аутор убрзо преминуо“ – наведено је у поменутом саопштењу (интегрална верзија саопштења може се наћи на сајту САНУ).

У ових неколико реченица написано је више полуинформација и дезинформација. Будући да сам, као саучесник пројекта, обавезан да јавно изнесем своје виђење поменутог пројекта, нудим следећи текст који обухвата период од идеје о изложби до блокаде отварања поставке.

Аутор пројекта је академик др Динко Давидов, историчар уметности, који је иза себе оставио неколико капиталних дела која ће уважавати и припадници наредних генерација, нарочито они који буду заинтересовани за страдање српске цивилизације на територији Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.

А наше познанство није било од јуче!

Динка Давидова сам упознао око 1985. године, приликом једне од његових посета Историјском музеју Србије, у коме сам радио као кустос. Друго „упознавање“ било је кроз његову књигу Огрешења. Овом приликом намерно помињем један бизаран догађај који указује да је почетак његове академске каријере био обележен и забележен у папирима Службе државне безбедности.

Динко Давидов (Фото: В. Данилов/Вечерње новости)

Узгред, и на крај његове каријере утицали су сарадници сличних служби, додуше, преко извесних академика!

Рукопис „Огрешење“ је завршен 1985. године али је због политичке неподобности аутора извесно време био одбијан да би коначно 1986. био објављен под знаком шабачког издавачког предузећа „Глас Цркве“ а књига представљена 15. децембра исте године у сали Патријаршије Српске православне цркве.

После представљања, припадници Службе државне безбедности пресретали су слушаоце а неке касније саслушавали у Станици милиције Стари Град. Међу њима била су двојица младих богослова – Драгић Илић, данас свештеник у Крушевцу, и Младен Дурић, данас епископ Григорије.

Други наслов који памтим гласи Злодела и греси (Епархија сремска, 1990) – због предговора Динка Давидова. Реч је, у ствари, о скраћеном елаборату Милана П. Костића „Злочини на културно-историјским споменицима и предметима у Војводини у Другом светском рату“ сачињеном још 1946. године.

Давидов је мене „упознао“ кроз књигу Усташе и православље – Хрватска православна црква (Белетра, Београд 1989.) па је следеће године лако пристао да буде члан комисије за мој докторат.

После моје пријаве за рад на докторату поднете 1990. године Наставно-научном већу Филозофског факултета Универзитета у Београду формирана је комисија за оцену докторске дисертације. Један од њених чланова био је др Динко Давидов! Нешто касније, Одељење за историју није дало сагласност за докторат.

Према правилима, одлуку са образложењем је требало доставити кандидату. Ја, међутим, никада нисам у писаној форми добио образложење негативног става али сам схватио, а временом добио и потврду, да је тема била политички неподобна! Један од тадашњих професора на Одељењу за историју био је др Василије Крестић који, додуше, није имао битну улогу у одбијању али је присуствовао седници! Ја сам, ипак, 1996. одбранио докторат „Српска православна црква 1941–1945. године“, додуше на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду!

Академик Љубодраг Димић (Фото: Медија центар Београд)

Повремена и случајна виђења са Давидовим дешавала су се код Слободана Милеуснића, управника Музеја Српске православне цркве а разговори су трајали и по сат-сат и по.

Конкретна сарадња започела је крајем 2016. године. Господин Давидов позвао ме је из канцеларије у САНУ и предложио да га посетим и разговарамо о сарадњи. Састали смо се дан-два касније. Причао ми је о пројекту који је прихватила САНУ у свом програму за 2017. годину. Казао ми је да ће пројекат бити видљив у форми изложбе„Тотални геноцид“ и каталога под истим насловом.

