Не може се на крају рећи да Хомо сапиенс није имао и бриљантних тренутака у својој 400.000 година дугој повести, али преовлађује утисак да је оних неславних било много више

Диоген тражи човека (Фото: Викимедија)

Након што су током прошлог века на многим локацијама широм планете пронађени милионима година стари фосилни остаци бића која су могла представљати човеколике мајмуне или мајмунолике људе чинило се да су заговорници Дарвинове теорије еволуције коначно дошли у посед оне недостајуће карике између мајмуна и човека у оном њиховом чувеном ланцу који кроз еволутивне трансформације повезује хипотетичку примордијалну супу са најсавршенијим бићем на земљи званим Хомо сапиенс. У зависности од старости, локације те претпостављених карактеристика и начина живота та бића су добијала имена као што су Хомо еректус, Хомо хабилис или Аустралопитекус, од којег је свакако најпознатија и најславнија Луси, чији већи део скелета је пронађен 1974. године у Етиопији. Сва та открића су разбуктала машту пресрећних дарвиниста који су о том чудном бићу на основу неколико пронађених коски или лобања исписали ко зна колико теорија и књига, док су уметници и моделари такођер искористили прилику да упрегнувши своју имагинацију покушају наслутити њихов могући изглед. Тако да је, посматрајући њихове креације, модерним примерцима Хомо сапиенса бивало све теже избећи перцепцију своје блиске везе са далеким рођацима мајмунима.

Луси са партнером у њујоршком Музеју историје природе

Међутим, развојем класичних наука, али и нових научних дисциплина као што су квантна физика и генетика у темељима Дарвинове теорије су се прво појавиле пукотине, да би се, како се прошли век ближио крају, читава грађевина почела полако урушавати. Упоредо са деконструкцијом теорије еволуције и њених каснијих неодарвинистичких тумачења о природном праву на опстанак и доминацију само оних најспособнијих, сажетих у оној Спенсеровој крилатици: „survival of the fittest”, на крилима све већег броја експериментално потврђених хипотеза утемељених на потпуно другачијим претпоставкама почела су да се на научном хоризонту назиру нова алтернативна тумачења настанка живота, као и начина на који он функционише. Уместо слепе и догматске вере у биолошки детерминизам према којем је судбина сваког живог створа, па и човека самог, одређена и записана у његовим генима та алтернативна тумачења указују да се биолошким процесима у организмима диригује не изнутра него из вана. Тако да данас чак помисао да је човек могао постати од мајмуна изазива подсмех, а сама та идеја се једино још користи као повод за прављење шала и вицева.

О генетском инжењерингу пре 400.000 година

Али радозналост и поље интересовања нових генерација научника и истраживача нису се ограничавали само на покушајима расветљавања мистерије зване живот. Док је такозвана званична наука држећи се тврдоглаво као пијан плота својих дарвинистичких догми и њутновске физике све више тонула у ортодоксију ти радознали истраживачи, све чешће и самоуки, наоружани егзактно потврђеним и научно утемељеним чињеницама одважили су се да дубоко зароне у прошлост и покушају не само реконструисати ону давну преисторију, него и начин на који је настао, а касније се хиљадама година њеним кривудавим путевима пробијао, њен главни протагониста Хомо сапиенс.

Без обзира којој школи мишљења припадали тумачи тог тајанственог феномена се углавном слажу да је Хомо сапиенс стотинама хиљада година свога трајања широка копнена пространства планете Земље делио са једним другим човеколиким бићем званим неандерталац, који је био далеко несавршенији од њега. Та њихова тако дуга коегзистенција представљала је још једни велику загонетку нарочито након што су генетичари испитивањем и упоређивањем генома утврдили да ниједан ген Хомо сапиенса није пронађен у геному неандерталца, што је наводило на закључак да се нису међусобно мешали, нити да се Хомо сапиенс еволутивно развио из неандерталца.

