Јегор Холмогоров: Стаљин поступао према Русији као према Белом Конгу

Заостала, сиромашна, дивља Русија коју због заосталости бије како ко стигне – тако Русија изгледа у Стаљиновим говорима

Јегор Холмогоров

Апологетика и прослављање Јосифа Стаљина се већ одавно не одвијају у складу с логиком по којој је „отац народа“ сам себе прослављао – као вођу пролетаријата на путу ка светлој будућности човечанства, комунизму. Иоле разумном човеку јасно је да никакав комунизам никад неће наступити, а ако и наступи, сигурно се његова изградња неће тражити на Стаљиновим путевима.

Љубав широких маса према Стаљину је пре свега љубав према Страшилу. Велики број људи који као навијени понављају да је „потребна нова тридесет седма година“, наравно, не размишља о томе да ће пре свега доћи по њих (заиста, ако се сетимо страшне стварности „операције против кулака“ која је спровођена по оперативној наредби бр. 00447, дошли би управо по њих). Наравно, не сећају се ни тога да је пре 1937. године било две деценије црвеног терора, кад су убијали академике, професоре, свештенике и официре и да нас је управо ова негативна селекција осудила на данашњу елиту…

Они умишљају да ће се казнена рука пре свега обрушити на данашње руководство – корумпирано, неталентовано, плашљиво и користољубиво.

„Обичну радничку срећу/
Руски људи желе:
Да руководство рашчерече,
Па нека све пршти.
Сами смо спремни да спавамо у затворским креветима,
Али да поред нас чиније гребу
Министар, посланик, генерали
И краљеви гаса.
Да поново сапуњамо конопце,
Да се много осећа измет
Да се у раскошним дворцима на Рубљовки (Рубљовка је елитни део Москве, прим. прев.)
Спава као тридесет седме“

Овако је писао Всеволод Јемелин.

Да не говоримо о томе да се пред нама налази класичан образац ропске психологије – радост није у томе да човек буде слободан, већ у томе да твој сурови надзорник буде исти такав роб и да могу да га убију као и тебе – пред нама је још и оптичка грешка. Данашњи затворски кревети су препуни бивших министара, посланика, генерала и губернатора (ово је у принципу постала опасна функција). Међутим, све овакве казне масовна свест не чита као „правилну тридесет седму годину“, ови затвореници се доживљавају као жртве обрачуна кланова унутар елите. Међутим, они представници бољшевичке елите који су били убијени 1937. године исто тако су били жртве ратова кланова, доушничких пријава и личног непријатељства.

Разуме се, само на тежњи да се сви стрељају култ Стаљина не може дуго да траје. И одлучујући аргумент стаљинизма јесте приказивање Јосифа Џугашвилија као националног лидера Русије, као настављача руске државности. Наводно, „он носи и жезал Ивана Четвртог/и чврсту Петрову палицу“.

Узгред речено, сам Стаљин је одлучно одбијао поређење с Петром:

Петар Велики је учинио много за уздизање класе спахија и за развој трговачке класе која је била у повоју. Петар је учинио врло много за стварање и јачање националне државе спахија и трговаца… Задатак којем ја посвећујем свој живот састоји се у уздизању дуге класе, тачније – радничке класе. Овај задатак није јачање неке „националне“ државе, већ јачање социјалистичке, а то значи – интернационалне државе.

(Стаљин Ј. В. Дела. Т. 13. 1951, стр. 104-105.)

Међутим, ово директно одбацивање поређења самог Стаљина који није сматрао да служи Русији и руској нацији не смета неостаљинистима да нам причају о томе да је он наставио ток руске историје, да је превладао револуционарне потресе бољшевизма, а што је главно – да је извео „заосталу“ Русију на пут индустријског развоја. Заправо, на потреби за окрутним и крвавим Стаљиновим методама ради превладавања „вишевековне заосталости“ Русије гради се главни део данашњих стаљинистичких аргумената.

Пред нама је доктрина за коју сам предложио да се назове доктрином „Белог Конга“.

