Степски соко сматра да је Русија једини прави побједник овог рата; Тјери Мејсан да су побиједили Лондон и Анкара. Ипак, обојица као несумњиве губитнике виде Јермене 

Контролни пункт руских мировних снага у Лачинском коридору у Нагорно-Карабаху (Фото: Спутњик)

The Saker: Русија једини прави добитник рата за Нагорно Карабах

(Unz Review, 11. 9. 2020)

Упоредимо положај страна по окончању сукоба.

Јерменија: Без сумње главни губитник овог рата. Пашињан и његова банда русофобних соросита довели су народ до пропасти. Откад је дошао на власт, прекинуо је скоро сву сарадњу с Русијом (укључујући обавјештајну и безбједносну), из војске и обавјештајних служби одстранио све наводно „проруске“ елементе, забранио школе за учење руског.

Турска: Сљедећи велики губитник рата је Турска, чији су планови за обједињавање свих туранских народа у оквиру нове отоманске империје, како се дало и претпоставити, пропали. Ердоган је мегаломан свјетских размјера и узрочник проблема, увукавши Турску у ратове (или назови-ратове) са Сиријом, Израелом, Ираком, Грчком, Либијом, Ираном, Русијом, чак и (донекле) с НАТО-ом. Да не говоримо о крвопролићима над Курдима на сваком кораку. Русија је војно интервенисала у Сирији, Либији, и сад Азербејџану ускраћујући Турској статус империје за којим жуди. Притом смо сваки пут видјели да Турска као држава нема ресурсе да створи империју, поготово што Ердоган просто не разумије да истовремено покретање сукоба на више фронтова води право у пропаст.

Повлачење јерменских снага из Нагорно Карабаха (Фото: Александар Немењов/АФП)

Велика је вјероватноћа да су руски хеликоптер у јерменском ваздушном простору оборили Турци, с циљем да натјерају Русију да престане с тражењем рјешења и да би се сукоб наставио. Алијев је, међутим, мудро прихватио одговорност на себе, назвавши догађај трагедијом, упутивши извињење и понудивши надокнаду. Све је вјероватно усљедило пошто је с Путином (с којим је близак пријатељ) имао, како се дипломатски каже, „отворену размјену мишљења“.

Русија: Русија је једини прави побједник овог рата. Знам да у Америци, Европи и Русији Јермени имају велики утицај, којим ће свој пораз покушати представити као пораз Русије.

Искрено говорећи, разумијем њихово огорчење и жао ми их је, али апсолутно нису у праву. Зашто?

Прво, Русија се показала као једина сила у стању да успостави мир на Кавказу.

Друго, Русија сад с правом може рећи да обојене револуције неминовно воде територијалним губицима (Украјина, Грузија, сад Јерменија) и политичком хаосу (свуда).

Даље, бацимо поглед на доњу карту:

Карта: UNZ

Обратите пажњу на двије задебљане плаве црте: то су коридори између Азербејџана и азерске покрајине Нахичеван и између Јерменије и Нагорно Карабаха. Оба ова коридора су од животне важности за обе земље, и одсад ће бити под контролом руске Савезне службе безбједности (ФСБ).

У стратешком погледу, Русија челичном руком држи животно важне артерије и за Азербејџан и за Јерменију.

Русија ће одсад имати стално војно присуство и у Јерменији и у Азербејџану. Грузија је практично кастрирана. На руском дијелу Кавказа влада мир, Црно и Каспијско море фактички су „руска језера“, а руска „слаба тачка“ јача је но икад.

Степски соко/The Saker

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Тјери Мејсан: Побједа Лондона и Анкаре у Нагорно- Карабаху, пораз Сороса и Јермена

Претварајући се да игра америчку игру, Лондон је подржавао Баку и Анкару

Азербејџански војници (Фото: Алексеј Куденко/Спутњик)

(Voltaire Network, 24. 11. 2020)

Иако је Пентагон планирао рат у Нагорно Карабаху, превеслали су га његови енглески савезници. Ниједну од велесила није било брига за могуће људске жртве. Притом, док су Лондон и Анкара обновили историјски савез, Москва и Вашингтон остали су празних шака, а Сорош и Јермени тешко поражени

Послије 44 дана рата, Јерменија је присиљена да потпише примирје с Азербејџаном, признајући губитак дијела своје територије. Првобитни, пак, амерички план био је да се окриви Турска, да јој се допусти да измасакрира дио јерменског становништва, усљед чега би дошло до америчке интервенције, свргавања предсједника Ердогана и поновног успостављања мира.