Та загонетка, претворивши се у још једну од оних недостајућих карика којима је обиловала преисторија, створила је плодно тле за различита тумачења свега онога што се догађало у том могло би се рећи кључном тренутку развоја и трансформација животних форми на планети Земљи. Једно интересантно виђење тог важног тренутка, које има све више присталица међу оним такозваним алтернативним истраживачима људске повести, изнео је 31. јануара 2020. године нове ере, по модерном рачунању времена, археолог доктор Семир Османагић, можда и најгласнији члан те дружине не баш превише уважаване од стране археолошког научног естаблишмента. Стојећи на ивици огромног кратера Тсваинг, недалеко од јужноафричког главног града Прерорије, за који се верује да је настао ударом метеорита, он је у кратком предавању пред невеликом групом слушалаца изнео мишљење да је Хомо сапиенс настао генетским инжењерингом пре отприлике 400.000 година.

Семир Османагић (Фото: Н1)

Та интересантна хипотеза би могла да послужи као логично објашњење непостојања генетске везе између неандерталца и Хомо сапиенса који су барем на кратко коегзистирали и представљали у то време најсавршеније примерке међу животињским врстама. Тој хипотези иде у прилог још и податак који је Семир Османагић том приликом изнео, а који говори да су у геному неандерталца пронађене само две до три генетске грешке, док је код хомо сапиенса идентификовано око пет хиљада разних грешака. Уколико би се покушала објаснити тако велика разлика у грешкама онда се намећу два могућа разлога: или се генетским инжењерима приликом рада на том пројекту случајно омакао тако велики број грешака, или су то учинили намерно. Узимајући у обзир да се ту морало радити о високоразвијеним бићима пристиглим однекуда из космоса вероватнијом ће се чинити она друга претпоставка да су, комбинујући сопствени генетски материјал са генима неандерталаца које су затекли, у геном новокомпоноване творевине те грешке намерно програмирали са неким унапред постављеним циљем.

Уколико се мозак, опуштен и растерећен од снажног притиска научне ортодоксије, препусти том изазовном сценарију онда би се тај хипотетички биолошки експеримент могао сматрати почетком једног дугог путовања у неизвесну будућност бића насталог као његов наменски производ. То биће ће као и сваки вештачки створен хибрид остати вечитим таоцем непредвидљивих случајности скривених у несавршеном геному, те никад до краја схваћених намера његовог творца. Процењених 400.000 година, колико је прошло од тог експеримента, представља заиста дуг период времена тако да ће, уколико се некада јави потреба да се сазна нешто више о његовим авантурама, будуће генерације радозналих истраживача имати пуне руке посла. На располагању ће им осим постојећих археолошких остатака, као и оних који тек треба да буду откривени, стајати и преко 25.000 сумерских глинених плоча, те ко зна колико египатских папируса и осталих дешифрованих и недешифрованих текстова, знакова и слика у неким давним временима исписаних, уклесаних и урезаних.

Шта кажу сумерске глинене плоче

Што се ванземаљаца и њихових генетских експеримената тиче уз помоћ тумачења садржаја неких од поменутих сумерских глинених табли већ су доведени у везу најважнији ликови из сумерске митологије Енки, Енлил и Мардук са Анунакијима, тајанственим посетиоцима са планете Нибиру, који су се пре 450.000 година искрцали на нашу планету у потрази за златом. Да би нешто касније принцеза Нинмах у улози главне генетичарке успела да комбинацијом генетског материјала припадника сопствене расе и неандерталаца које су затекли створи Адамуа и Ти-амат, прве лабораторијске примерке хомонида, замишљених и генетски осмишљених за тешки рад у рудницима злата широм планете. Они ће много касније постати познатији као Хомо сапиенс, или бића обдарена разумом, а пуну славу доживеће након више од 400.000 година као Адам и Ева, главни јунаци Старог завета у којем се такођер могу пронаћи, додуше вешто камуфлирани и то само у оним непрерађеним хебрејским верзијама и остали делови те сумерске приче о нашим давним творцима. А могу се наћи и речи: „Моје руке су успеле”, такођер у нешто измењеном облику, које је у узбуђењу узвикнула принцеза Нинмах након што јој је успело да створи прототипове будућих становника планете којој ће они дати назив Земља.

