„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку“, цитат је Пекића који је могла да узме амбасада САД

Борислав Пекић (Фото: Приватна архива породица Пекић/Недељник)

 „Лаж је религија робова и господара. Истина је Бог слободног човека“.
(Максим Горки, На дну)

Кад се шћаше по земљи Србији, кусо и репато, шуто и рогато и она и он и оно, упрегло се, па већ годинама дрљају и ору по Истини и Правди, Србима свест да промене. Растрчали се на све стране, па нас онако разјарени максвеберују, протестантизују, приватизују, затварају, избацују, манипулишу, обмањују, лажу бре! Ко нас је лагао тај нам је крао, ко нам је крао тај нас је убијао, а ко нас је убијао тај нам поручује – Ви сте свет. Који свет? Онај свет коме смо све дали, а који нам је све узео? Ваш свет? Ваш свет који не зна шта ће у сили својој, па, између осталог, хвали писце наше, а ставља им у уста речи ваше!

О чему се заправо ради?

YouTube канал Ви сте свет. На почетној страни канала стоји банер са сликом споменика Борислава Пекића у кога задивљено гледа малолетна девојчица изнад чије главе стоји текст Част неће зависити од тога одакле долазимо, него куда идемо – у потпису Б. П.

Споменик Бориславу Пекићу у Београду (Фото: Фронтал)

Иза канала стоји амбасада САД у Београду.

Сам спот почиње речима: „Један од вас, иза себе је оставио прошлост“ – пауза 3 сек.

На 0:32 сек. се каже: „Борислав Пекић, иза себе је оставио завештање: Треба гледати право, јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Част неће зависити од тога одакле долазимо, него куда идемо“. Порука спота – Ви сте свет.

Овом приликом бих желео да онима који не знају, али и онима који знају а ћуте и не предузимају ништа тим поводом, у што краћем облику, прикажем одломцима из књиге Како упокојити вампира, писца Борислава Пекића, еволуцију тоталитарне свести СС поручника Конрада Рутковског. Кроз ове делове, а тиче се последњег његовог писма, пред очима читаоца долази до завршне борбе у души самог поручника, када он измучен грижом савести и својом неспособношћу за покајање управо мења своју свест и у лудачком заносу себе уздиже изнад оних којима је осећао да припада. Звучи познато, зар не? Из његове перспективе, контроверзне мисли којима нас обасипају наши душебрижници већ више година постају сасвим разумљиве. Те лудачке мисли, нама стране, а њима тако блиске, потурају се Србима кроз лик и дело Борислава Пекића. Ваљда да их лакше прихватимо као своје? Писац се упокојио и не може да се брани, али ми се чини да га његови „обожаваоци“ и баштиници овим коначно убијају. Да ли је могуће на десетине хиљада страница свести на четири реченице морално негативног књижевног јунака, на самом крају и психички поремећеног лика од кога се и његов творац оградио, и приказати их као парадигму читавог пишчевог опуса и то назвати завештањем? Шта је ово ако није злочин према писцу?

***

Делови из предговора Борислава Пекића

Књига садржи двадесет шест писама и два Пост скриптума, др фил. Конрада А. Рутковског, професора средњовековне историје на Универзитету Хајделберг, упућена доценту за историју XX века г. Хилмару Вагнеру.

Улога приређивача била је условљена природом рукописа, који се колебао између личне исповести, философско-историјског коментара и приче. Приређивач, међутим, није прихватио изазов и одбио је да својим интервенцијама иједном својству да предност. Услед тога, улога му је неизбежно морала остати незнатна. Потребно је, ипак, одредити њене границе.

…

На рукопису нису вршене материјалне измене, осим што су извесна лична имена и имена појединих географских појмова замењена фиктивним или иницијалима догађаја. При томе ваља имати у виду да писма садрже поглед на историју Другог светског рата, и историографску науку образованог учесника, чије душевно стање, нажалост, није увек задовољавајуће.

Литерарни наслови писама су, разуме се, приређивачеви и могу се оправдати испадом уметничке таштине. Ипак, они су засновани на духу сваког појединог писма. Жучна полемика, коју професор Рутковски води са европском интелектуалном традицијом – премда се с поносом сматра њеним органским делом – оптужујући је неумерено и за личну несрећу и за катастрофу Немачке, пружила ми је изговор да свако писмо повежем са једним од европских духовних система и да га насловим увек другим ремек-дометом људске мисли у разним епохама. Будући да ти наслови кореспондирају са радњом писма – негде очигледно, а негде тек посредно – понекад су створени спојеви који могу навести на погрешан закључак да се приређивач слаже са писцем и да његовим озбиљним аргументима додаје и свој подсмех. Нека ови редови онемогуће сваки неспоразум. (Подебљао Д.В.)

