Занимљиво је да болестан пас или мачка пристају скоро на све када им није добро и схватају да покушавате да им помогнете, каже доктор Терзин

Доктор Владимир Терзин са пацијентом куцом Ковиљком (Фото: Политика)

Београдски ветеринар, али и аутор две збирке песама, открива колико је у његовом послу и животу важна психологија: помаже му да успешно лечи четвороножне пацијенте, али и да разуме и утеши власнике кућних љубимаца

Испред стаклених врата у приземљу једног београдског солитера сваког дана се могу видети четвороножни, а понекад и двоножни житељи велеграда како стрпљиво чекају да их унутра прегледају и одреде им терапију. Призор понекад подсећа на сцене из књига или филмова о чувеном доктору Дулитлу, ветеринару који „прича” са животињама, једино што испред ове наше ординације нема жирафа, лавова, медведа, коња, свиња, патака, сова и неких других још егзотичнијих примерака фауне.

Додуше, и такве је лечио др Влада Терзин, али на другим местима, у друго време. Сада се заједно са супругом Драганом посветио углавном уобичајеним кућним љубимцима – мацама, куцама, кунићима, папагајима.

„Још као мали био сам познат по томе што сам сакупљао животиње и држао по џеповима гусенице, пауке и друге инсекте. У сваком том малом животу осећао сам нешто лепо. Научио сам да љубав према животињама оплемењује и чини човека осетљивијим на друге људе и на природу. Касније сам, као ветеринар, имао прилике да радим са скоро свим врстама животиња. На почетку праксе сам неколико месеци радио у зоолошком врту, па ми ни змије, ни велике мачке (рецимо тигар са зубобољом) нису представљале проблем. Чак и дивље звери инстинктивно осећају кад желите да им помогнете. Наравно, морате добро да познајете психологију сваког тог „пацијента” да бисте знали како да му приступите“, каже др Терзин.

Љубав на први мирис

Баш као и доктор Дулитл, јунак девет књига Хјуа Лофтинга, наш саговорник је био „виђен” за медицински факултет, али он је донео другачију одлуку.

„Сви у породици гајили су наду да ћу наставити корацима деда-стрица који је дипломирао медицину у Бечу између два светска рата. Међутим, ја сам само прошао поред Медицинског факултета и, продуживши неколико стотина метара ниже, уписао ветерину. Уз мало негодовања родитеља моја жеља је постала стварност. Тог пролећа је на ветерини, од предвиђених 360 студената, у првом уписном року документа предало свега 74, и сви су у суштини били страсно опредељени да раде тај посао. Код мене је свакако био такав случај: љубав на први мирис и поглед је остала заувек“, признаје Владимир.

Определио се за ветеринарску медицину и рад с пацијентима. Њихово оздрављење је, каже, навећа награда коју ветеринар може да добије, а сигуран је да и они то разумеју.

„Занимљиво је да болестан пас или мачка пристају скоро на све када им није добро и схватају да покушавате да им помогнете. Увек за то наводим пример пса луталице који је навраћао у нашу ординацију када му није добро, пристајао је на лечење и све третмане, а након неколико дана терапије, чим му је било боље, одлазио би и не би се појавио по годину и више. Поново би дошао кад би се разболео“, прича др Терзин.

Специјалистички рад је посветио – крпељима. Тих година било их је много и скоро да је свака друга животиња која је стизала у ординацију имала неку од крпељских болести.

„Мапирали смо град означавајући у којим се деловима ове болести најчешће јављају. Велику помоћ у писању тезе тада имао сам од свог ментора др Николе Поповића, али и од свог великог пријатеља др Ивана Павловића. Касније сам завршио и специјализацију за ветеринарски ултразвук у Југословенској школи ултразвука“, наводи Владимир.

Прво запослење након дипломирања добио је у ПКБ-у, који је тада био велико и јако предузеће, али посао стручног сарадника није задовољавао његове жеље. Придружио се колегама из Панчева, који су отворили једну од првих приватних ветеринарских ординација на подручју старе Југославије.

Супругу Драгану упознао је док су студирали ветерину. Зближила их је љубав према животињама.

Владимир Терзин са супругом Драганом (Фото: Лична архива)

„Обоје радимо све. Тако је то у ветерини. Ви сте за пацијента буквално све, од офталмолога или кардиолога до интернисте и хирурга. Увек сусрећете понешто ново или нешто што нисте имали прилике да видите у пракси. Радује ме што се ветеринарска медицина полако мења и што постоји све више специјалности у нашим областима рада, тако да се по томе полако, али сигурно, приближавамо хуманој медицини. У оквирима мале праксе за кућне љубимце то је стварност коју већ имамо“, наводи наш саговорник.

Објашњава да је на факултету учио како да лечи животиње, а кроз праксу како да им приђе, да их опусти и неке непријатне процедуре прегледа учини им лагоднијим. Наравно, и сам ветеринар би требало без страха и с емпатијом да приступи пацијенту.

„Животиња осећа страх па се тако и сама уплаши, из тога се рађа одбрамбена агресија, онда она може озбиљно да вас повреди. Ветеринар мора да буде концентрисан и довољно стручан да брзо процени каквог пацијента има пред собом и какав он проблем има. Животиње добро осећају и тумаче наша осећања. Ако сте отворени према њима, у великом броју случајева нећете имати проблема“, тврди Владимир.

Ветеринар мора да поседује и још једну важну особину: да на прави начин комуницира с власницима животиња, који су често и сами у емотивном стресу и паници. Ако их не умири, неће моћи професионално да обави оно што се од њега очекује.

„Понекад у шали предлажем колегама на факултету да уведу скраћени курс психологије за ветеринаре“.