  1. Руска империја која је после револуције и грађанског рата замењена Стаљиновим СССР-ом била је бескрајно заостала земља. Управо бескрајно – Бели Конго. Нису постојали путеви природног историјског развоја, еволуције, ова заосталост није могла бити превладана било каквим принудним и ванредним мерама.
  2. Није постојао никакав начин за усаглашавање приватних интереса Руса и интереса превладавања ове „бескрајне заосталости“. Индустријски скок није могао бити од користи појединцу тако да он добровољно пристане на одређено самоограничавање ради успеха. Он се могао само приморати на њега уз примену бескрајног насиља. Белом Конгу су потребни колонизација и колонијалне методе по угледу на белгијског краља Леополда који се прославио својим људождерским методама.
  3. Баштина историјске Русије – култура, традиција, православље и национални карактер представљали су факторе заосталости. Сва претходна достигнућа Русије била су остварена упркос „проклетом уређењу“ и нису могла да превладају ову заосталост.
  4. Пошто су земља и становништво били веома заостали нема ничег нелогичног у томе да се за „скок“ искористе изузетно архаичне социјалне технологије: да се капитал замени принудним радом, да се примене феудално право, масовна погубљења, принудно пресељавање великих група људи, заплашивање, масовни култ и масовни страх, чаробњачка сујеверја (на пример, лисенковштина (политичка кампања против групе генетичара, прим. прев.) је типични шаманизам).
  5. Развој заостале Русије у оквирима јединственог светског система с развијеним земљама је био немогућ, пошто су оне хтеле само да нас колонизују. СССР је морао да се развија у условима самоблокаде (што претпоставља преплаћивање за робу из увоза и технологије које обавештајна служба није успела да украде). Исто је претпостављало повећање војних трошкова и атмосферу табора под опсадом.

Јосиф Стаљин децембра 1927. (Фото: Руски државни архив за фотографију и филм)

Ако се прихвати ових пет „догми“, стаљинизам ће изгледати као апсолутно логичан и историјски оправдан систем. Ако имаш бескрајно заосталу земљу с непросвећеним становништвом које не схвата велики циљ, и с културом која производи заосталост, а унаоколо су ти сви непријатељи, не преостаје ништа осим принудног рада, концентрационих логора, масовних убистава и експропријације. Тако ни староисточњачке-средњовековне методе нису архаика, већ само евиденција чињенице да „објекти утицаја“ друге начине не схватају. А свако обично техничко достигнуће попут радиозвучника постаје објекат верског поклоњења. Човек који је „преузео земљу с ралом, а оставио ју је с атомском бомбом“ заиста би заслуживао највеће поштовање.

Да ли се сам Стаљин придржавао ове доктрине „Белог Конга“ и да ли ју је користио као оправдање за свој репресивни режим? Безусловно јесте. Прочитајмо пажљиво, на пример, његов говор пред питомцима војне академије Црвене армије 5. маја 1935. године:

„Земља с полуписменим становништвом, с ниском техником, с појединим оазама индустрије, која је тонула у мору врло ситних сеоских домаћинстава – такву земљу смо наследили из прошлости. Задатак се састојао у томе да ову земљу с колосека средњег века и мрака пребацимо на колосек савремене индустрије и механизоване пољопривреде…“

У неисправљеном стенограму овог говора наилазимо на још упечатљивије изразе: „ми смо земљу из стања глади, огромну земљу с малим жариштима индустрије, полудивљу, ситносељачку, полусредњовековну земљу, ми смо ову земљу извели и усмерили новим колосеком; идући на жртве – то је тачно“.

Стаљин обилази радове

Заостала, сиромашна и дивља Русија, коју због заосталости бије ко како стигне – тако Русија изгледа у Стаљиновим говорима. „Због заосталости су нас тукли Швеђани и Пољаци. Због заосталости су нас тукли Турци и тукли су нас Татари. Тукли су нас Немци и тукли су нас Јапанци,“ – размишљао је вођа. Истина, нешто је ту било чудно. Царска Русија је заостала, земљу све време туку, али на крају од царева остаје највећа држава на свету (чак и ако узмемо у обзир територију коју су бољшевици проћердали 1917-1920. године). „Руски цареви су учинили много тога лошег. Они су пљачкали и поробљавали народ. Водили су ратове и освајали територију у интересу спахија. Али учинили су једну добру ствар: објединили су огромну државу – до Камчатке. Ми смо наследили ову државу,“ – благоглагољиво је генерални секретар говорио за једном трпезом. Дакле, или су сви тукли руске цареве или су они све поробљавали?

