Њега су нападали искључиво због тог српског дела његовог идентитета, а како се то каже, човек је оно што код њега највише нападају, приметио Мухарем Баздуљ
Са сесије у Дигиталном омладинском центру новосадске Градскe библиотекe (Фото: Вања Фифа)
У Градској библиотеци у Новом Саду, у понедељак је је у Дигиталном омладинском центру ове новосадске установе одржана четврта трибина у серијалу „Хандке у Србији”, које Удружење књижевних преводилаца Србије организује под покровитељством Министарства за културу и информисање у републичкој влади. О Петеру Хандкеу говорили су песник Срђан Секулић, архитекта и публициста Бојан Ковачевић и писац Мухарем Баздуљ.
„Ако један народ остане без приповедача, изгубиће своје детињство”, рекао је својевремено Хандке. Иако се та мисао не односи искључиво ни на један конкретан народ, ми је, хтели не хтели, доживљавамо и као поруку упућену нама.
„Ми већ Хандкеа можемо сматрати делом своје сопствене традиције – сматра Мухарем Баздуљ. – И не само на онај начин као кад је добио Нобелову награду, па је овде проглашаван последњим југословенским или српским нобеловцем, већ и на један супстанцијалан, дубљи начин. Он јесте писац немачког језика, аустријски писац по пореклу и држављанству, али по мајци, која је Словенка, он припада и словеначкој књижевности, док српској припада по властитом избору. Увек имате неки идентитет који вам је наслеђен и неки који сами бирате. Кад је добио Нобела, њега су нападали искључиво због тог српског дела његовог идентитета, а како се то каже, човек је највише оно што код њега највише нападају“, приметио је Баздуљ.
Песник Срђан Секулић заинтересовао се за Хандкеову књижевност као средњошколац.
„Почео сам да тражим његове књиге и изненадио се схвативши да њих по књижарама готово да нема. Нашао сам неке у антикварницама. Мислим да би важно било да се код нас објави књига у којој би био направљен пресек Хандкеовог песничког опуса, јер он је у Европи познат пре свега као песник. Мој је, иначе, утисак, с обзиром на то да радим у књижари, да млади људи не читају пуно Хандкеа. Разговараш с њима и они ти кажу да им је Хандке превише тежак за читање, да је његово писање затворено. И после Нобелове награде, чак и људи који су озбиљни познаваоци књижевности Хандкеа доживљавају више као некога ко се, ето, бавио политиком него као писца, што је разочаравајуће“, каже Секулић.
Петер Хандке (Фото: КоССев)
Бојан Ковачевић је, поред осталог, говорио о Хандкеу као „мајстору запете или зареза”.
„Није, заиста, лако читати Хандкеа. Количина његових малих сензација, смештених између два зареза, заправо је непојамно велика. Његовој реченици, чини вам се, нема краја, а ви баш уживате у њој, у свим тим уметнутим деловима. Можда то звучи апсурдно, али задовољан сам што имам неке његове књиге које још нисам стигао да прочитам, јер знам да ћу имати у чему да уживам“, вели Ковачевић.
Какав је Хандке као личност, да ли је он превасходно неповерљив или се иза особењачке фасаде крије једно отворено биће?
„Хандке је више песник него прозаик, јер ви код њега никад и немате прави заплет; он је, да тако кажемо, анти-Агата Кристи. Хандке је увек, што је типично за песника, аутобиографски настројен. Карела Чапека су једном питали: како то да ви никад нисте писали поезију? Чапек је одговорио: не пишем поезију зато што мрзим да говорим о себи. А поезија увек и јесте говор о себи. Хандке је у том погледу парадоксална личност, јер он увек говори о себи, а истовремено мрзи да говори о себи. Искрен је писац, копа дубоко по себи, залази у ствари у које људи избегавају да зађу“, рекао је Баздуљ.
Хандкеова љубав према ходању наводи нас, по Ковачевићевим речима, на „кључну, односно праву реч – увид”.
„Хандке ходањем стиче увид. Не седи он у Бечу, па да оданде нешто доцира. Стално је на терену. И та његова прича с оцем, који је, као стварна личност, магловит и нејасан, води га у један солистички, али не и солипсистички однос према свету. Само човек који је остао тако сам у својим егзистенцијалним поставкама кадар је да износи коментаре које смо ми, као Срби, могли да доживимо и не само као коментаре који нама иду у прилог, већ као запажања једног човека који уме фино да мери, који јасно види“, рекао је Ковачевић, да би Секулић евоцирао бриљантне пасаже из Хандкеових „Кукавицâ из Велике Хоче”.
„У Великој Хочи, том малом селу, има кафана која се зове „Рамбује”. Хандкеа је то очарало. Он пише како му недостају људи из „Рамбујеа”, који тамо седе, пуше и пију. А онда следи детаљ: како птицâ кукавица у средњој Европи више уопште нема, јер су се све сјатиле у Велику Хочу. О Косову и Метохији написане су књиге и књиге у српској књижевности, али мислим да је Хандке, тим малим мотивом, дао круну свему“, чули смо од Срђана Секулића.
Владимир Д. Јанковић
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Преносимо
Оставите коментар