Шта ако смо већ одавно заразни и ако том заразом од сопствене деце правимо смрдљиве, лепљиве, растегљиве смесе? Да ли ће неки надпчелар у нашу кошницу убацити запаљену сумпорну траку?

Није да се не осећа сумпор

Поред свих могућих подела људи се деле на оне који се чуде и оне који се не чуде. Ови други опет на оне који верују да им је све јасно и оне који знају да им ништа није јасно. Они, пак, што се чуде деле се даље на оне који се чуде затворених устију и оне са отвореним устима који се даље деле на пчеларе и непчеларе.

Ово је прича о пчеларима (не медарима) и њиховом највећем страху – америчкој куги.

Да се одмах разумемо – пчелар није човек који нужно мора да зна било шта о пчели, нити мора да им отима мед. Пчелар је човек који дивећи се битију (именица од бити – постојати) слави Суштог, чудећи се, и тиме се поистовећује духом. Ево пробаћу да попустим мало… пчелар је човек који живи по оним принципима по којима живи пчела. Је л’ сад боље? Многи пчелари и не знају да су пчелари, неки чак ни не разликују пчелу од осе, али вечну идеју пчеле пресликавају својим битијем. У том свету пчелара и пчела живот који вечно клија не познаје смрт. Нема смрти, има само сеоба и рађања, рађања, рађања… Сеобе се догађају онда када у свом просторвремену пчелар или пчела испуне своје битије и буду позвани да се врате Суштом (суштини). Сам узрок или деловање који покрене сеобу, ми људи који нисмо пчелари називамо болест, старост, пропадање… и због тог деловања (које само делује! тако) осећамо страх. Пчелари и пчеле за страх не знају. Пчела је спремна да животом без оклевања брани своју заједницу а тај њен живот поприлично заболи оног у кога је, преко жаоке, убризган. Пчелар је спреман, (попут потпуковника Миленка Павловића) да седне у авион и исто тако живот источи за и због других. Када се смањи број пчела и пчелара, (а њих никад није довољно) испод критичног нивоа дођу велике муке, без којих се сабља не сакова, што би рекао пчелар Његош, јер огањ и патња кале Добро. Те муке стижу у виду болести које боле (морају да боле јер бол је основни осет живота), али оне саме по себи нису проблем или априори нешто лоше. Класификовање на добре и лоше болести чинимо по томе да ли у њима има или нема смисла. Оне које немају смисла воде ка смрти а оне са смислом ка сеобама.

Фото: Н1/Пиксабеј

Пчеле попут људи могу боловати од разних вируса, бактеријских инфекција, паразита, али од бесмисла не могу. Пчелари, иако су поистовећени са истом идејом попут пчела, могу да се разболе и од бесмисла. Та болест нападне пчелара онда када га реалитет стави у ситуацију у којој не може себе да жртвује али мора неког или нешто друго. Таква бесмислена болест је америчка куга (лат. Bacillus larvae) која напада бебе пчеле, пчеле још у колевци, у ћелијама, док одраслим пчелама ништа не шкоди, па тако у једном пчелињем друштву одрасле пчеле живе и раде уобичајено док им се од потомства прави окер, смрдљива, лепљива и растегљива смеса. Довољна је да само једна кап меда доспе из заражене кошнице у здраву па да се и њена деца претворе у ништа. За ову болест наука још није пронашла лека, јер антибиотици убијају живе бактерије, али њене споре остају нетакнуте чекајући погодан тренутак да опет постану активне. Тада ова болест која за пчеле није бесмислена и води их ка сеобама, прелази на пчелара. Оно што пчелар тада мора да уради је да у први мрак затвори кошницу, у коју убаци упаљену сумпорну траку. Пчеле, које су иначе здраве, за тренутак јако забрује а онда настане мук. Кроз пар секунди све буду погушене. Пчелар потом однесе кошницу даље од пчелињака, ископа раку, па пажљиво, да случајно ван ње не падне која кап меда, на хиљаде мртвих пчела са све рамовима пуних меда, полена, прополиса, полије бензином и упали. Тад настаје пуцкетање и рашири се смрад који на тренутке постаје и мирис па опет смрад и тако док не изгори и последњи рам. Стратиште се закопа и тада пчелара обузме љутња, туга и бесмисао. То је куга…. америчка куга. Али сам овај чин, иако мучан и одвратан, није најгоре за пчелара, јер није бесмислен. Оно што наступа након тога је оно најгоре. Стрепња којом се отварају остале кошнице, исколачене очи у које се слива зној и дрхтаве уморне руке, које можда попут оних здравих пчела не знајући преносе заразу…. Та стрепња је бесмисао која кида и одваја човека од духа поистовећивања, од суштине, од Суштог и која га суочава за ништавилом из ког је преведен у битије. Та стрепња да не зарази друге, које ће морати потом да жртвује због неких других, то је бол која нема смисла. Бол која је чисто зло.