Ти-амат и Адаму у току операције стварања будућег Хомо сапиенса

Наговештај свега онога што се могло догађати у стотинама хиљада година дугој повести човечанства, чије зачетнике су представљали Адаму и Ти-амат, могао се наслутити након што су дешифровани и преведени текстови урезани у призму од печене глине коју је 1922. године у данашњем Ираку пронашао британски археолог Херберт Велд Блундел.

Ти текстови садрже сумерску листу краљева која се може поделити на три дела. Према неким интерпретацијама у првом периоду који је трајао све до пре 30.000 година набројани краљеви-богови владали су сваки у просеку 30.000 година. Следи период од 24.500 година у којем су владали „мањи богови” краћег животног века. Било их је 23, и сваки је владао у просеку око хиљаду година. У трећем периоду који је започео пре отприлике 6.000 година владала су „деца богова”, чији животни век није био дужи од просечног људског и чија веродостојност је документована у такозваној званичној историји.

Велд Блунделова призма од печене глине

Сличан списак се може наћи у такозваној „Торинској листи краљева” исписан на остацима папируса који се чувају у Египатском музеју у Торину, а са чијих делова су упорни преводиоци и тумачи успели да реконструишу листу староегипатских краљева-богова који су владали у она давна времена пре познатих фараонских династија. Они су, попут оних сумерских, живели и владали у просеку од неколико хиљада до неколико десетина хиљада година.

Торинска листа краљева

Од Сумера до новог Вавилона

За разлику од оних пресумерских времена о којима се могу наслућивати тек појединачни фрагменти, о Хомо сапиенсу се може много више сазнати из оне писане историје која је започела са сумерским краљевима, децом богова и египатским фараонским династијама, а која као да представља финале приче о његовим страдањима, или пак почетак краја још једног од њених трагичних поглавља. Без обзира на степен одушевљења тековинама и достигнућима цивилизација које ће се ређати не може се побећи од утиска да се улога Хомо сапиенса у њима није много променила од оне коју су му наменили његови творци. Јединим напретком од којег он сам и није имао неке велике користи може се сматрати успутно откриће да је осим за тешки рад у рудницима био погодан и за све остале врсте углавном робовских радова.

Поред тога показао се углавном веома послушним и погодним медијем за све могуће врсте манипулација, од којих су се најефикаснијима показале оне уткане у принципе великих институционалних религија, највећих цивилизацијских изума. Механизам на којем је почивала та ефикасност, али и беспрекорна послушност био је веома једноставан. Требало је само јадног Хомо сапиенса држати у стању перманентног страха уз помоћ којег се лако претварао у кротко стадо којему чак ни чувар није био потребан. Примена силе се захтевала само у ретким приликама када би се методе манипулације показале неделотворним. Колико је Хомо сапиенс био важан за историју може се лако уверити листајући њене странице. На њима се углавном могу наћи имена владара, како оних световних, тако и црквених, затим сплетке и убиства очева, синова, кћери и осталих врста ривала у борби за круну или власт, док се Хомо сапиенс, служећи као јефтино топовско месо у бескрајним ратовима, обично спомињао као колатерална жртва у облику бројки које су понекад знале да се изражавају и у милионима.