…

Наслов књиге, међутим, последица је приређивачевог убеђења да су размишљања професора Рутковског џиновски покушај немирне савести да са властитом прошлошћу нађе неки модус вивенди, било што ће се она искупити било упокојити.

…

Захвалност се дугује и ауторима публикованих студија који су приређивачу помогли да уђе у проблеме третиране у писмима Конрада Рутковског и да их пропрати примедбама, али и да се сам приближи разумевању необичних личности какве су СС Штандартенфирер Хајнрих Штајнбрехер, па и професор Рутковски, док је још био СС Оберштурмфирер. Откриће да су се они развили из једног од токова стандардне европске традиције, и да су у својој „мисаоној молекуларној структури“ само доследна радикализација тих токова, било је потресно и узбудљиво.

…

Управо оваква еволуција професорових размишљања (без обзира на њену психопатолошку основу, или управо захваљујући њој) – која као да успорено приказује рађање тоталитарне свести, парадоксално из сукоба са њом и њеним последицама по свет и лични живот – треба да укаже на један од путева којима се фашизам или неки други сродан облик тоталитарног насиља још једном може наћи пред нашим вратима, и овог пута коначно све воде над нама склопити.

…

Контекст који је произвео „завештање“

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ШЕСТО

Како је професор Рутковски продао душу ђаволу или С оне стране добра и зла

…..

Не памтим да сам се икада осећао тако чио, предузимљив и сигуран. Немам за ово стање никаквих поређења. Али ако се Хилмар сећа како нам је једном приликом тумачио неизрециво осећање тоталног утапања у заједницу по духу, што га је обузимало и опијало кад год би учествовао на Хитлерјугенд-ревијама или слушао Фирерове говоре, добићете приближну представу о мом стању. Са битном разликом, разуме се, што моја узнесеност потиче од потпуног спајања са идејом, а не са људима као њеним посредницима.

…

Знате колико сам одувек патио од хроничних недоумица, дилема, оклевања, колебања и одлагања. Колико сам био склон компромисима. Сада о њима више нема говора. Циљеви су ми јасни, њихова доказаност потпуна, а спремност да их испуним несаломљива. Очигледно, неки се пресудни фактор у мени променио, и то у часу када су сви преостали већ били сплетени у омчу што је висила о куки за лустер. Не верујем чак ни да бисте ме познали. Док ове редове пишем, посматрам се у огледалу, и са чуђењем, са радосним узбуђењем пре него стрепњом, констатујем да сам се променио.

….

Способност сећања сасвим се рестаурирала. На срећу, нипошто у старом, покајничком, демоничном виду, који је био на добром путу да ме душевно разори и физички уништи, већ управо обрнуто: као спознавање потпуне небитности прошлости за наше аутентичне животе. (Осећање слободе равно ономе што га има дављеник кад поново дође до ваздуха!). Без прошлости опет сам био Слободан!

…

Моје дилеме су ишчезле. Јесам ли то уопште био ја, човек са пером у руци и угашених очију, који се на самоубиство спремао?… Је ли то био Конрад Рутковски који се двадесет две године после рата убијао тобожњим кривицама у њему? Откуда му уопште идеја да је за нешто крив? Зашто би он био крив? Та он је био тек неподмазани – шта велим? – напукли шраф немачке ратне машине. Нити је шта учвршћивао, нити шта покретао. Свуда где је био ушрафљен, све је попуштало и све се раздешавало…

Фото: Феномени.ме

Заборавимо прошлост. Одбацимо је као смрдљиву риту која нас уништава. Прихватимо невиност што нам се тим одрицањем нуди. Нека сенка не прља предео којим ћемо, засењени удаљеним сјајем циља, убудуће корачати. Знајмо: заборављање, одбацивање, уништење прошлости битна је одлика новог стања у коме говорим и у које вас братски позивам!

…

Историја је, браћо моја у духу, воденични камен о врату живота. Аладинова чаробна лампа, из које излази наказни дух кајања и гриже да нам огади сваку будућност. Летећи ћилим, на коме, ошамућени од сећања, лажним небом историјских лажних представа, журимо у пакао. Одбацимо је! На ђубре однесимо све њене изворе. Све писане анале, писма, државна документа, новине, повеље, записнике, књижевна дела, дневнике, мемоаре, историјске читанке, епитафе, све што је икад било о чему писано! Срушимо све споменике прошлости, све на чему бисмо се могли учити новим промашајима! Чак и древне рушевине сравнимо са земљом, по којој ћемо слободно и славно газити као преко равни без препрека!