Да ли је слика коју је Стаљин описивао у циљу самооправдања одговарала истинској историјској стварности? И управо овде се крије оно што разобличава стаљинизам.

Русија пре Револуције није била бескрајно заостало друштво. То је било једно од најнапреднијих друштава тадашњег света: огромном брзином је расла напредна индустрија (није случајно што су сви градови у Совјетском Савезу чији је назив почињао са „Електро-“ основани пре бољшевичког преврата – на пример „Електростаљ“ – у част металуршког завода „Николај II“ који је саграђен 1916. године, где су примењене напредне технологије за топљење метала. То је била велесила за коју се испоставило да је једина у стању да оствари пројекат изградње глобалне железнице – Транссиба (два друга слична пројекта – британска трансафричка магистрала и Багдадска железница нису успешно завршени). То је била земља-лидер у производњи авиона, она је створила поларну авијацију. Кад је у току Првог светског рата Немачка пресекла све океанске телеграфске каблове између савезника Русија је у најкраћем року саградила линију дуготаласних радио-апарата за везу с другим земљама – крајња тачка ове линије био је Новомаријинск (данашњи Анадир) на Чукотки. У току борби у Источној Пруској руску војску је, између осталог, упропастило то што су Немци ухватили радиограме које су штабови размењивали јасним текстом. Они који воле да се подсмевају „убогости“ царизма не примећују следеће: да би такав крах био могућ војска треба да буде у потпуности снабдевена радио-везом. На крају, Русија је била земља чијом културом се одушевљавао цео свет – сетимо се успеха „Руских сезона“ у Паризу.

Куд год да погледамо, свуда у царској Русији проналазимо деманте основне стаљинистичке доктрине „Белог Конга“ и долазимо до закључка:

  1. Русија је била напредна земља у тадашњем свету и ни у једној области није заостајала толико радикално да би то захтевало ванредну крваву самоколонизацију.
  2. Појединац је у Русији могао врло лепо да живи и постојао је довољан скуп ненасилних стимуланса да се он учини агенсом развоја, између осталог, постојали су поуздани социјални лифтови.
  3. Култура и традиција су биле фактори моћи, слоге и чврстине и нису ни на који начин критично успоравале развој.
  4. Земља се налазила на високом нивоу социјалне хуманости (понекад превисоком, што ју је разоружало пред револуционарима). Архаизација друштвених технологија у њој је била апсолутно вештачка.
  5. Русија је имала своје место у светском систему, што јој је омогућавало да се развија у сарадњи и надметању с другим земљама, да мења и комбинује партнере онако како је њој то ишло у прилог и оптимизујући однос трошкова и добити.

Можемо колико год хоћемо да се препиремо о томе колико је савршен био индустријско-технички развој Русије у овим или оним областима, али је очигледно да је разлика између наше земље и САД, Немачке, Француске и Енглеске била приметна само у оквиру исте „категорије“ водећих светских велесила. У земљи су се одвијали индустријализација, научно-техничка, културна и образовна реформа које су захтевале поједине интервенције и убрзање (које је постојећи систем у потпуности обезбеђивао), а не крваву месарску секиру.

Стаљин са руководиоцима

Бољшевизам је пре свега много уназадио Русију. У уџбенику „Историја СССР“ за девети разред из којег је учио сваки совјетски ђак приказани су сасвим јасни дијаграми пада аграрне и индустријске производње од 1913. до 1920. године: пољопривредна производња – до 65% од нивоа из 1913. године, индустрија – до 14%, производња челика је са 4,2 милијарде тона пала на 0,19 милиона. Једина лаж се састојала у томе што је заправо раст трајао између 1913. и 1917. године, и да су бољшевици своја „достигнућа“ поредили с 1916. годином резултат би по њих изгледао још жалосније. Фактички, бољшевичка револуција је извршила тоталну деиндустријализацију Русије. Високоразвијена светска велесила је враћена на средњовековне показатеље. Удео Русије у светској индустријској производњи је био на нивоу из 1750. године – 5%. Стаљинова репресивна индустријализација ју је вратила на ниво који је „проклети царизам“ без икаквог напора достигао до 1900. године – 9%. Развој Русије је могао мирно да се настави без револуције.