Повампирени зец

Оно што Владимира разликује од колега, и што му на неки начин помаже да свом послу и свакодневици приђе на сасвим другачији начин, јесте – писање, али не само за стручне часописе и магазине специјализоване за кућне љубимце. Владимир је посвећен – поезији. Дуго већ бележи на папир приче и стихове. Својевремено је писао и за „Индексово радио позориште”. Неке своје песме сакупио је и објавио у две збирке, „Предсказања” и „Светлост и тама”.

А да ли размишља о књизи у којој би сабрао приче из своје ветеринарске праксе и које би прве ту уврстио?

„То ми често предлажу пријатељи, али за то је потребно пуно времена које је тешко наћи. За неке од тих случајева сам и емотивно везан и није ми лако да их истиснем из себе. Али, ето, кад ме већ питате, једна од тих прича била би о мачки из рова. Наиме, у току ратних операција на Косову 1999. године, један мој клијент пронашао је маче које се сакрило у ров. Он га је узео и носио испод униформе све време рата и донео у Београд. Касније је та маца оболела од једне врсте карцинома, али смо је спасли операцијом. Затим, ту је и прича о двоје старијих људи који су током ноћи донели у моју ординацију већ угинулог пса. Када сам констатовао смрт љубимца, његов власник добио је инфаркт и једва је спасен. И њега и његову супругу однела је хитна помоћ. Жена је понела на рукама и пса“, сећа се Влада.

Помиње и причу о зецу и немачком овчару, који су живели један поред другог у комшијским двориштима у Раковици. Овчар је у игри стално јурио зеку и сви су се плашили да ће му на крају ипак доћи главе. Једне ноћи овчар се појавио с угинулим зеком у зубима. Да би заташкали догађај, власници пса окупали су зеку, осушили и кришом ноћу вратили у комшијско двориште у његову кућицу. Ујутру су приметили да нешто ипак није у реду када су код суседа видели свештено лице како кади кућу. Испоставило се да је зека угинуо претходног дана и да је био закопан, па су људи помислили да се „повампирио” када су га следећег јутра, чистог и уредног, нашли у кућици. Нису ни слутили да га је из гроба извукао његов пријатељ пас.

Ту је и дирљива прича о куци Симкету који се вратио кући после три године од нестанка или о кокер шпанијелу кога је ударио камион. Имао је поломљене обе задње ноге и карлицу на неколико места, сви су мислили да му нема спаса, али после сложене операције, која је потрајала неколико сати, и неколико дана терапије, пас је поново стао на ноге. То је изгледало као чудо!

Била би то, верујемо, дивна књига из пера „српског доктора Дулитла”.

Први љубимци

Имали смо у то време, када је то било ретко, пса и папагаја. Пас Тале је био с нама релативно кратко, јер, нажалост, нисмо имали времена да му се посветимо. Много људи прави ту грешку, није свесно да је пас, осим велике љубави, и велика обавеза. Ту сам лекцију научио веома рано. Папагај Пера је дочекао крај мојих студија, живео је веома дуго и био љубимац с отвореним кавезом. Умео је и да прича и био је општа забава на многим слављима наше породице. Волео је да једе супу, нарочито резанце, које је упорно вадио из тањира и бацао са стола. С нама је био и пас Паша, кога више нема, а сад су ту две „усвојене” маце, Ема и Лепосава.

Закон штити животиње

Да помогнемо псима и мачкама које живе на улици, али и другим животињама, па и оним угроженим врстама у природи, за почетак је довољно да се поштује закон. Србија има добре законе из области заштите животиња, у креирању неких од њих и ја сам учествовао. Наш закон о добробити животиња један је од најбољих у Европи, а према нашем кривичном закону онај ко намерно убије или повреди животињу може бити осуђен на затворску казну до три године. Нажалост, веома је мали број изречених казни и завршених процеса. Требало би више порадити на едукацији становништва у том смислу, од најранијег узраста. У време кад сам радио у Управи града Београда, постајала је идеја да се у основне школе уведе предмет о добробити животиња. То би, верујем, смањило насиље према животињама, али и продубило знање о њима. Животиње су емотивна бића, па као и човек могу осетити бол, страх и стрес.

Фото: Лична архива/Политика

Ишчезла веверица

Памти др Терзин и веверицу коју су нашли поред ординације с обе поломљене задње ноге. Након опоравка, када је била спремна да се врати у природу, желео је да тај срећни тренутак сними:

„Отишли смо у шуму, укључио сам камеру, а колегиница је отворила кавез. Међутим, кад сам касније премотао камеру, од снимка није било ништа. Веверица је ишчезла у стотинки секунде, попевши се на врх оближњег стабла. Бар смо се уверили да је добро.”

Душа „запакована” у речи

Вероватно као и код свих који имају неку врсту талента, једноставно сам осетио то „нешто” у себи што ми не да мира, па сам тако и ја од малена почео да бележим своја осећања и мисли у дневнике. Касније је то прерасло у писање песама и прича. Кадгод ми се укаже прилика, и то осећам као неку врсту озбиљног позива, узимам папир и оловку и потајно се надам да ћу све то једном објавити. Понекад писање можете упоредити сa самолечењем. Људи који немају дилеме не пишу или како је то лепо дефинисао један песник: „Колико јада за песму треба проћи…” Душу је тешко запаковати у речи. Управо због тога моје песме често за тему имају однос светлости и таме и посматрају проблем човека који покушава да изађе на светлост свог живота, напуштајући таму, али прво мора да разуме одакле је тама дошла и због чега се дешава. Та способност за разумевање лоших ствари може свакоме да помогне да квалитетније живи и лакше се избори с неприликама.

Александра Мијалковић

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 30. 12. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Александра Мијалковић, Владимир Терзин, ветерина, животиње