Ако је веровати прошлогодишњој анкети, у Србији 47,3% грађана пише латиницом, 36,2% српским писмом, док 16% испитаника каже да подједнако користи и једно и друго писмо
Илустрација Новица Коцић
Стање српског језика и писма уопште није задовољавајуће, а мала је нада да ће се поправити. Нажалост, изгледа да то примећују једино они којима је струка српски језик. Чини се да они узалуд упозоравају равнодушну јавност на то да ученици на пријемним испитима имају муке са писаном ћирилицом, а да им је још теже када треба да сроче обично писмо или молбу. Студенти не знају да напишу реферат или семинарски рад, па плаћају агенцијама које се тиме баве да то учине уместо њих.
Забринутост професора не допире до Председника Србије, председнице Владе и министра просвете: њихова пажња усмерена је на друге области, те се на ове вапаје струке не обазиру. Још је веће зло што ни сами грађани српске националности не схватају (или им то уопште није важно?) да са губитком језика и писма губе своја национална обележја. (Упитајте некога Србина који пише латиницом због чега то чини, вероватно ће вам одговорити исто што и мени продавац на пијаци „Тако ми лакше!“ – прим. аут.)
Василије Клефтакис: Затирање српске ћирилице – план или случај
Ако је веровати прошлогодишњој анкети, у Србији 47,3% грађана пише латиницом, 36,2% српским писмом, док 16% испитаника каже да подједнако користи и једно и друго писмо. Пошто у Србији не живе само Срби, већ и други народи и народности, чије писмо није српска ћирилица, (а у анкети нема података о националној основи испитаника) то се не може са сигурношћу закључити колико је стварно Срба који су одбацили своје писмо. Ипак, није тешко претпоставити да их је велики постотак.
Није нам, међутим, неопходна анкета да се озбиљно забринемо. И без ње је очигледно да је српско писмо на „великој низбрдици“. Довољно је проћи нашим улицама, видети називе продавница, ући у било коју од њих и потражити неки производ на чијем су омоту назив и остали подаци исписани ћирилицом. Тешко да ћемо их наћи и за прсте једне руке. Сви су остали латиничним писмом, сва обавештења у продавницама исто тако – као да је неко забранио коришћење српског писма. У књижарама је све мање књига штампаних ћирилицом, а све више латиничних издања чак и за малу децу (како би се она на време одвикла од српског писма).
Сем неколико телевизијских станица, остале уопште не користе ћирилицу, међу њима и све оне прорежимске које имају националну фреквенцију.
Ако се и не прихвати тврђење да се српско писмо још од завршетка Другог светског рата смишљено и подмукло потискује, није тешко закључити да је све што се са њим дешавало и дешава последица великог немара и покондирености недовољно образованих или оних других, образованих, који се стиде свога писма, језика, а највише порекла. И на све начине покушавају да их забораве и прикрију.
Војислав М. Станојчић: Протерују српско писмо, а и језику би да раде о глави
Средином прошле године указао се трачак наде да се забрињавајуће стање српског језика и писма поправи.
Крајем месеца јула у Београду су се састали представници министарстава културе Србије и Републике Српске и одредили полазне основе за усаглашавање законских регулатива о српском језику и ћириличном писму у Србији и Српској.
Њихов заједнички став је да су „језик и писмо идентитетско право сваког народа, па тако и српског који живи са обе стране реке Дрине“.
Засад још нема наговештаја о томе колико су представници министарстава културе напредовали у доношењу регулатива о српском језику и ћириличном писму. Не зна се, разуме се, ни када ће се оне преточити у закон, а још мање – када ће он почети да се примењује.
Све је још на веома дугачком штапу и не треба бити велики оптимиста. Безбројни су примери добрих закона који се никако не примењују јер је некоме „тако лакше“.
Categories: Судбина као политика
Поштовани Станојчићу, није у питању само немар. Довољно је сетити се када је почела преко истеривања ћирилице одн. фаворизовања латинице (са усташама и (српским) комунистима) латинизација Срба. … Поставио сам пре неку годину питање српским “интелектулцима”, који заговарају богатство двоазбучја (а који готово сви у свакодневном животу користе латиницу): Како то да осим Срба ниједан европски народ нема смисла за богаћење двоазбучјем?
До данас нисам добио одговор.
Da li pismo održava ili zatire jezik?
Većina današnjih Nemaca ne zna originalno nemačko pismo – goticu – ali time jezik nije zatrt.
Postalo je sasvim normalno da više nemamo preduzeća nego firme, nemamo biografije nego si-vi, nismo prijatni nego kul, … spisak bi sadržao HILJADE izraza ili reči.
Sve to nikome ne smeta, niko i ne pominje – smeta pismo!
Ukidanje latinice neće doprineti očuvanju jezika ali će birokrati moći da kažu kako su se zauzeli da ga očuvaju. I za neuspeh u očuvanju jezika niko neće biti kriv!
Pitanje je veoma jednostavno:
Da se jezik čuva PRE I IZNAD SVEGA rečnikom ili SAMO pismom?
Поштовани diplomiraniduduk, писмо је веома важно за чување језика и његову функцију у народу. Зато данас нема народа који има језик, а да нема писмо тога језика. А српско (ћириличко) писмо показало се као посебно важно за судбину српског народа, за његов културни и општи цивилизацијски ход и за општи идентитет српског народа. Колико је важно српско писмо за српски језик, показали су веће знање од многих Срба највећи непријатељи српскога народа који су уредбама, законима и бруталним насиљем (па и буквалним чекићањем у овом, 21. веку) против српске ћирилице.
Генерал Саркотић је у време Првог светског рата одлично знао шта значи српска азбука српском народу и у миру и у рату када је рекао: „Србима је ћирилица борбено средство које треба учинити неупотребљивим“ (и забранили су је и била је наметнута Србима хрватска абецеда за све време окупације Срба у Првом светском рату. Да ћирилица није Србима вишеструко важна, не би сви „другосрбијанци“ (самомрзећи Срби) све што напишу против Срба писали хрватским писмом. Из тога је здравомислећем човеку јасно да је ћирилица Србима изузетно важна у сваком погледу, па и за чување језика. Ви сте у праву да се језик не чува само писмом, али је писмо неодвојиво од језика и без писма језик не може и9мати праву функцију у народу и његовом напретку. А посебнуи важност Србима српске ћирилице много пута су најбоље доказали највећи српски непријатељи српског писма који су увек Србе повезивали с ћирилицом и настојали су најгрубљим насиљем и законима да Србима забране ћирилицу и наметну им латиничко писмо. Ко то од Срба не зна, тај уопште мало шта зна и разуме.
Дакле, неподношљива лакоћа затирања.