Разуме се, није било могуће остварити истинску модернизацију земље уништавањем на стотине хиљада најбољих произвођача на селу, стабилних сељака који су добили назив „кулаци“, стрељањем као „штеточина“ инжењера и остављањем академика светског гласа да труну у тамници. Стаљинов модел индустријализације и модернизације није био никакво превладавање заосталости. Напротив, он је представљао најгоре калемљење азијатских обичаја у европској земљи која се нормално развијала.

За Стаљина се може рећи да је дао допринос индустријализацији само у смислу да је смислио њену нову методу – то није била индустријализација за рачун улагања напора на селу, као код Витеа, није било путем тоталног економског пљачкања, као што су предлагали Троцки и Пјатаков. Стаљинова индустријализација се одвијала путем физичког уништавања руског села, утеривањем у колхозе, казненим акцијама, масовним прогонима, глађу и терором. Да, оваква метода индустријализације у свету још нигде није виђена и сви су одлично могли без ње, као што је могла и царска Русија. Међутим, да ли се проналажење канибализма може сматрати доприносом кулинарији?

Плакат који приказује Стаљина као предводника прогреса

Стаљинов допринос индустријализацији састојао се у томе што је први пут у историји човечанства ропски рад стављен у основу, не античке, не плантажне, већ директно индустријске економије. Стаљин је превазишао египатске фараоне, јер само су у совјетским уџбеницима робови градили пирамиде. У ствари – радничке бригаде сељака који су учествовали у изградњи колосалних објеката добијале су солидну плату и надокнаде по староегипатским аршинима. Стаљин је успео да покаже да би јужноамерички робовласнички индустријалци могли да конкуришу индустријском Северу да су се одрекли свог патерналистичког односа према робовима и да су их уместо на плантаже под присмотром сурових надзорника послали да граде фабрике, путеве, руднике…

Јефтин рад који је остварен захваљујући огромној принуди и терору довео је до тога да је СССР заиста постао способан да реализује пројекте који су се у царској Русији сматрали економски несврсисходним, на пример, спајање кузњецког угља и уралске руде – Магнитка (Магнитогорски металуршки комбинат, трећа челичана у свету, прим. прев.). У условима кад је водећи производни фактор био капитал овакви пројекти нису били исплативи. Руски историјски модел индустријализације захтевао је велика капитална улагања, индустријалци су куповали скупу технику, често и напреднију него у суседној Немачкој. Управо овде су се крили разлози „заосталости“ Русије – недовољан капитал, као и то што се ова заосталост превладавала захваљујући технолошким скоковима. Руски инжењери су смишљали и уводили електричне машине за ваљање. А испоставља се да је требало обезбедити више затвореника, па би они све урадили.

Колоризована фотографија Јосифа Стаљина са најближим бољшевичким руководством

Иза стаљинистичког култа технике и индустрије крио се архаични робовласнички модел, чији својеврстан симбол су постале „шарашке“ – једине научне установе затворског типа у историји човечанства у којима се технички напредак остваривао захваљујући принудном раду затвореника.

Управо у овом наслеђу се састоји отров стаљинизма који нас и дан-данас убија. Не ради се само о томе да су некада под руководством Лењина-Стаљина комунисти убили милионе Руса, рушили цркве, спаљивали рукописе и изопачили историјски развој Русије. Проблем је то што психолошке поставке које нам је Стаљин усадио делују и данас. И данас принудни рад, терор, решавање питања уништавањем људских ресурса, хвалисање да „нема тврђава које бољшевици не би могли да освоје“ (које су завршаване приношењем на жртву хиљада живота за апсолутно непотребне тврђаве), неограничена власт начелника и стражара, слепа вера у терор – све то остаје део наше политичке и друштвене „културе“.

Ми се панично плашимо органског развоја народних снага, трудимо се да проблеме не решавамо техником, већ трошењем људских ресурса (заборављајући на то да у нашој демографској ситуацији човек одавно вреди више од гвожђурије). Чак и наша корупција коју стаљинисти сањају да ће искоренити стрељањем – јесте по духу апсолутно „стаљинистичка“ корупција начелника које нико не контролише. И убиствене либералне реформе у Русији су апсолутно стаљинистичке по својим методама (узгред речено, никаква социјална држава у Стаљиново време у СССР-у није постојала, чак и у Лењинграду под блокадом родитељима су узимали новац за евакуисану децу).

