Наивни човјек вјерује да јагње може побиједити вука. И чини му се да се вук све више претвара у овцу којој смета сопствено руно. И у то име наивно наздравља рођењу јагњета и развучењу вука…
Са литије у Подгорици 9. 2. (Фото: Фејсбук страница Луке Радоњића)
Уопште није спорно постоји ли Бог или не.
Човјек у сваком случају мора да живи као да Бог постоји
Имре Кертес
За почетак дучићевска опомена: наивност је особина лијепих душа…
Тек да би се одагнала сумња о утопистичком карактеру редака који слиједе. Ако се већ бира, а стално се мора бирати-између утопизма и идеализма, изаберимо наивност.
Чак и ако нас лукавци прогласе глупацима.
Или они покварењаци који се у свом гадном користољубљу праве наивни.
Доста нам је лукавих њушки које и арому слободе претварају у задах масног плијена. Такви лукавци су наивност прогласили за глупост, а наивне за неспособни вишак…
Градећи амбијент према сопственом њуху и карактеру, претварали су грађане у стадо које се по потреби премеће у звјерињак. Црни механизам је све оне изван тора или звјерињака претварао у наивне неупотребљиве прекобројце…
Ако неко сматра да је могућност тоталне промјене непоправљива наивност, будимо наивни.
Ниједна промјена није добра ако није потпуна, у овој ојађеној државици у којој није остало ништа што се не мора промијенити.
И најздравија јабука предуго је била у препуној котарици потпуне трулежи…
Устајали ваздух поданичке гњилости је дојадио сваком наивном бићу које очекује правду на шалтерима и помоћ на вратима.
Још увијек наивни човјек очекује и још увијек се наивно нада да ће добити оно што му припада.
Митрополит Амфилохије (Фото: ИН4С)
Да је коначно дошло вријеме поштовања умјесто земана срамоте.
Стрепња и нелагода су била једина осјећања која је наивни човјек осјећао и пред шалтерима и пред вратима.
И у ходницима и у чекаоницама.
И у судницама и у болницама.
И у школицама и у школама.
И у мјесним канцеларијама и у министарствима.
И док је писао молбе или срицао жалбе.
И док је тражио послићак или пензијицу.
И код хирурга и код аутомеханичара.
Свуда гдје је долазио по правду и услугу, добијао је понижење и простоту.
Зато је наивни човјек зазирао и од полицајца и од судије.
И од портира и од директора.
Прослава изборне победе (Фото: ИН4С)
Знао је да улази тамо гдје су најмањи највећи, а и најгори најбољи.
Зазирао је и од кербера и од господара.
Није осјећао страх од њих. Осјећао је страх од сопственог страха.
Знао је да лопови владају системом, али се наивно надао да у гомилама лопова истрајава још један праведник.
И нада му није била узалудна, била му је спасоносна у наивном животу. Кад би наишао на човјека, у судници или болници, у ходнику или чекаоници, знао је да није узалудник у узалудном животу.
И то знање му је спасило душу…
И та наивна душа даровала му је бесконачну наду, а бесконачна нада је довела до краја оне који су му надање убијали, али га нијесу убили.
Њихово је прошло, наивно је закључио.
Јер, ако није прошло и ако нијесмо довољно наивни да то схватимо, никада и неће проћи.
Наивно је вјеровати, а мора се вјеровати, да ће лоповска глава остати без круне и да скидање круне неће бити једина праведна казна.
Та глава без круне мора се покорити правди без силе.
И када глава без круне постане глава без силе доћи ће вријеме побједе без славља.
Јер, зашто би наивни човјек славио било шта осим породичног славља.
Они који су славили све и свашта од сваког државног славља направили су вашар простоте, карневал срамоте…
Наивни човјек је препознао још нека наивна лица у овима који сада наивно покушавају да оздраве тешког болесника.
И то га наивно држи у нади да нијесмо минули заувијек, да нијесмо скапали заиста.
Јер, наивни човјек вјерује да јагње може побиједити вука.
И чини му се, онако наивном, да се вук све више претвара у овцу којој смета сопствено руно.
И у то име наивно наздравља рођењу јагњета и развучењу вука…
Categories: Да се ја питам
Диван текст.
Није ми најјаснији однос између неког степена наивности, која је донекле услов да се остане нормалан, и позива Господа да будемо мудри као змије и безазлени као голубови.