Разлика која се често помиње је и да не постоји могућност просторног ширења Алеја великана, док је површина Алеје заслужних грађана неколико пута повећавана

Алеја заслужних грађана (Фото: BBC News на српском)

На неколико десетина ари, унутар зидина београдског Новог гробља, у две Алеје, вечни сан сневају једни до других – Јован Цвијић и Илија Милосављевић Коларац, Паја Јовановић и Иво Андрић, Драган Николић и Милена Дравић и многи други уметници, научници и књижевници.

У јавности често долази до забуне око старије – Алеје великана и млађе – заслужних грађана, јер су на обе парцеле сахрањене познате личности српског и југословенског друштва.

Међутим, Алеје се разликују, што их чини, сматрају многи, јединственим.

„Настале су у другачијим друштвеним околностима – у Алеји великана је акценат на породици и наследницима, док се код Алеје заслужних грађана личност издваја из друштва као јединка и не сахрањује са члановима породице“, објашњава за BBC на српском Виолета Обреновић, историчарка уметности предузећа Погребне услуге.

Обреновић сматра да Алеја великана, изграђена 1920-их, баштини традицију 19. и 20. века, те да поред доприноса друштву сахрањених личности, препознаје и значај и његових потомака.

„То је била првобитна идеја када се ценила породица као јединица друштва“.

Основна идеја Алеје заслужних грађана, била је да се истакнуте личности, у већини случајева, сахрањују појединачно,

„То је била југословенска идеја, да они једноставно припадају друштву – свима нама“, објашњава Обреновић.

Разлика која се често помиње је и да не постоји могућност просторног ширења Алеја великана, док је површина Алеје заслужних грађана неколико пута повећавана.

Алеја великана

Алеја великана је представљала прву целину на Новом гробљу намењену сахрањивању значајних личности 19. и почетка 20. века.

Пружа се попут праве алеје између дрвореда са обе стране.

Пошто је изградња завршена 1927. године у гробнице су пренети посмртни остаци „националних великана“ тог периода, како са београдских гробља, тако и из иностранства.

„Београдска општина – прототип данашње скупштине града Београда је те гробнице давала на коришћење породицама знаменитих грађана, истакнутих личности односно великана“, каже Обреновић.

Град је обезбеђивао гробницу – подземни део, док су породице, институције или удружења којима су припадали, уређивали надземни део – споменик, плочу или капелу.

Тако је о гробу задужбинара Илије Милосављевића Коларца бригу преузела Коларчева задужбина, држава је подигла капелу добротвору Велимиру Теодоровићу, а књижевнику Петру Кочићу су поједини одбори у земљи подигли споменик, наводи Виолета Обреновић.

„Обележје над тим површинама је требало да представља одраз индивидуалности и особености личности која је ту сахрањена“, каже она.

Стога је гробница географа Јована Цвијића великим делом покривена ситним камењем, док је Министарство просвете подигло надгробник такође од стене са ових простора, јер је „био скроман човек и бавио се науком нашег поднебља“.

Обреновић каже да су гробнице потом додељене наследницима, без обзира на то да ли се радило о познатим личностима.

„То су највеће гробнице и јединствена целина и ту наследници и дан данас обављају сахране тамо, где има наследника.“

У Алеји великана, почивају још генерал Милош Васић, некадашњи градоначелник Београда Милош Савчић, композитор Стеван Христић, као и његов колега Корнелије Станковић чији су посмртни остаци пренети из Будимпеште 1940. године.

Алеја великана и гробница Петра Кочића (Фото: BBC News на српском)

Посмртни остаци социјалисте Димитрија Туцовића и ратне хероине Милунке Савић су такође пренети у Алеју великана пре неколико година.

Алеја заслужних грађана

Алеја заслужних грађана рађена је по пројекту архитекте Светислава Личине, а изградња је завршена 1965. године.

Испрва је називана Гробље заслужних грађана.

Налази се на површини од око 4.200 метара квадратних и неколико пута је проширивана.

Представља посебну архитектонску целину где је сахрањено скоро 800 личности од посебног значаја за српску и југословенску историју и културу.

Човек може бити сахрањен у гробници – где се полажу сандуци, розаријумима – који су предвиђени за полагање урни у земљу и колумбаријумима – преградама у полукружним бетонским зидовима, конхама.

Гробнице могу бити распоређене једна до друге или постављене кружно по пет у низу, зракасто се ширећи.

Алеја заслужних грађана се простире на већој површини од Алеје великана (Фото: BBC News на српском)

Због концепта да су сви сахрањени „једнаки по заслугама – без обзира на занимање“, изглед плоча је истоветан.

Почетна идеја је била да се на плочама не уцртавају религијски симболи – првенствено крстови, као ни идеолошки – петокраке, али се тога нису сви придржавали.

Ко може бити сахрањен у Алеји заслужних грађана?

У Алеји заслужних грађана, једни поред других, сахрањени су глумци, књижевници, песници, спортисти, певачи, политичари и значајне личности других занимања.

