Институт за европске студије: Семинар „Улога тајних служби у савременим демократијама”

Извештај са семинара „Улога тајних служби у савременим демократијама”, одржан поводом књиге „Служба” Горана Живаљевића

Семинар „Улога тајних служби у савременим демократијама” (Фото: Институт за европске студије)

„Не постоји област у српском друштву која је толико погрешно,злонамерно и небрањено представљана у нашем јавном животу као што је прича о Служби.”
Горан Живаљевић, „Служба”

У организацији Института за европске студије, 26. новембра 2020. године, одржан је семинар под називом „Улога тајних служби у савременим демократијама”, поводом књиге „Служба”, Горана Живаљевића, бившег припадника РДБ-а и заменика директора Безбедносно-информативне агенције (БИА).

У уводном обраћању, директор Института, др Миша Ђурковић указао је да, осим књиге „Служба”, која је иницирала велико интересовање читалаца и покренула важна питања, повод за одржавање дебате, јесте и чињеница да наука на неки начин не посвећује довољно пажње овој проблематици у ширем смислу, те је тематизовао и нека од кључних питања, која се постављају у том контексту, почев од граница деловања служби безбедности, цивилне контроле служби, питања шверца и активности служби безбедности, до неизоставног питања односа служби и политичких партија, односно политичке злоупотребе служби безбедности.

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Уследило је излагање генерала-пуковника Бранка Крге, бившег начелника Војно-обавештајне службе, о Улози служби безбедности у кризним ситуацијама, у којем се најпре осврнуо на неке од најчешћих стереотипа о службама безбедности – о томе да су службе безбедности свемоћне, да имају одлучујући утицај на политичке процесе, да су протагонисти бројних незаконитих радњи, до тога да се, с обзиром на општу информатизацију друштва и транспарентност, сматра да службе безбедности данас нису толико потребне, што свакако не кореспондира са чињеницом, да управо у најразвијенијим демократијама, службе безбедности и те како имају значајну улогу. На темељу свог дугогодишњег искуства, генерал Крга је кроз три студије случаја (покушај пуча у Москви 1991. године, агресија на СРЈ 1999. године и политичке промене 5. октобра 2000. године), указао на деловање Војнообавештајне агенције (ВОА), односно успехе и неуспехе које је остварила током ових кризних догађаја и поуке које су произашле из тога. Као главне поуке истакао је нужност извештавања једне обавештајне службе на бази чињеница, а не политичких очекивања, затим да, конкретно ВОА, чак и у случајевима озбиљних унутрашњих превирања треба да се фокусира на могућност угрожавања безбедности земље споља, те да је у кризним ситуацијама неопходно ангажовање свих потенцијала обавештајне службе и усклађена сарадња свих домаћих служби безбедности, с обзиром да се Србија перманентно суочава са бројним изазовима, ризицима и претњама, како класичним, тако и новим.

Александар Фатић, научни саветник у Институту за филозофију и друштвену теорију, говорећи о Промени улоге служби безбедности и етици њиховог рада, истакао је важност разликовања класичних обавештајних служби, које делују офанзивно, ван граница земље и криминалистичких обавештајних служби, које делују у оквиру кривично-правног система земље, те и у том контексту важност разлика у методама које те врсте служби примењују у свом раду и специфичности кадрова запослених у истим. Као један од разлога непознавања ових разлика, Фатић наводи недостатак обавештајне културе у нашем друштву, због чега су службе безбедности предмет бројних друштвених контроверзи. Доводећи наведено у везу и са подривеним демократским капацитетом, Фатић је укратко проблематизовао и питање (не)легитимности политичких захтева који се постављају припадницима служби безбедности и последично, питање етичких принципа којима ће се запослени водити у раду. Стога, он закључује, да насупрот колоквијалном говору, обележеном најчешће фасцинацијом службама безбедности, о службама треба размишљати као о професионалној заједници, због чега је, између осталог, важно разумети наведену терминологију.

Фото: Институт за европске студије

Дебата је настављена излагањем Бојана Димитријевића, научног саветника у Институту за савремену историју, који је на бази свог искуства као саветника бившег министра одбране и председника Републике Србије, Бориса Тадића, говорио о реформским процесима који су се одвијали у том периоду у безбедносно-обавештајном систему, у погледу кадровских, организационих и функционалних промена. На темељу тог осврта, Димитријевић изводи закључке о делимичној запостављености ВОА у односу на ВБА, у погледу њене улоге и утицаја, кадровске опремљености, итд., те о проблемима војних аташеа и њиховог (не)разумевања сопственог посла, што се својевремено одражавало и на углед Србије у оквиру глобалне обавештајне заједнице. На крају, предавач износи суштинске карактеристике безбедносно-обавештајног система Србије у том периоду: дуготрајан идеолошки поглед на службе безбедности, недовољно познавање рада служби безбедности од стране политичких структура, неразликовање служби у медијској и јавној сфери, као и неразумевање њихове улоге.

Андреј Протић, докторанд на Филозофском факултету у Нишу, у оквиру свог излагања о Сајбер простору као изазову за рад и трансформацију служби безбедности, указао је на све већи значај и улогу друштвених мрежа за питања безбедности, те и у том контексту тзв. обојених револуција (наводећи пример 5. октобра), али и педофилије на интернету, као раширене појаве, што све заједно савремене службе безбедности ставља пред озбиљне изазове. Уједно је нагласио и важност организација цивилног друштва и уопште јавности и грађана за рад сектора безбедности, као вида контроле од стране једног демократског друштва.