Радо сам пристао и понудио да се у пројекат укључи и Музеј жртава геноцида. Ускоро је сарадња дигнута на виши ниво – на договор директора галерије и директора Музеја жртава геноцида. Потом су уследили разговори о концепцији изложбе, сарадницима, музејском и архивском материјалу, финансирању, изради пратећег каталога…

Посао је ушао у уобичајену колотечину. Лично сам радио на прикупљању материјала у институцијама, путовао у Нови Сад, Сремску Митровицу, разговарао са представницима Војног музеја, Војног архива…

Генерални секретар САНУ 4. маја 2017. у интервјуу новинама Blic истакао је:

„u saradnji sa Muzejem žrtava genocida u Beogradu, u pripremi je izložba „Totalni genocid“ autora Dinka Davidova i koautora Veljka Đurića Mišine, koja će od 7. juna do 20. jula u Galeriji SANU, kroz dokumente i fotografije, predstaviti stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine, kao i uništavanje kulturnog nasleđa“.

Отварање изложбе било је у међувремену одложено за крај јуна.

Крајем маја, у време мог службеног боравка у својству директора Музеја жртава геноцида у једном граду у Србији, сазнао сам од службенице САНУ да је изложба отказана а да се за више детаља обратим академику Давидову.

У међувремену, са оперативном ауторком поставке (на овом месту име није битно) разматрани су детаљи поставке, помоћна средства, боје које ће се користити, формати фотографија. Са женама које су радиле на графичком прелому пратеће публикације посао је текао глатко, недостајало је неколико ситница па да иде у штампу.

Трагао сам за разлозима отказивања поставке, тражио разјашњења и усмено и у писаној форми, наглашавајући да смо Музеј и ја други део екипе која је припремала изложбу. Моја напори нису имали ефекта, али сам незванично дознао од двојице академика (имена у овом случају нису битна) две-три ситнице: крајем маја или почетком јуна код руководства САНУ били су двојица амбасадора (Немачке и Хрватске).

Домаћинима је љубазно предочено да ће Србији требати подршка од Хрватске на њеном путу ка Европској Унији па би отварање изложбе било неповољно примљено у Загребу! Према истим сазнањима, поред председника Владимира Костића био је присутан и академик Василије Ђ. Крестић!

Миша Ђурковић: „Хајка“ и „линч“ – настављамо!

Средином јуна разговарао сам са академиком Љубодрагом Димићем, иначе млађим колегом са студија, и сазнао да је Одељење историјских наука (Василије Ђ. Крестић?) задужило њега да напише стручно мишљење о тексту публикације и синопсису поставке. С обзиром на то да је Димић знао моју улогу у пројекту изложбе и публикације, пристао је да ми достави своје мишљење које је предао Одељењу историјских наука.

Академик Димић је у свом тексту закључио:

„Наведене сугестије упућене су аутору каталога и изложбе са најбољом намером да евентуално припомогну како би уложени труд резултирао што успешнијом изложбом и трајнијом стручном вредношћу (употребљивошћу) каталога. Мишљења смо да би њиховим евентуалним уважавањем био отклоњен део очекиваних „удара“ инструираних и дежурних душебрижника намерних да ситничавом и заједљивом критиком обесмисле тему изложбе и њен садржај (вид оспоравања постојања геноцида над српским народом у НДХ и ревизије историје), свесно руше углед САНУ и доводе у питање научни ауторитет аутора. Изречене са најбољом стручном намером, поштовањем и одговорношћу наведене сугестије ни на који начин не обавезују уваженог академика Давидова и САНУ као издавача каталога.“

Мада Димић није написао готово ни једну негативну реч која би значила и заустављање, већ је давао сугестије (које аутори могу а и не морају да прихвате, што им правила посла омогућавају), некоме је то послужило као аргумент па је изложба отказана!

Давидов је све то примио с великим болом у души, повукао се и готово осамио у шта сам се уверио приликом случајних и једног договореног сусрета.

Умро је маја 2018. године.

Моје претпоставке и незванична сазнања о улози академика Крестића (и подршка коју је морао да има од председника САНУ Владимира Костића) имају добре основе.

Једна од њих је и следећа чињеница: на једном од радних састанака и приликом разговора о трагању за архивским материјалом, рекао сам да би било од користи да се затражи од Василија Крестића, директора Архива САНУ, да се прегледа фонд Виктора Новака и евентуално позајми одређени број докумената, саговорници су ми казали да заборавим на било какву сарадњу са академиком Крестићем!