Управо унутрашњи Стаљин данас стоји на нашем путу ка очувању народа. И победа над њим није питање оцене прошлости, то је питање нашег кретања у будућност. 

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 27. 12. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

18 replies

  1. Staljin je zločinac, ali carska Rusija nikada ne bi svladala nacističku soldatesku.

    3
    27
  2. Dovoljno je iz ovog teksta citirati : „Човек који је „преузео земљу с ралом, а оставио ју је с атомском бомбом“ заиста би заслуживао највеће поштовање.“. Ovo ne mogu opovrgnuti najveci mrzitelji Staljina.
    Za vreme SFRJ,lik Staljina je kod nas bio toliko omrazen,da je retko ko smeo da ga i spomene.Zbog prirode posla kojim sam se bavio,proveo sam dosta godina u vreme SSSR-a, a i posle raspada istog.Obisao sam ,mogu slobodno reci skoro ceo bivsi SSSR.Susretao sam se sa raznim ljudima,od obicnih pa do viskih intelektualaca.Retko da sam kada cuo losu rec za Staljina,pogotovu posle raspada SSSR kada se bez bilo kakve bojazni moglo reci sta zelis.Naprotiv,posle 90-tih cesto se moglo cuti : „Nedostaje nam brkati“.Kazu da se za vreme Staljina cena na osnovne namirnice nikada nije promenila.To je za narod bilo najvaznije i nisu razmisljali da li je ekonomski opravdano bilo.U ostalom,narod o tome ne treba ni da misli.Interesantno je da se poslednjih dvadesetak godina na Zapadu,kao i u Rusiji od strane prozapadnih liberala ,vodi nevidjena hajka protiv Staljina,kako je pobio skoro toliko ljudi koliko je i poginulo u II svetskom ratu.Naime,posle Staljinove smrti i dolaska na celo KP SSSR-a N.Hriscova ,bila je formirana specijalna drzavna komisija ciji je cilj bio da se istraze sva ubistva koja imaju veze sa Staljinom. Posle zavrsetka rada te komisije,utvrdjeno je da se ukupan broj ubijenih i nestalih krece oko 600.000.-Ovo se javno nije prezentovalo jer se nije uklapalo u Hruscovljeve tvrdnje od nekoliko desetina miliona Staljinskih zrtava.Nema sumnje i da je broj od 600 hiljada ogroman i zasluzuje svaku osudu.Ali, i veliko pitanje je da li se moglo drugacije sa ruskim „muzikom“koji nije znao ni jedno slovo doci do atomske bombe.

    11
    29
  3. @Jovan: наводим пар цитата: “…Kazu da se za vreme Staljina cena na osnovne namirnice nikada nije promenila…“. Цене се можда никада нису ни промениле – јер хартија трпи све, али желудац ипак не. За време Стаљина (нарочито колективизације) огромне масе су умирале од глади, уз врло приступачне цене намирница – али намирница није било.
    “….Ali, i veliko pitanje je da li se moglo drugacije sa ruskim „muzikom“koji nije znao ni jedno slovo doci do atomske bombe…“. Шта да се каже некоме ко идеализује Стаљина, него да се човек покуша спустити до његовог нивоа и упитати га колико се кришки хлеба може намазати једном атомском бомбом?
    Ово што пише Холмогоров је заиста тачно – али шта вреди, онб и слични њему су у убедљивој мањини, када и у Путинленду, као и у Вучосрбији све више јача струја обожавалаца Стаљина, ма воле они чврсту руку – па, нека им и буде остварено – што им од срца желим.

    31
    10
  4. ….што им од срца желим…….
    Jedna stvar je odavde komentarisati zadojen TITOIZMOM(sa takvim misljenjem o Staljinu sam i ja odavde otisao tamo) , a druga cuti glas naroda koji je ziveo u to vreme.Da li bi se ijedna kriska hleba namazala da nije bilo atomske bombe?Nije sve u kriski hleba.

    7
    20
  5. Ispustio sam izvinjavam se:
    Nije li cudno da danas po svim anketama preko 60% ruskog naroda kaze da je Staljin bio najveci drzavnik koga je Rusija imala.