У даљој дискусији, Душан Илић, истраживач приправник у Институту за европске студије, кроз ослањање на саму књигу „Служба” и описане догађаје, сумирао је анализу регионалних безбедносних изазова, са посебним освртом на безбедносно-обавештајне процесе у Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској. Како закључује, управо на бази деловања служби безбедности наведених држава, може се разумети излазак Црне Горе из заједничке државе са Србијом, те и касније постепено удаљавање, затим улога хрватске обавештајне службе у разбијању Југославије и српског етничког простора, али и нестабилни односи са Северном Македонијом, у контексту турбулентних процеса кроз које је ова држава прошла. Истовремено је нагласио као посебан допринос књиге, расветљавање деловања британске обавештајне службе на овом простору, закључујући да су односи и интеграциони и безбедносни процеси у региону, у великој мери условљени тзв. НАТО агендом и неизоставним „западним утицајем.”

Душан Илић (Фото: Институт за европске студије)

Кроз својеврстан коментар, али и резиме саме дискусије, директор Института, Миша Ђурковић, подстакао је плодно критичко разматрање саме проблематике, покретањем изузетно важног питања – на који начин сведочанства бивших припадника безбедносно-обавештајног сектора могу бити коришћена за разумевање историјских и политичких процеса, односно какав значај могу имати за науку. У том контексту, указао је на одређене методолошке напомене, наиме, да таква сведочанства представљају важан извор сазнања о деловању служби безбедности, њиховим методама, историјским догађајима, али да су таква искуства често селективно описивана, што је разумљиво с обзиром на осетљивост теме и карактера самог посла, те и научници такве материјале морају користити са посебним опрезом, проверавати информације, укрштати их са другим подацима, користећи се аналогијом, компарацијом и кохеренцијом. За крај, Ђурковић је навео и опсежну листу примера таквих сведочанстава, монографија, дневника, мемоара и званичне документације, који могу бити коришћени у научне сврхе.

На самом крају, учесницима се обратио и аутор књиге, Горан Живаљевић, превасходно кроз осврт на претходна излагања, коментаре и одговоре на питања. Говорећи кроз призму личног искуства и наводећи конкретне примере из наше политичке и друштвене прошлости, истакао је да ће, с обзиром на наслеђена негативна искуства, али и фасцинацију политичара службама безбедности, увек постојати ризик од политичке злоупотребе служби безбедности и кршење професионалне етике припадника служби. Како је навео, део тог проблема јесте и неравноправан положај цивилног сектора у односу на службе безбедности и стога је указао на потребу успостављања адекватнијих односа између цивилног друштва и сектора безбедности.

Горан Живаљевић (Фото: Институт за европске студије)

Завршну реч дао је др Ђурковић, захваливши се учесницима на конструктивној дебати, такође потврђујући неопходност изградње друштва које ће разумети улогу служби безбедности, а које би, са друге стране, требало да буду отворене за сарадњу са бројним друштвеним актерима.

Исказано интересовање публике да испрати овај догађај и плодна дискусија, указују на релевантност и сталну актуелност теме, те овај семинар може служити као пример и подстрек за будућа настојања у одржању сталне синергије и узајамне подстицајне интеракције науке и праксе у домену безбедности у нашој земљи, као изузетно важном сегменту, који је истовремено и одраз и генератор ширег друштвеног контекста.

Слађана Ћурчић
Институт за европске студије

Погледајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , ,

5 replies

  1. Ма браво. Овај текстић није ништа друго него записник са једног јаловог и бескорисног трла баба лан састанка залудних медиокритета. Шта су службе безбедности у земљи у којој је саветник председника представник земље која је у недавној прошлости бомбардовала земљу коју овај као светује? Чему служе службе безбедности у земљи у којој се побуњеницима који су откинула парче територије праве аутопутеви и омогућава им се да упадају овде са личним картама, без путних исправа? Чему фарса о некој одбрани кад је НАТО канцеларија у генералштабу? Да не набрајам даље. Једини задатак и смисао служби безбедности је у томе да одбране власт. Ону исту власт која издаде све што може. То је само једна у низу служби која гарантује опстанак колонијалне управе овде. Само слободне државе треба да имају службе безбедности. Сама чињеница да Србијом владају менталне и моралне креатуре је потврда њихове неспособности и издајства. Главни непријатељ ове земље је њена власт, а безбедносне службе су се показале као њихова десна рука. Зато их све треба распустити, пошто већ нема ко да их похапси.

    10
    1
  2. ovo je zavrsni udarac Sluzbi, kad udje civilno drustvo u Sluzbu, postace dobrovoljno pevacko drustvo. Sta ce nam jaka Sluzba, imaju Nemci Sluzbu koja ce drzati ovaj region ? to je cilj….

  3. Био бих веома захвалан свакоме ко посрби поунутрашњену синтагму „цивилно друштво“.

    Лепо је и веома комфорно, отварање питања о службама и службицама почети од прекјуче.
    Када будем решио о томе да сазнам више сигурно ћу прочитати и ово сведочење.

    А можда и пре …

    На другом месту о њој прочитах: Anatomija srpske tajne službe u poslednjih 30 godina.

    То би требало да значи да би и аутор барем донекле могао да сведочи „о реформским процесима који су се одвијали у том периоду у безбедносно-обавештајном систему, у погледу кадровских, организационих и функционалних промена“, односно о томе како је претекао.

    Оно што су те „реформе“ између осталог спровеле је да су многи безбедоносни кадрови, по свакој ширини и дубини безбедоносно-обавештајног система до које се доспело, а који су имали везе макар и са малим И у КиМ практично уклоњени.

  4. Негде би ова дебата више имала смисла да је снимљена, па постављен снимак да све трећа лица могу да погледају и сами процене њен квалитет.
    Овако, са препричавањем шта је ко рекао, она за трећа лица/јавност слабо може имати некакав практичан значај.

Оставите коментар