У нашем свету, обичном људском, свету много испод пчела и пчелара, зараза која влада наводно није погубна за децу, већ за нас одрасле. Но, шта ако је управо обрнуто? Шта ако смо већ одавно заразни и ако том заразом од сопствене деце правимо окер, смрдљиве, лепљиве, растегљиве смесе? Да ли ће неки надпчелар ускоро у нашу кошницу убацити запаљену сумпорну траку? Није да се не осећа сумпор… Брујање је велико, можда ускоро уследи мук? Јесмо ли спремни за смрт или сеобу?

(Корона-циркус, 2. 12. 2020)

Ко је на нашем „стејџу“?

Ободри се, очи обриши и ходи,
Велики пад кадкад већој срећи води.

Шекспир, Симбелин, IV чин, сцена II

• Јеси ли читао Уелбека?
• Нисам;
• Мораш њега да узмеш;
• Верујем, алʼ тешко, толика сам незналица да нисам још увек прочитао ни многе класике; кад да стигнем да читам Уелбека?
• Ма пусти класике, они су превазиђени.

Овако је, отприлике, недавно текао разговор са колегом који ме је навео на размишљање како смо дошли до тога да превазиђемо класике? Да ли је то уопште могуће? Јесмо ли толико напредовали? Толико се променили, одродили од прошлости да смо превазишли оно што је од искона непромењиво у нама промењивима, оне одбљеске вечних идеја са којима смо се поистовећивали и које су нам биле стожер за који смо се увек хватали у бурама и земљотресима. Да ли нас је „хуманизам“ толико ударио у главу, да више не разумемо Хомера, Парменида, Платона, Микеланђела, Камија, Баха, Тарковског… Да ли је магла толико густа да више не видимо све те светионике, скрама на очима задебљала, нафилована самољубљем а уши заглунуле шкрипом?

„Смири се горди човече“ – узвикује класични Достојевски… алʼ ко ће њега у општој какофонији чути… можда када би имао маркетиншку агенцију да покрене кампању… „да креира потребу за производом“… можда му треба PR менаџер да га лансира…

Ф. М. Достојевски

Или је све то тако једно опште место наше гордости. „Постали смо овакви и онакви“ – јесмо ли икада били другачији? Зар себри нису одувек били себри – раја била раја. Зар одувек није било „жита и кукоља“? Када су то велике идеје силазиле у масе – само у појединце. „У духовну аристократију“ – виче однекуд класични Берђајев. „Ово су последња времена“ – јесу већ хиљадама година. Зар смо толико постали горди да смо чак помислили да ће се свет са нама завршити – апокалипса остварити у наше време? „Смири се горди човече“ – ево га опет онај досадни класични Фјодор. Било је болести и биће их још много.

„Никад није било овако“ – па и није, јер је на нас дошао ред. Време у коме смо ми некакви актери – овакви или онакви. Уместо што се тресемо од страха чекајући да нахранимо црва, можда да будемо класични, да ухватимо тај талас лучи Његошеве. Да урадимо данас оно чега се нећемо сутра стидети, оно вечно и непромењиво. Ено га и стари Вилијам виче:

Нек вас удеси смртника не тиште
То је наша брига – не сметните с ума.
Ја спутавам оног који ми је мио,
Да би му дар мој радоснији био.

Виче класични „превазиђени“ Шекспир шекспирима.

Његош његошима.

Свира Моцарт моцартима,

сви класични класичнима.

Савремени савременима и свевремени свевременима.

Кога ми чујемо?

(Корона-циркус, 6. 12. 2020)

Ивица Кузмановић (1982), уредник часописа и подкаста о васпитању и образовању деце и одраслих Благодарје, ученик пчела и учитељ солфеђа

Categories: Преносимо

Tags: Ивица Кузмановић, корона вирус