    10
    21
  6. Овај експеримент са колхозима и совхозима подсети ме на предлог Мите Љотића који је он, као министар правде, с предлогом закона изнео краљу Александру 30.-тих година прошлог века, да се укину све партије, све странке и да се у парламент уведу представници класа. На то је га краљ упитао да ли игде у свету има такав систем, на шта је Мита одговорио да нема. „Па мене си нашо да …“, одбрусио му је Александар, и Мита се, разочаран, после дао у истраживање неке хитлеровско-стаљинистичке папзјаније коју је покушао да практикује… али није му се ни то примило.

    9
    9
  7. @Jovan: Под “TITOIZMOM“ се у Југославији живело као под Стаљином само од 1944 – 1950 г. После тога се почело ипак полако…полако… живети мало боље – врло далеко од тога да се живело добро, али ипак: мало боље, толико да је робовима у СССР-у и у “Источном Блоку“ онај мизерни живот у Југославији изгледао као рај. А онај ко је у Југославији у том времену живео, и имао мало мозга у глави одлично је схватао да је тај живот под “TITOIZMOM“ био најобичније пуко животињарење. Тито је био један изузетно успешни “condotierro“ – модел XX века, одметнут од газде – Стаљина не из неких политичко – идеалистичких, него из егоистичких разлога, човек без икакве савести, велики злочинац , али живот под његовом влашћу (ма како мизеран) је заиста био прави рај у односу на живот у СССР-у.
    Ја сам имао несрећу да 25 година живим под Титом, па се сећам…. Није ми се ни најмање допадало – али једино због чега сам га колико-толико толерисао је био његов раскид са Стаљином.
    После тих 25 година живота под Титом, почео сам да живим као човек на Западу, удобно, без брига и пословно сам 70-тих година два-три пута кратко боравио у СССР-у и видео како ти јадници (после смрти Стаљина) тамо животињаре.
    Моје псето је живело боље и слободније.
    Понекад бих га чак и пуштао с ланца да мало протрчи.
    Њих ни Стаљинови наследници нису…
    Није ни чудо, ако генерације и генерације тако бивствују (не кажем “живе“) и навикну се, али упитајте се зашто данас у Путинленду, како Ви кажете 60% становништва гаји носталгију за Стаљином? То, онда, значи – В.В.Путин и његова владавина им не одговарају? Како сад па то? А Путин мало-мало па на сав глас труби: ова, она најмоћнија, необорива атомска, суператомска ракета, па онда неки суперсуперсупер авиони… и тако то….
    А његови незахвални поданици гаје носталгију за Стаљином….??
    Да ли ово Ваше : “Da li bi se ijedna kriska hleba namazala da nije bilo atomske bombe? Nije sve u kriski hleba.“ суштински важи?
    Ја ипак мислим да је све пре у кришки хлеба него у атомској бомби, мада ни нека шницла уз кришку хлеба не би била сувишна, а о којој кригли пива уз то – да и не говоримо.

    14
    14
  8. ……..што им од срца желим
    Аh,krigla piva i snicla !Moram da priznam da neko razmislja zeludacnim sokom,a neko mozgom.Bilo je u nasoj istoriji i jednih i drugih.Ovih prvih znatno manje,pocev od Dositeja,Cvijica pa do danasnjih t.zv. drugosrbijanaca.Nije to samo nasa osobina.Secam se kako su se punile(namerno) vitrine u Zapadnom Berlinu izazivajuci zavist kod ljudi sa druge strane Berlinskog zida.Posle devedesetih kada su se najeli kobasice,videli su da nije to ono sto ih cini srecnim.
    Ako ste druga Tita cenili samo zato sto se usprotivio Staljinu,onda mora da vam je neko iz porodice stradao u Staljinovim cistkama.To postujem i ne osporavam mrznju koju imate prema njemu.Ali ako nije tako,onda imate problem u selekciji onoga sto je napisano o Staljinu.Obicno je to prica da su stradali nevini ljudi.Bilo je toga,ali ako ste kojim slucajem procitali knjigu : 7000 dana u Sibiru Karla Stajnera, i njegovom dvadesetogodisnjem boravku u Gulagu ,videcete da se po njegovoj prici u celoj knjizi ima utisak da se radi o potpuno nevinom coveku.Medjutim, negde pri kraju posle mnogobrojnih ispitivanja u toku celog boravka u Gulagu on priznaje citaocu da se sastajao sa nemackim obavestajcima u jednom restoranu u Moskvi,a sto su mu stavljali na teret ,obzirom da je i sam bio Nemac,odnosno Austrijanac.
    Da,Staljin je naneo mnogo zla sovjetskom narodu,ali sta je bila alternativa u datom vremenu? Trocki? Covek koji nije volio ruski narod niti svoju zemlju.Staljin je voleo Rusiju ,iako je bio Gruzin.Da nije bilo sovhoza i kolhoza,SSSR bi izgubio rat.To je neoboriva cinjenica.Skoro sve pruge,hidrocentrale,brane,celicane i druge fabrike koje danas postoje,izgradjene su u Staljinovo doba.Da ne govorimo o njegovom doprinosu slamanja fasisticke Nemacke.Bilo kako bilo,to da je on pobednik u II svetskom ratu,niko ne moze osporiti.I pored svega,nema danas spomenik u Rusiji.Ali mi Sloveni smo takvi za razliku od Francuza koji imaju spmenike Napoleona koji je doslovno upropastio tri generacije Francuza i njihovu kulturu .
    Toliko o Staljinu i liberalu Holmogorovu.