За разлику од Алеје великана, где се данас сахрањују само потомци, погреб у Алеји заслужних грађана регулише се градском Одлуком о уређивању и одржавању гробља и сахрањивању.

Поред носиоца највиших државних одликовања, чланова Српске академије наука и уметности и почасних грађана Београда, у Алеји могу почивати и особе које предложе релевантна удружења којима су припадали и њихове породице.

„Градоначелник града Београда, може изузетно одлучити да и друго лице може бити сахрањено у посебне парцеле, које је у току живота било истакнуто у области у којој је деловало“, пише у Одлуци.

Иако крајњу одлуку доноси кабинет градоначелника, породица преминулог мора бити сагласна да ли жели да покојника сахрани на том месту.

Драган Николић и Милена Дравић су сахрањени заједно у Алеји заслужних грађана (Фото: BBC News на српском)

„У гробницама у Алеји заслужних грађана не могу да буду сахрањивани чланови њихових породица.

„То треба породице да знају да би се евентуално одлучиле да ли хоће да сахрана буде у Алеју заслужних грађана или је можда упутније да то буде у некој породичној гробници“, изјавио је раније за РТС Драган Балтовски, директор ЈКП Погребних услуга, у чијој је надлежности Ново гробље.

Ко је сахрањен у Алеји заслужних грађана?

У гробницама Алеје заслужних грађана углавном су положени сандуци више особа, али постоје и појединачне гробнице – на пример Зорана Ђинђића, некадашњег премијера Србије.

Обреновић каже да се некада више водило рачуна да у истој гробници буду људи истих и сличних занимања, но мањак простора је променио правило.

Првобитна идеја је такође била да супружници не могу заједно да се сахрањују, али и ту постоје изузеци.

Заједно су сахрањени песник Васко Попа и његова жена Хаша Попа, као и сликар Паја Јовановић и његова супруга Ермина Муни Јовановић.

Посмртни остаци Јовановића су пренети из Беча у урни, што је, као и у случају Иве Андрића, Нобелове награде за књижевност, чији је розаријум одмах поред, што је урађено да се „становништво мотивише да се окрене ка кремацији и она означи као друштвено прихватљива“.

Розаријуми са урнама Паје Јовановића и Иве Андрића (Фото: BBC News на српском)

Вида Ружић супруга писца Милоша Црњанског, међутим није сахрањена до њега.

„Када је схватила да не може да буде сахрањена са њим, покушала је да његове посмртне остатке пребаци у породичну гробницу, али није успела“, објашњава Обреновић.

Постоје, додаје, и успешни примери премештања посмртних остатака у породичне гробнице као у случају византолога Георгија Острогорског, док је наводно исти захтев имала и породица глумца Велимира Бате Живојиновића, за премештање тела у родну Кораћицу.

Нису све познате и прослављене личности желеле да буду сахрањене у Алеји заслужних грађана.

Обреновић као примере наводи глумце Данила Бату Стојковића, Павла Вуисића и Миодрага Петровића Чкаљу, као и политичара и књижевника Добрицу Ћосића.

Колумбаријум Зорана Радмиловића (Фото: BBC News на српском)

Дешава се и да породица одбије да њихов члан буде сахрањен у Алеји јер желе да почива у породичној гробници.

Иако су преминули док Алеја није била планирана, тамо почивају Слободан Јовановић – истакнути правник и политичар чији лик се налази на новчаници од 5.000 динара.

Јовановићеви посмртни остаци пренети су из Лондона.

Обреновић сматра да су се правила временом мењала и постајала флексибилнија.

Каже да су у социјалистичкој Југославији у Алеји махом сахрањивани друштвено-политички радници, филмски глумци, композитори и спортисти.

Током 1990-их и касније дошло је до промена, па је више људи са естраде сахрањивано у Алеји.

За разлику од великана народне музике, певача и певачице Томе Здравковића и Силване Арменулић, који су преминули док је постојала Југославија, њихове колеге – Предраг Цуне Гојковић и Станиша Стошић – умрли у претходној деценији, сахрањени су у Алеји заслужних грађана.

„Поједина занимања су морала да прођу тест времена и то је веома битно“.

Недавно преминули певач народне музике Џеј Рамадановски и глумац Тихомир Арсић ће такође бити сахрањени у Алеји заслужних грађана.

У Алеји заслужних грађана сахрањени су и писци Данило Киш, Меша Селимовић и Скендер Куленовић, као и сликар Петар Лубарда.

Ту су сахрањени и глумачки великани Оливера и Раде Марковић, Зоран Радмиловић, Драган Николић и Милена Дравић, Петар Краљ, Небојша Глоговац, редитељ Јован Ћирилов, писац Милорад Павић и други.

Опрема: Стање ствари

(BBC News на српском/Данас, 11. 12. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Алеја великана, Алеја заслужних грађана, Виолета Обреновић