Потресне слике егзодуса Јермена из Нагорно Карабаха (Фото: Дмитри Ловетски/АП)

План, међутим, није остварен, већ је послужио да прикрије смицалицу Енглеске. Лондон је, испод стола, искористио хаос послије предсједничких избора у Америци и насамарио Вашингтон, настојећи притом и да Русији ускрати утицај у Нагорно Карабаху ради наставка „Велике игре“ из деветнаестог вијека. Лондон је тада био савезник Отоманске империје против царске Русије. Схвативши то, Москва је наметнула примирје и зауставила масакр.

„Велика игра“

Током XIX вијека Британска и Руска империја надметали су се око утицаја на Кавказу и Средњој Азији. У Енглеској је то раздобље познато под називом „Велика игра“, а у Русији као „Рат сјенки“.

Русија је почела побјеђивати у тој игри кад је преузела Нагорно Карабах, послије чега је, теоријом домина, проширила утицај и на Кавказ.

Са становишта тог историјског преседана, Лондон сад мисли да би му повратак утицаја у Нагорно Карабаху могао послужити ради подривања руског утицаја на Кавказу, а потом и Средњој Азији.

Авгански емир Шер Али између руског медведа и британског лава; карикатура која приказује Велику игру у Средњој Азији између Руске и Британске империје (Илустрација: Викимедија)

Тренутни предсједник енглеске владе, Борис Џонсон, тврди да је настављач империјалне политике Винстона Черчила, о чијем животопису је објавио и књигу. Недавно је објавио план модернизације војске који ће изискивати велика финансијска средства.

С циљем поновног покретања „Велике игре“, Џонсон је 29. јула 2020. за директора МИ6 (спољне обавјештајне службе) именовао Ричарда Мура, директора Министарства спољних послова, који је раније служио као енглески амбасадор у Анкари, течно говори турски и у пријатељским је односима с предсједником Ердоганом. Мур је преузео дужност 1. октобра, 4 дана по почетку напада Азербејџана на Нагорно Карабах.

Кључна улога Ричарда Мура

Ричард Мур је лични пријатељ Принца Чарлса, покровитеља оксфордског Центра за исламске студије, гдје се двадесет пет година обучавају интелектуалци Муслиманског братства. У управи Центра је и некадашњи турски предсједник Абдулах Гул.

Ричард Мур, шеф МИ6 (Фото: BBC)

Током Муровог службовања као амбасадора у Анкари (2014-2017), предсједник Ердоган постао је покровитељ Муслиманског братства.

Мур је имао улогу и приликом повлачења Енглеске из рата против Сирије (2014). Лондон није намјеравао да настави учешће у сукобу у који је ушао из колонијалних побуда, али који се претворио у америчку империјалну операцију.

Ричард Мур је ту скоро био у обиласку Египта и Турске – у Каиру се 9. новембра (на дан кад су Руси наметнули примирје у Нагорно Карабаху) састао с предсједником Ел Сисијем, а у Анкари је боравио 11. новембра. Према званичном саопштењу, није га примио његов пријатељ предсједник Ердоган, већ се састао с његовим представником за штампу у Бијелој палати.

Кад су државе у игри, Сорос није битан

У азербејџанско-турском рату у Нагорно Карабаху Вашингтон је мислио да може рачунати на јерменског предсједника Армена Саркисјана и премијера Никола Пашињана, једног од Соросoвих људи.

Никол Пашињан (Фото: Mediamax)

Сорос је амерички шпекулант који ради по свом политичком нахођењу, али усклађује дјеловање с америчком ЦИА. Енглези, међутим, немају такав однос према Соросу: он је стекао своје огромно богатство захваљујући шпекулативној операцији с енглеском фунтом (на Црну сриједу, 16. септембра 1992), стекавши надимак „Човјек који је опељешио Енглеску банку“.

