Нећу никад заборавити твоје пружене руке за загрљај, да прихватиш и моје дете као своје, и пружиш му уточиште кад је то било најпотребније
Соња Ракочевић
Покушавам цео дан да се понашам хришћански, да не тугујем због твог одласка, али не могу… Јачи је бол од мене и ево покушавам да ти напишем неколико редова, да ти кажем пар речи, јер знам да ћеш их прочитати, знам да ћеш ме чути, знам да је твоја душа међу анђелима, а отуд се све чује и све види.
Веровали смо да ћеш победити и у овој бици, као што си свих ових година била борац. Сви смо веровали, а много нас је којима си значила, којима си била пријатељ, друг, сестра… Знаш, покушала сам да одаберем фотографију која ће најбоље осликати наше пријатељство али свака је другачија и свака је прича за себе… И сад чујем како ми кажеш ,,Ајде Оља, ти се увек сетиш да се сликамо, ја заборавим па ми после жао!”
И кад си била забринута ти ниси престајала да волиш, знам… Памтићу, твоје руке како греју руке мати Теодоре за Видовдан прошле године у Грачаници, и твоје нежне речи док разговараш са њом. И памтићу како грлиш нашу Митру, и како се радујемо у грачаничкој трпезарији док певаш,, Море изгрејала нане, сјајна месечина”… А певале смо заједно у порти Светих Архангела, у нашем сабиралишту, у нашем уточишту у овим тешким годинама рата, изолације, отуђења, бриге, болести, неизвесности… Славе манастирске, припреме, гости, венчања, крштења и ми и Бистрица и молитва… Сабрани са разних страна у нашу малу заједницу заволели смо једни друге… И наши сусрети у Зочишту где си волела да дођеш да се помолиш за твоју децу и за децу коју си лечила, спашавала од разних болести… Пуна, препуна љубави… И нећу никад заборавити твоје пружене руке за загрљај, да прихватиш и моје дете као своје, и пружиш му уточиште кад је то било најпотребније.
Митра Рељић, мати Теодора, Соња Ракочевић и Оливера Радић (Фото: Фејсбук страница Митре Рељић)
Много је тога, драга моја. Једном ми, у разговору у рече један наш игуман, да смо овде на земљи само у пролазу. Као да смо дошли у неки град, сместили се у хотел на месец, два… годину… ал знамо да нисмо у њему трајно, већ да излазимо једног дана из хотелске собе и идемо даље… идемо тамо где ћемо остати вечно…
Не волим растанке, не волиш их ни ти, нико их не воли! Растанци нам узимају по један део нас, и тугујемо, и плачемо…
Недостајаћеш нам да правимо на хиљаде сендвича за децу у Архангелима, недостајаће ми кафа у вашем дому у Грачаници где си нас увек радо примала, недостајаће нам смејање са ,,женама из екипе”…
,,Оља, набавићу маске, скафандере, визире за Дом здравља у Ораховцу! Донеће неки људи нама, па сам поручила и за вас!” -увек си мислила на нас и волела да дођеш у Ораховац и Велику Хочу… Волела си ти наше Косово и Метохију и жртвовала си свој живот да би помагала нашим људима и деци по свим крајевима… Колико непроспаваних ноћи, дежурстава, месеци у Италији без Димитрија и Симониде, јер си желела да сваком детету пружиш шансу, да му помогнеш.
Оливера Радић, Митра Рељић и Соња Ракочевић
Е моја Соња, цело Косово и Метохија су ти дом, твој и Живојинов дом… А то што је Господ на Божић одлучио да те поведе у Његове Небеске станове, то је Његов избор, Он зна кога узима, и кад узима…
Летећеш на крилима малих анђела и слушати мелодију са клавира твога Димитрија и песму твоје Симониде… Моћи ћеш да бдиш над твојом децом, са којом си се поносила и на твог животног сапутника Живојина.
,,Ми смо, рођена моја, стари искушеници и ратници!” рекао ми је Живојин кад смо се последњи пут чули… И мораће се носити са искушењима и ратом и у убудуће, и знам да он верује више од нас да ће му сада твоја помоћ стизати са Небеса. Да му Господ да снаге и њему и вашој деци…
И рекла сам да нећу да плачем… Не плачу они који верују! А ја желим да верујем да ћеш увек бити са нама. И бићеш!
Путуј, мирно, спокојно, и чекај нас тамо, где ћемо и ми једног дана доћи кад нас Господ буде позвао.
Праштај на оволиком писању, ал знам да ћеш прочитати и да ће и теби као и мени бити лакше.
Нека те Анђели чувају! Твоја Оља.
Опрема: Стање ствари
(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 7. 1. 2021)
Categories: Преносимо
Оставите коментар