    9
    16
  9. @Leon e нешто сте читали о Љотићу али мало.Никакве класе није тражио да се уведу у парламент већ сталешку скупштини.Сталеж би био скуп људи који има заједничке интересе.рецимо земљораднички сталеж ту су и мали и велики земљпоседници и прерађивачи пољ.производа итд.Читајте мало више да не лупате.

    15
    3
  10. И да нам Холмогоров објасни како дође до револуције.У првом светском рату Русија трпи катастрофалне поразе од Немаца,једина светла тачка је Брусиловљева офанзива1916.А Немци су Источни фронт сматрали споредним ,уа разлику од другог рата када је био главни.Без те тешке индустрализације не би били ни победе.

    3
    11
  11. Тривијализовање историје двадесетог века, а посебно догађаја на тлу бившег Руског Царства, и њихово свођење на имена неколицине протагониста, није пут ка разумевању разарања, мучења и масовне погибије које је народ СССР-а поднео током Другог Рата. Тим пре, сваљивање све кривице на име Ј.В.Стаљина нема оправдања за оне којима је стало до објективног увида у та страшна дешавања.

    Вишедеценијски масакр и прогон руског верног народа, укључујући ту и оне из владајућег слоја који нису били међу два милиона избегле елите, се може мерити само са Нероновим прогоном раних Хришћана. То је трагедија библијских размера која једва да је почела бити инспирацијом за велика уметничка дела и објективна историјска, социолошка или психолошка промишљања. Слично по дубини патње, али далеко већих размера, и из других разлога, је била народна погибија у Другом Рату…

    За истинско разумевање и потпунију перцепцију свенародног страдања у Русији/СССР-у требаће труда и енергије по мери оне зле силе која је рушила како стари тако и нови поредак и уништила толико живота. Обележавањем годишњица Великог Отаџбинског Рата, иновативним музејским поставкама итд, руска држава је успоставила добар темељ за чување незаборава народног страдања. Укључивањем у диптихе и црквени календар имена страдалника и новомученика комунистичког терора, РПЦ је започела слично свето дело.

    Имајући ову ширу перспективу у виду, неки од коментара се издвајају по својојој необјективности и малициозном презиру према народу Русије/СССР-а. То је став у коме нема реалне супстанце јер је само варијанта анти-словеснког расистичког стереотипа вековима практикованог на Западу. Но, треба (при)знати да задојеност сировим материјализмом Запада нужно води осакаћењу светоназора и пристрасном разумевању стварности.

    Тако је и код и бившег медицинског радника, житеља херојског Амстердама, који се овде није потписао уобичајеним руским псеудонимом. Горд на свој економско социјални статус, не може да схвати да је његова преференца за криглом пива и браутвурстом, само погонска сила за пљувачку којом покушава да добаци увис до својих савременика или (већ предака) у Русији/СССР-у. При том заборавља на неизбежно дејство гравитације. Да му пожелимо, у новој години, излечење од слепила за координате сопственог положаја и да у његовој души затрепери дашак саосећања за туђу муку и страдање. Довољно као молба да се упише у Књигу Живих.