Међутим, нису сви Хомо сапиенси пристајали да конформистички прихвате улогу пасивних статиста у једној луткарској представи чији се истоветни чинови понављају у бескрај. Били су то они такозвани људи од науке и уметници разних фела, учени и склони размишљању, промишљању света око себе и сагледавању стварности из свих могућих перспектива. У њих су се убрајали и они обични људи мало дубље памети, бујније маште и вечите радозналости који се нису задовољавали јефтином сигурношћу што ју је пружала припадност стаду. Таквих је бивало у свим временима, али никада превише, једва неколико процената, а можда и мање, тако да би се могли сматрати једном од оних грешака уграђених у генетски код Хомо сапиенса.

Фото: Телеграф

Један од таквих је био и Диоген из Синопе који је први приметио да са људским родом, којему је и сам нерадо припадао, нешто није у реду. То је био онај чудак који је живео у доба античке Грчке и који је, уочивши извештаченост и празноглавост људи око себе, у једном тренутку одлучио да се издвоји из друштва те остатак живота проведе у Атини као скитница станујући у бурету. Живећи на маргинама атинског друштва у доба процвата грчке културе знао је често бити у центру пажње ругајући се тој огромној маси људи око себе на које тај процват тешко да је оставио било каквог трага. О томе су остале упамћене многе анегдоте од којих је можда најупечатљивија она према којој се, када му на памет не би пала боља идеја, једноставно шетао атинским улицама са упаљеним фењером у сред дана тражећи људе. А да тих људи једва да је било око њега потврдио је Диоген када се према другој анегдоти појавио једног дана на централном атинском тргу и почео да виче: „Људи, окупите се!” Након што се око њега окупила повелика маса он је са својим штапом почео да их удара вичући: „Рекао сам људи, а не стоко”.

Мада је од Диогеновог времена прошло скоро два и по миленија, на основу онога што је у међувремену остало записано на страницама историје, као и онога у што се они малобројни савременици модерног времена склонији критичком сагледавању света могу лако уверити, мало што се од тада битније променило. Међутим, ако се тежиште посматрања усмери на последња два века могу се ипак приметити неке појаве које нису биле својствене ниједном од раздобља познате историје човечанства. Да би се популација Хомо сапиенса повећала од 27 милиона, колико се процењује да је била у време Сумера, до милијарде, колико је износила почетком деветнаестог века, било је потребно да прође око шест хиљада година. Док се за наредних нешто више од двесто популација увећала за скоро осам пута.

Истовремено је дошло до невероватног технолошког бума у свим сферама живота, свакако најупечатљивијем у транспорту. За само два века од коња и запрега, који су хиљадама година представљали једина и најбржа средства транспорта, дошло се до аутомобила, авиона и ракета. Али тај технолошки бум не представља неко велико цивилизацијско достигнуће ако се узме у обзир да је био заснован на прљавим технологијама, док су оне чистије гутале огромне количине енергије чија екстремно нерационална производња је заједно са осталим безбројним загађењима потпуно исцрпила и затровала планету доводећи у питање опстанак не само Хомо сапиенса, него и самог живота.

Међутим, огромна већина тако неконтролисано и неочекивано намножених потомака Адамуа и Ти-амат није имала баш много користи од тог скупо плаћеног технолошког узлета. Више од половине је приморано да живи у сиромаштву које варира од оног екстремног на граници глади, па до оног једва подношљивог сведеног на пуко трајање и голо биолошко преживљавање. Али ни она убедљива мањина, којој је већина од технолошких изума била лако доступна, се није баш прославила нити одмакла даље од оне светине из доба Диогена. Јер, осим као топовско месо у све рафиниранијим врстама сукоба и ратова, па и оних такозваних светских, модерни Хомо сапиенс је претворен у својеврсног биолошког робота програмираног и кондиционираног да служи углавном за комерцијалне сврхе. Да као послушни потрошач купује све веће и разноврсније количине углавном непотребних производа, да се у њега као у врећу трпају све веће и разноврсније количине углавном непотребне, па чак и штетне хране, као и све веће и разноврсније количине медикамената за лечење болести, насталих услед наметнутог му неприродног начина живота и исхране, а све чешће и измишљених. И све то да би се задовољила патолошка потреба његових вођа да одржавају бесконачни привредни раст и бесконачно лично богаћење, а на штету кога би другог него планете коју сви заједно деле и наравно себе самих.

