Политички део Кризног штаба, међутим, нема никакву одступницу само зато што је реч о политичарима. У конкретном случају, то су политичари најгорег кова
Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)
Како и зашто је Србија догурала до првог (најгорег) места на свету по дневном заражавању становништва ковидом-19. Зар током септембра и прве половине октобра није била међу задњима гледано по истом критеријуму, тј. међу најбољима. Ако се погледа начин вођења антиепидемијске политике од самог почетка, садашњи исход морао је да наступи. Њена основна карактеристика је политички опортунизам. Уместо да се јавна здравствена делатност опортуно супротставља ћудима заразе, она се опортунистички прилагођава дневним политичким циљевима режимског врха и његовог врховника.
Потоји, дакле, један стандард политичког опортунизма који се доследно спроводи од почетка марта ове године. Он се може описати као однос политичког субјекта (државни врх – А), политичког објекта (зараза – Б) и политичког предиката (становништво – В). У том односу А дела у име В против Б тако да примарна сврха – да се В сачува од Б, увек исходи у специфичној политичкој користи за А.
У кратком прегледу релевантних догађаја, о којима сам писао на овом блогу (овде, овде, и овде), могу се сагледати чворишта (важне тачке) овог континуума политичког опортунизма без преседана. При томе, може се лако уочити изузетно немиран, скоковит начин видљивог политичког израза – смењивање врућих и хладних фаза интервенције. Испод оног видљивог, увек је текла мирна понорница главне политичке сврхе на страни А, а то је примарни разлог сопственог политичког добитка. Кратак преглед изгледа овако:
- Нулта тачка: Потцењивање пандемије у време њеног очигледног раста у светским размерама (почетак марта); уверавање В од стране А да Б није ништа опаснији од његових старијих рођака из SARS-ове фамилије. Оставља се утисак да А све држи под контролом. Опуштена, прилично хладна фаза.
- Шокантан скок од нулте ка првој тачки: завођење ванредног стања (15. март) на уставно сумњив начин (председник и две асистенткиње уместо Скупштине). Уз то, и увођење полицијског часа. Б је толико опасан да се људски контакти (В) своде на минимум. Оставља се утисак да А стоји на бранику против злочестог Б у корист В. Намеравани ефекат: В треба да схвати да му нема живота без А и да је стога дужан да му се покорава. Изузетно врућа фаза.
- Друга тачка: скок уназад, изненађујуће велики. Објективно бољи показатељи заразе (знатно смањивање, никако завршетак); укида се ванредно стање (5. мај), али и дословно све превентивне мере. Одједном се симулира потпуна нормалност (спортске приредбе, масовне забаве и сл). А подсећа В да су непосредно пред избијање епидемије расписани општи избори те се заказује њихов термин – 21. јун. Општи наговор: треба заборавити на Б, јер све је (као) нормално. Спремају се избори на крилима епохалног успеха А против Б. Изузетно хладна фаза.
Кризни штаб (Фото: Слободан Миљевић/Фонет)
- Трећа тачка: објективна последица друге фазе = нова фаза великог раста заразе. Општи закључак: реч је о последици симулације нормалности због избора. Опијеност А тоталном изборном победом (Скупштина без опозиције) и покушај поновног завођења вруће фазе – ванредних мера. Побуна В и повлачење А, али са великим (изборним) добитком у свом џепу. Б добија нову шансу у Србији. То је његова друга фаза која (тада) нигде другде сем у Србији није постојала. Намеравано врућа фаза без успеха.
- Четврта тачка: опште смиривање епидемије без посебних мера од стране А. Рапидни двомесечни пад заражавања у Србији све до нивоа од неколико десетина дневно оболелих, смртности испод десет и минималног броја болесника на респираторима. Упоредни показатељи према суседима па и шире – Србија убедљиво најбоља. Изузетно хладна фаза, до те мере да Србија не уводи никакве активности заштите према далеко угроженијим суседним земљама (рецимо, PCR тестове или бар серолошке тестове). Дакле, Б притајен; В опуштен; А гледа свој интерес: удварање свету (Западу) својом потпуном отвореношћу. Кажемо, изузетно хладна фаза.
Пошто пету тачку ове представе управо живимо, њој ћемо посветити мало више пажње. Ову фазу, која је у свету раније почела али као друга фаза, карактерише највећи залет вируса до сада. Али, поново парадоксално, Србију за разлику од остатка света сада карактерише крајње опуштен, рекли бисмо хладан, приступ субјекта А према реалној ситуацији. Стваран ефекат тога је слободно вршљање објекта Б по животима предиката В. Субјекат А током месец и по времена не предузима одговарајуће мере, сем што апелује на појединачну свест милиона. Према унутра А брани економију, а према споља – слободу кретања према унутра. Пре неких месец дана, у време када је статички пресек стања показивао много боље стање у Србији него у Словенији, ова земља је увела обавезне PCR тестове за грађане Србије. Субјекат А је настојао да покаже већу посвећеност државе начелу слободе кретања него што је случај у било којој земљи Европске уније. Његов рачун добитка (политички опортунизам) сада је усмерен управо према ЕУ. Зато, упоредо са експоненцијалним растом заразе у земљи и тоталним исцрпљењем здравствених капацитета, промовише идеју регионалног „мини-Шенгена“ и укида пасошку контролу за држављане Албаније. И тако даље. Тек пре пар дана уводе се строжије мере кретања – редукција школске наставе уживо, путника у градском превозу, скраћивање рада у радњама и ресторанима. Укратко, Б може слободно да терорише В у готово немом присуству А.
Ако се овај процес, од почетка марта до краја новембра, сагледа у целини лако се примећује одсуство било какве здравствене стратегије и политике. За ово је одговоран субјекат А који се обавезао да води кризну здравствену политику а не кризну политику својих скривених циљева. Практично гледано, субјекат А бисмо могли да лоцирамо у Кризном штабу. Он је бројно обиман и професионално шаролик, али би се овде могла извршити редукција на политичаре и лекаре. Разуме се, када говоримо о опортунистичком рачуну у овој политици, лекари овде не спадају, сем изузетно. За њих то је ипак далека, компликована и довољно сумњива работа да би у њој равноправно учествовали, сем изузетно. Њихово учешће овде је само пасивно. Они само дају стручно покриће за ону стратегију подземне воде, чији су циљеви индиферентни према јавно декларисаној кризној здравственој политици. Али, све то исувише дуго траје да би се могло оправдати стрпљење професионалног лекарског састава Кризног штаба. Ако су, као што неки од њих сами наводе, пре месец дана тражили озбиљније мере, а оне су могле да изостану само због противљења политичара, онда се лекарски састав не може изузети из одговорности за катастрофално стање. Стога га третирамо као део субјекта А.
Политички део Кризног штаба, међутим, нема никакву одступницу само зато што је реч о политичарима. У конкретном случају, то су политичари најгорег кова. Ово континуирано кризно стање од марта наовамо могли су да виде као шансу да једном, и то када је најважније, учине нешто што је заиста општи интерес независан од њиховог посебног политичког. Имам утисак да ту шансу нико од њих није приметио. Јер да јесте, ову најтежу фазу епидемије дочекали бисмо и прошли бар око средине светске табеле, а не на срамном последњем месту.
Опрема: Стање ствари