…

Јер ја вас, браћо, учим невиности! Врлини необазирања! Осврће ли се камен када се котрља низбрдо, рушећи све пред собом, да би на дну што пре заузео свој срећни положај? Тако се и ви не осврћите! Иза вас нема ничег што вас заслужује! Иза вас је само изрована путања пада! Будите Орфеј који се није окренуо! Имајте очи и срце само за оно што је испред вас! Будите Надљуди!

…

Па шта је онда Историја? Беживотна авет бивања наместо бивања. Галиматијас претпоставки, лажи, обмана, интерполација, фалсификата, омашака, па чак и штампарских грешака, на основу којих стварамо историјске представе. Традиција, на којој смо као интелектуалци градили мисао о будућности, перманентан је неспоразум са прошлошћу. Дошаптавање глувих, немих и слепих кроз векове. На живом песку заблуда изграђујемо будућност. Зар је необично што нам не улива поверење и што сваку промену дочекујемо са страхом?

Ако ме послушате и постанете јачи од своје прошлости, а равни својој будућности, ако се одбацивањем човечности можете узвисити с ону страну добра и зла, место у последњем аутомобилу који ће пролазити Берлином биће вам обезбеђено. (Појам „шетње у последњем аутомобилу“ везан је за анегдоту из Хитлеровог живота. Један од антисемитских говора завршио је Фирер обећањем да ће, после свих мера против Јевреја, од целокупног хебрејског живља у Европи остати тек за један аутомобил. Мисли се да је одсуство значајнијег отпора истребљењу потицало отуда што је сваки Јеврејин веровао да ће ОН бити у тим колима. Заблуда сасвим људска, уосталом. Прим. Б.П.)

…

Одбацимо прошлост! Уништимо је где год нас роби у невиности и стваралачком незнању! Разоримо библиотеке! Спалимо државне архиве! Одрецимо се успомена, тог брлога малих људи, и сећања у која смо обрасли као у драч те личимо на аветињска страшила у жедном пољу! Поцепајмо и она бесмислена стара писма која ће нам једном срушити таван на главу! Заборавимо кад смо, где смо и од кога рођени! На ђубре бацимо документа из којих се то може дознати! Нека фотографије, филмски и диктафонски снимци пођу за њима у пропаст! У прах смрвимо лажне звезде Гутенбергове ропске галактике! Забранимо сваки људски траг у песку, а поравнајмо све који се нађу из таштине или кукавичлука пред смрћу!

…

Будимо велики у одрицању као што смо немилосрдни у присвајању! Док не убијемо прошлост, нећемо родити будућност! Уместо ње, рађаћемо посмрчад!

…

Разоритеља је било, браћо моја у духу, али ниједан који је уништавао као стваралац. Јер речено је да су врата свуда ниска и да ће проћи и они који су велики, али се морају сагнути. А ја вам велим да ми нећемо да се сагињемо. Ми хоћемо да останемо велики. Ми ћемо срушити сва врата и по својој мери направити друга. И било је такође речено да треба разбити што се о наше истине разбити може. А ја вам велим: разбијте све! Само се из хаоса рађају звезде!

Усавршавајмо ђаволе ако их имамо. Тако ћемо постати лаки, летећемо, само себе пред собом видети, и у нама ће играти Бог. Не бринимо се је ли нешто добро или зло, јер не знамо ни шта је добро ни шта је зло. То знају само ствараоци који увиђају циљ (јер само према њему нешто може бити добро или зло) а земљи дају смисао и будућност (јер само према њој може бити и добра и зла). Тако је речено. А ја вам кажем: нема ни добра ни зла, све док на циљ не стигнемо.

…

А да не мислите да су то опет брбљарије страшљивог мудраца из грађанске мишје рупе, ево вам велим да је велико прање од заблуда, велико спремање света, већ почело и да сам га почео ја. Најпре сам изаслао поруку Светом оцу поводом његове Библиотека Апостолика Ватикана (800.000 свезака). Позвао сам га да то смеће без одуговлачења огњу преда. И премда на дело Црква никад није брза, и премда је ограничена догмама и канонима, ја се уздам да ће, инспирисана искуством са Индекс Либрорум Прохибиторум (Коперник, Данте, Гибон, Хуме, Мил, Стерн, Кант, Ловренс, Стендал и безброј других) дати пример који ће се примити срцу.

Борислав Пекић (Фото: Арт анима)

Затим сам се обратио Њ. В. краљици Елизабети II (Само у пучким књижницама 70.000.000, Британском музеју 6.000.000, Кембриџ и Оксфорд 5.000.000.) Рачунао сам да Енглези, који се нису устезали да пред катедралом Св. Павла спале Тиндалов превод Новог завета, неће ни пред профаним књигама имати веће поштовање.