Двострука игра „Перфидног Албиона“

Лондон је пустио Вашингтону да се истрчи и повуче први потез. Американци су подстакли „један народ у двије државе“ (Турску и Азербејџан) да силом оконча постојање Републике Арцах.

МИ6 је помогао својим турским партнерима да пребаце џихадисте у Азербејџан , али не да би убијали Јермене, већ Русе.

Колона азербејџанских војних возила улази у област Агдам, у Нагорно Карабаху, 20. 11. 2020. (Фото: Министарство одбране Азербејџана/Ројтерс)

Сорос је реаговао слањем курдских плаћеника да се боре на страни Јермена.

Претварајући се да игра америчку игру, Лондон је подржавао Баку и Анкару. Првих дана су чланице Минске групе (од времена распада СССР-а задужене за сукоб око Нагорно Карабаха) – САД, Француска и Русија – настојале да се борбе обуставе и наставе преговори. Увидјевши, једна за другом, да Азерима то није намјера, на Савјету безбједности представили су предлог одговарајуће резолуције.

Јермени су се у почетку бранили како су најбоље знали и умјели. Међутим, шеф државе Армен Саркисјан промијенио је планове војног руководства и у прве редове послао неискусне добровољце. Саркисјан има двојно држављанство – јерменско и енглеско. Посљедица његове одлуке био је масакр јерменске војске.

Тада је Енглеска изненада изјавила да ће уложити вето ако предложена резолуција буде стављена на гласање. САД су 25. октобра званично оптужиле Азербејџан за лоше намјере.

Требало је, међутим да прођу још двије седмице да би Русија схватила да Вашингтон, забављен сопственим проблемима око предсједничких избора, више не води главну ријеч.

Руски звиждук за крај утакмице док није прекасно

Тек око 6. октобра Русија је постала сигурна да је у оквиру америчке замке скривена она енглеска, брзо закључивши да је Лондон поново покренуо „Велику игру“ и да припрема терен за преузимање утицаја у Нагорно Карабаху.

Припадници руских мировних снага у контролном пункту у Нагорно Карабаху

Седмог октобра руски предсједник Путин позвао је свог турског парњака, договоривши с њим примирје веома неповољно по Јермене. Ердоган, схвативши да неће бити у стању да се одупре Америци кад се тамошња политичка ситуација стабилизује, прихвата да добије само територију, поричући да је у питању наставак геноцида над Јерменима. Предсједник Путин је потом сазвао у Кремљ свог азербејџанског парњака, Илхама Алијева, и јерменског предсједника владе Никола Пашињана. Спасао је што се спасти могло присиљавајући своје саговорнике да потпишу примирје, које ступа на снагу од 10. октобра, под Ердогановим условима. Најважније му је било да обезбиједи руско војно присуство у виду јединица за очување мира и оконча крвопролиће. Потом се обратио руском народу објавивши да је заштитио интересе своје земље спашавајући Јерменију од још страшнијег пораза.

Спутњик: На шта су се обавезале сукобљене стране у Нагорно- Карабаху

Јермени су схватили, али одвећ прекасно, да се Пашињан, удаљавајући их од Русије и САД, кладио на погрешног коња. Накнадно увиђају да је, ма колико корумпирана, екипа из претходног државног руководства бар била родољубива, док су Соросови људи против самог појма нације, а тиме и независности њихове земље.

Једна за другом усљедиле су демонстрације и оставке: Шефа генералштаба, Министра спољних послова, Министра одбране – али не и Предсједника владе. С друге стране, предсједник Азербејџана Илхам Алијев слави, подругујући се Савјету Европе и Европском парламенту, проглашавајући своју побједу и најављујући обнову освојених територија.

Тјери Мејсан

А Енглези ће добити додатне повластице за Бритиш петролеум и имати отворена врата за експлоатацију азербејџанских рудника злата.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

Прочитајте још

• Јегор Холмогоров: Неоосманизам не прети само Јерменији, већ пре свега Русији
• Ранко Гојковић: Да ли је Русија издала Јерменију
• Стево Лапчевић: Арцах као „обезвређени простор“ или Шта је са Русима?

Categories: Посрбљено

Tags: Јерменија, Азербејџан, Кавказ, Нагорно Карабах, Русија, The Saker