    22
    5
  12. @DonKihotu :
    Cestitam za prva tri pasusa. Fina, odmerena analiza Staljinovog vremena
    Ali peti pasus ? Tako prljav napad na jednog starog i vernog posetioca Stanja Stvari ?
    Gde ti je cojstvo ?

    6
    16
  13. @Deda Djole

    Одговорио бих на питање, али ти се својим написима на СС-у сам дисквалификовао од даље комуникације на задату тему.

    18
    5
  14. „Sovjetonostalgiju“ ne koristi samo Putin, naprotiv, njegovi protivnici vrse stalna poredjenja sa SSSR-om, kao da hoce da obnove socijalizam, a zapravo zele obnovu jelcinizma koji je i ukinuo SSSR.Isto je sa „jugonostalgijom“ kod nas, ona je, paradoksalno, sredstvo EUropatske politike koja je saucestvovala u rusenju SFRJ (posebno su smesne price kako je SFRJ mogla da udje u EU, voleo bih da vidim da neko gradjanima SFRJ objasni da ce sada drustvena preduzeca kojima su sami upravljali i drzavna (prvi potez petooktobarske vlasti je bio kao kod komunista – podrzavljenje, ali drustvenih preduzeca) postati privatna, da ce doci „gazde“ iz Nemacke i Francuske, sto je danasnji ideal. Jedno je Staljin, cija vojska je spasila svet i zahvaljujuci kojoj ja sada znam sva slova i vise od cetiri osnovne operacije, neko ko je bio na celu ideologije u koju je verovalo 99% zapadnih umetnika, naucnika, mislilaca 30-tih i to do te mere da su bez trunke sumnje odali tajnu atomske bombe SSSR-u koja i danas brani Rusiju terajuci zapadnu anakondu da se davi u svemu onome sto pokusava da proguta opkoljavajuci Rusiju. Drugo bi bio Staljin gospodar sveta (ovde je sa Putinom isti problem, jedno je dok je brana osvajanju sveta od strane SAD i NATO, a drugo bi bio kada bi ih pobedio), trece je Staljin vladar SSSR-a!

    Sto se tice pasijeg zivota, ne sumnjam da Mesijev pas jede bolje meso od mene i letuje na boljim destinacijama, pa ipak se ne bih nikada menjao sa njim!

    11
    3
  15. Ovaj sajt kontrolise UDBA i zao mi je sto sam komentarisao.

    2
    14
  16. @ Jovan

    Нама је драго што сте коментарисали, и то поглавито (ошишаном) латиницом.

    А сви коментари одобравају се Тамо Где Треба.
    После пуштања Вашег последњег коментара, скренућемо им пажњу (можда ни Они више нису што су били…)

    14
    2
  17. Бранислав Петровић
    ЛЕЊИН ПЉАЧKА БАНKУ

    По Николи Милошевићу

    Kо Але Kапоне, вичан револверу,
    Лењин испред Банке, на пушкинском скверу.

    Обашка идеал, и Маркс, и још дубље –
    За послове револуције требају и рубље.

    Спреман на све, на смрт и на борбу –
    Лењин заповеда: Напуните торбу.

    Банкари шта ће, виде човек-кобра
    Лењин брише с новцем кроз пустош Октобра!

    У глуву поноћ, испод царског моста,
    Стаљин броји паре… Kаже: биће доста.

  18. Данашња Руска Федерација се може сматрати ПостСовјетиојм. На основу многих историјских чињеница, може се закључити да је Совјетски Савез био анти Руски. Ни Лењин ни Стаљин нису етнички Руси. Лењинов отац је био Калмик а мајка Јеврејка. Деда по мајци му се звао Израиљ. Стаљин је рођен у Грузији али он није етнички грузијац. Отац Џугашвили је био Јевреј, а мајка Осетинка. Иначе, већина руководства Револуције у Русији нису били Руси. Стаљин је, по моме мишљењу, био јединствен монструм државник у историји човјечанства. Ни један шеф државе није побио толики број својих грађана у мирнодопско време. Да не говоримо о масовним страдаљима по Гулазима… Верујем да ни једна Царска Русија не би изгубила 31 милион људи, да би победила Њемачку са сателитима.

    5
    5

Оставите коментар