Писао сам и Русима. (У 400.000 библиотека преко 25.000.000.000 књига!) Свестан сам жалосне чињенице да они ништа неће предузети без договора са Американцима (око 100.000.000 само у три туцета најглавнијих) па сам истовремено и истим речима апеловао и на председника Сједињених Држава. Дрхтим пред могућношћу да неки магарац из ОУН предложи оснивање каквог поткомитета, у коме би се ствар бесконачно завлачила – рафови би се у међувремену пунили – и где би се, уместо да се расправља о техничким проблемима ломаче, како је то некада чинио господин Херберт Флос у Треблинки, распредало о дефанзивним и офанзивним књигама, књигама оваквог или онаквог интелектуалног пуњења и домета.

Да се не би осећали запостављенима, обратио сам се и Французима, позивајући се на славне традиције Париског парламента.

Мојој земљи послао сам кратак телеграм који је гласио: ПОЧНИТЕ! Сматрам да ће то бити довољно, јер кад тамо нешто има да почне, зна се шта је то.

То ће бити прва револуција без људских жртава. (Може погинути неки тврдоглави ноћни чувар, рецимо у Рејкјавику – свега 180.000 свезака.) Али ја се не плашим крви. Не плашимо се крви, браћо у духу, ако је она нужна. Речено је да циљеви, у име којих се пролива, посвећују крв. А ја кажем: крв је та која посвећује, посвећује све ствари.

Зато овако хоћу да су мушкарац и жена: мушкарац способан за рат, жена способна за рађање. А обоје за игру и главом и ногама. Тако је речено и тако нека остане!

Знајте да је само хаос стваралачки. Само се из њега светови рађају. Земљотреси затварају старе, а отварају нове изворе. Тако је речено, а ја вам кажем: Не чекајте земљотрес! Будите земљотрес! Само труле воћке падају, ако се дрво не тресе. И што га грубље и немилосрдније тресете, све више плодова пада.

Гледајте право. Јер да се хтело да гледате иза себе, добили бисте очи на потиљку. Љубите земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазите, него куда идете. (Контроверзне мисли коначно добијају своје право значење када се врате у контекст из кога су злонамерно истргнуте. Прим. В.Д.)

Не грозите се дна. Волите дно. Свако најдубље сазнање представља дно. И не питајте колико је. И на педљу дна може се стајати. И нема дна с којег се не види сјај звезде.

Одбаците све, као што ја одбацујем: Одбацујем Законе, јер су то ланци којима ме везују они што мисле да су добри, а само су немоћни; бирам безакоње Воље, која према себи уређује свет! Јер сам стваралац, јер ми је дано, и јер ми се може! Одбацујем њихове Плоче и разбијам их о своју Вољу, као што је учинио Мојсије са синајским! Одбацујем Правду, јер чини сваки пут широким, те њиме иду и вредни и безвредни, и који су потребни и који нису, они што знају и што не знају куда пут води! Одбацујем Једнакост, јер сваки пут чини тесним, и од сваког корака чини рат; ратове треба чувати за борбу са собом и својом човечношћу!

Одбацујем Доброту, јер када сам путем ишао и којим год сам путем ишао, задржавала ме је, заводила и слабила; сагињао сам се у саучешћу над палима, који су ми, уместо захвалности, обавијали руке око врата и вукли ме земљи да са њима патим и умирем! Одбацујем Грижу и Стид, јер ме терају да обарам главу и очи земљи, лишавајући ме уживања да гледам високо у свој циљ! Да је савест увек побеђивала, земљом би данас владали мајмуни! Одбацујем Мудрост, јер је властита лудост узвишенија од сваке туђе мудрости! Одбацујем Љубав, јер не уме да бира; бирам мржњу, јер уме и никада не греши. Одбацујем је, јер знам да и Бог има свој пакао и да је то његова љубав према људима! Одбацујем Патњу и не дајем разлоге; ко их не увиђа сам, рођен је за смрт и није достојан да живи! Одбацујем Слободу, јер ме је опила и учинила да паднем са пута, на коме су остали они што су се покорно за руке држали; они

што су знали да се на кров света човек не пење сам, да један држи компас, други забија клинове, а трећи носи пртљаг, али да се исто тако већ у подножју мора знати ко ће на врх побости заставу и чије ће име планина понети! Одбацујем Прошлост, јер ме је створила оваквим какав јесам и прихватам будућност коју стварам онако како ја хоћу; јер се само од свог детета може бити трудан; и јер желим да имам сат на самом почетку свог времена, а не да ми се уручи на крају, када немам више шта да мерим!