Василије Крестић (Фото: ИН4С)

Том приликом нисам схватио шта то значи (реч је о сујети која је порасла због тога што он није учесник у пројекту нити писац предговора)! Схватио сам, међутим, тек после читања приказа Крестићевих мемоара Запамћења, који су објављени у часопису Српске студије (број 7, Београд, 2017).

Неколико детаља о Крестићевој карактерологији а нарочито односу према неистомишљеницима, запамтио сам у краткој полемици вођеној у Политици (о меморијалном комплексу на Ушћу) а посебно после његовог напада на мене, Музеј жртава геноцида и епископа Јована Ћулибрка. У одговору на његов излив речи, које не приличе једном универзитетском професору, којима спочитава незнање једном доктору историјских наука који је похвалио напоре Душана Никодијевића и његову књигу Јасеновац између броја и жртве (Музеј жртава геноцида, 2019), написао сам и ове речи:

„Зашто Крестић није написао име тог доктора историјских наука па морам ја: Срђа Трифковић је докторат о Независној Држави Хрватској одбранио у Великој Британији! Непомињање имена ме подсећа на Крестићеву лошу особину да избегава директна сучељавања јер, одавно сматра да је лакше то урадити у ходнику, иза леђа, преко других (на пример, у случају скандалозне забране изложбе угледног и признатог академика Динка Давидова Тотални геноцид, или у забрани одбране доктората свом кумчету из страха да син Јована Милићевића не угрози каријеру његовог сина. Узгред, иза Јовановог сина остаће бројни радови, а иза сина Василијевог?“ (Вељко Ђурић Мишина: Василије Ђ. Крестићу, прошло је време инквизиције, ломача и комесара, сајт „Стање ствари“, 31. октобар 2019).

Сада је време за повратак на почетак текста: Када је ових дана изложба поменута у контексту анационалне политике руководства САНУ уследило је објашњење Одељења историјских наука у коме је наглашено:

„Очевидно је да се ради о једном веома ангажованом приступу Академије, нарочито последњих година. Због тога је оспоравање тих напора и постигнућа потпуно неоправдано, исто онако као и сасвим малициозно и неосновано спочитавање САНУ да је неко у њој забранио одржавање изложбе о Јасеновцу. Напротив, у Академији и у Одељењу историјских наука учињено је све да се створе материјални и сви потребни научни и стручни услови за остварење изложбе под називом Тотални геноцид, али она је морала бити одложена пошто није била правовремено припремљена. Изложба, нажалост, никада није одржана, јер је њен аутор убрзо преминуо.“

Моја прича и одређене тврдње из поменутог саопштења су у колизији: изложба није била посвећена Јасеновцу већ тоталном геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској; Одељење историјских наука није учествовало у обезбеђивању новца потребног за реализацију изложбе већ је то био посао администрације САНУ и Музеја жртава геноцида!

Извор: N1

Не стоји ни тврдња да је Одељење помогло у припреми изложбе јер је истина сасвим другачија: Одељење је забранило изложбу! Академик Давидов преминуо је непуну годину дана после планираног отварања изложбе.

Ово написах јер о свему постоје сведоци и документација која је настала у уобичајеном послу рада на пројекту. Сачувана документација у Музеју жртава геноцида лако може да потврди учешће Музеја и мене лично.

Академик Давидов није дочекао штампање публикације која је требало да буде пратећа уз изложбу а коју је постхумно штампао Жарко Чигоја.

ПС: После свега, када је реч о изложби „Тотални геноцид“, ред је да подсетим да је Министарство културе и информисања одобрило тражени новац за реализацију поставке и припрему и штампање пратеће публикације, ред је да као саорганизатор и саучесник у пројекту упитам: на шта сте потрошили одобрени новац?

Опрема: Стање ствари

(Факти, 22. 1. 2021)

Прочитајте још

• Василије Ђ. Крестић: Уместо одговора В. Ђ. Мишини или Зашто сам потписао Апел за одбрану Новомученика Јасеновачких
• Вељко Ђурић Мишина: Василије Ђ. Крестићу, прошло је време инквизиције, ломача и комесара

Categories: Преносимо

Tags: Василије Ђ. Крестић, Вељко Ђурић Мишина, Динко Давидов, САНУ, геноцид над Србима, култура сећања