Велико финале

Узимајући све то у обзир, и не само то, него и оно што је ускоро требало да почне, онда се може сматрати не случајним оно обраћање др Семира Османагића када је 31. јануара 2020. стојећи на ивици огромног кратера Тсваинг у Јужној Африци говорио о оном генетском инжењерингу и оним силним грешкама у генима. Јер, као да је у том тренутку наслутио да ће за само неколико недеља Хомо сапиенс започети са још једним од оних својих несташлука којима је неизлечиво био склон током читаве своје дуге и бурне повести. Овај пута пало му је на памет нешто заиста оригинално, најоригиналније од свега до сада од њега виђеног. Прво је измислио неки мистериозни вирус и дао му шифровани назив, а затим је на читавој планети изазвао незапамћену хистерију страха од којег је мало ко остао равнодушан. Они који су поверовали били су избезумљени, али и они који нису поверовали били су такођер избезумљени јер им је убрзо постало јасно да тако смртоносан, заразан и опасан вирус уопште не постоји.

Месецима су свакодневно на сав глас бројани мртви, оболели од прехладе и они за које се стопроцентно тврдило да ће се ускоро прехладити. Они за које се случајно утврди да имају повишену телесну температуру или да кашљу трпани су у болнице и унапред проглашавани мртвима. Они који нису поверовали да се иза свега тога крије смртоносни вирус проглашавани су лудима, а понеки и трпани у психијатарскe болнице. Живот као да је почео постепено да замире. Уводи се полицијски час са забраном кретања и путовања осим у случају најнужнијих потреба, што би се могло окарактерисати као масовни кућни притвор. Затварају се кафане, предузећа, фабрике, школе и универзитети. А као шлаг на све те готово невероватне појаве на опустелим улицама и јавним просторима се могу видети једино човеколика бића са маскама на лицима, сасвим налик брњицама за неке врсте животиња, а понека са псима, и то без брњица. Да је којим случајем сироти Диоген устао из гроба сигурно не би могао да поверује сопственим очима, те не би знао кога прво да удара својим штапом, псе без брњица или човеколика бића са брњицама.

Фото: А. Васиљевић/Политика

Када се на све то дода податак да је ускоро започела и вакцинација целокупног становништва планете, што би се могло сматрати највећим медицинским и фармацеутским подухватом у историји, и то не само планете, него вероватно и читавог универзума, онда би они малобројни још увек при памети могли с правом поставити питање да ли се Хомо сапиенс приближава крају своје мисије. И то не због страха да ли ће и у каквом облику преживети вакцинацију, него због оправдане упитаности да ли биће које је пристало да се вакцинише против вируса који не постоји уопште заслужује да преживи.

Не може се на крају рећи да Хомо сапиенс није имао и бриљантних тренутака у својој 400.000 година дугој повести, али преовлађује утисак да је оних неславних било много више. Борећи се са оним грешкама у геному које су га попут усуда читаво то време пратиле преживео је он вероватно многа искушења, бивајући понекад доведен на границу опстанка. Покушавао је, мада никада масовно, да се вине изнад нивоа обичне поражавајуће глупе играчке за једнократну употребу, али увек на кратко и никад до краја.

У њему као да су се читаво то време борили, уместо анђела и ђавола, како тврде многе религије, геније и идиот, нагон за слободом и склоност ка ропству. Због тога се чини да се и у овом најновијем окршају генију можда указала последња прилика да коначно победи не само идиота, него и принцезу Нинмах са планете Нибиру. Јер, тежећи стално да постане геније као да се Хомо сапиенс никада није успео ослободити тешког генетског бремена да је замишљен да буде роб.

Categories: Аз и буки

Tags: Милован Шавија, генетика, човек