Одбацујем Човека и човечност, јер сам за натчовека и натчовечност! Лутао сам, тражио и нашао. Дух ми помаже да напишем смело: У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ДЕЛО.

Најзад једном свој, а не ваш,
КОНРАД РУТКОВСКИ.

Делови из поговора Б. П.

Међутим, да би читалац упознао духовну средину у којој је професор Рутковски имао да води борбу са својом савешћу, рационалистичком и интелектуалном традицијом, мора се дати неколико овлашних карактеристика. Почнимо цитатима из говора Адолфа Хитлера, који су Црном СС Царству пружили идеолошке основе исто онако као што су беседе Исуса Христа засновале хришћанство. Хитлер је у Мајн кампфу рекао:

„Онај ко у националсоцијализму види само политички покрет, није разумео готово ништа. Националсоцијализам је чак и више од религије. То је воља да се створи ново људско створење. Без биолошке базе и биолошког циља, политика је данас бесмислена.“ Тако је настала биолошка врста Есесмана. Али, Хитлер је такође рекао: „Ја ослобађам људе стега разума што их тиште, нечистих и понижавајућих тровања тобожње савести и морала, захтева за слободом и личном независношћу.“ Тако је настала историјска творевина СС Државе. И најзад, Хитлер је рекао: „После векова цмиздрења, због одбране сиромашних и понижених, дошао је тренутак да одлучимо бранити јаке од слабих (К врагу, мислио сам да је ово моје. Прим. Суперхик). Природни инстинкт наређује свим живим бићима не само да побеђују своје непријатеље, него и да их истребљују. Победник је одувек имао право да истреби целе народе и расе.“ Тако је настала философија и метода нове државе.

Откривање споменика Бориславу Пекићу

…

Зато се сваки есесовац може оженити само расно вредном женом… Лојалност, част, покорност и неустрашивост предодређују акцију сваког есесовца. Његово оружје носи Фиреров запис ВЕРНОСТ ЈЕ МОЈА ЧАСТ… Захтева се безусловна покорност. (Сада нам је јасно зашто част не зависи од тога одакле Конрад долази – подсвесно се стиди своје прошлости, свог неверства и своје изгубљене части. Прим. Д.В.)

…

Вратимо се Конраду Рутковском. Знамо у чему је био његов проблем. У решавању конфликата са властитом прошлошћу, односно савешћу у односу на прошлост, пред њим су стајале три могућности. Да промени ситуацију, која је изазивала стресове, није могао. Ничија се прошлост не може променити. У дејство дрога, којима би утицао на физиолошке процесе што стресовима посредују, није веровао. Остало му је само оно што је и предузео: да промени свој став према прошлости. Тиме би и конфликт био решен. Али то је претпостављало да са њом постане сагласан. Да би постао сагласан, морао је да промени и целокупан интелектуални став, јер је стари, а и актуелни став, такву прошлост одбијао још када је она за Рутковског била крвава садашњост. Како је то изведено може се пратити из писма у писмо. Да би паралела између

индоктринације или „Реформе мисли“ и самоиндоктринације или самореформисања мишљења била јаснија, приређивач ће навести табелу др Лифтона из његове књиге Кроз реформу, а затим сваку од тих фаза пренети у душевни живот Рутковског од 12. септембра до 5. октобра 1965.

Доктор Лифтон разликује девет фаза:

1. Уништење идентитета.
2. Утврђивање опште кривице.
3. Самоиздаја.
4. Тотални конфликт.
5. Тражење компромиса.
6. Жудња за признањем (којој се удовољава, дабоме).
7. Каналисање кривице.
8. Реедукација.
9. Стање потпуне хармоније.

***

Овим завршавам са наводима из књиге и дајем себи слободу да помислим како је нама управо и намењена судбина Конрада Рутковског.

Амбасада САД: Пекић блистав пример српске традиције хуманизма

Право питање је у којој фази се ми сада налазимо и да ли ћемо пристати на то?

Сматрам да овакав незаслужен шамар писцу у виду подвале и атака на његову част и углед, заслужује одговор:

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда, кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали.“
(Борислав Пекић, Стопе у песку)

Прочитајте још

• Борислав Пекић: Здрава болест
• Исидора Смоловић: Америчка реклама за преумљење Срба – цитат нацисте из Пекићевог романа
• Слободан Владушић: Зашто баш Пекић?

Categories: Разномислије

Tags: Борислав Пекић, Ви сте свет, Драган Вујновић, Србија и САД, амбасада САД