И још се није слегнуо одјек побједничког усклика, а схватили смо да није ни почело. А ваљда би нешто коначно морало и да почне…
Прослава изборне победе у Подгорици (Фото: Владимир Павићевић)
Ово у наслову може бити и држава и болест, тако да остаје дилема: живимо ли у болести или смо обољели у оваквој држави од нечега што се никако или тешко лијечи…
С обзиром на наведену дилему, која је разрјешива колико и свако неразрјешење, милогорија може почети и малим и великим словом. На вама је само да одаберете. Да ли је то смртоносна болест или усмрћена држава.
Дубока држава је то и то и то је свакоме јасно. Дубока милогорија је дубља од свих познатих дубоких држава. То је заправо болест која је побиједила државу и претворила је у тешко изљечиво обољење. А ђаво је, рекосмо ли одавно, позитивна личност у свом пакленом царству…
Било је слободара и мученика који су већ тридесетог августа громогласно кликовали: Готово је!
И још се није слегнуо одјек побједничког усклика, а схватили смо да није ни почело. А ваљда би нешто коначно морало и да почне…
Ко је замислио да је милогорија плитак поток схватио је већ ових дана да нијесу само милогорци уживали у тој плиткој дубини. Дубина као дубина својим црним магнетизмом привлачи и трује чак и оне којима се ништа не може замјерити сем чињенице да су живјели у дубокој милогорији…
Душко Марковић, Мило Ђукановић и Иван Брајовић (Фото: Вијести)
Може ли се, заправо, остати здрав у свеопштој болести…
Јесмо ли сви пацијенти тридесетогодишње епидемије која је разорила државицу и разидала човјека. Тај који није до краја обурдан, имаће шансу да се презида и надзида.
Понекад нам се урушеним и обурданим чини да нема таквих…
Дубока милогорија је оставила посљедице које се разријешавају на два начина: тешким оздрављењем или лаком смрћу…
Ако послије свега нестанемо, можда нећемо ни примјетити. Милогорија је прво разорила, а онда анестезирала мртво ткиво…
Ако, након свега, оздравимо биће то језиво тешко оздрављење које ће нам понекад заличити на смртну агонију…
Ако не буде тешко, биће лако. Као што је лака свака смрт која долази послије пакленог боловања…
Ако буде бољело, значиће да смо се запутили врлетном стазом васкрсења…
Дакле, мора да боли. И онога који лијечи и онога који се лијечи. Ако лопова не заболи отети плијен, наставиће да отима и да рајски ужива у паклу који је створио…
Ако праведнике не заболи, значиће да правда није стигла…
То му је то: лопов ће остати без слободе, а праведник без свега осталога, уколико је праведник…
Има ли таквих међу експертима…
Ваљда експерти имају имена и презимена.
И ваљда стручност није важнија од свих других особина које доприносе оздрављењу. Стога је експертска влада заправо ироничан, а не аутентичан назив…
Дритан Абазовић, Алекса Бечић, Здравко Кривокапић на састанку са Милом Ђукановићем, 9. 10. 2020. (Фото: Служба за информисање Предсједника Црне Горе)
Опростите им и евентуално незнање да им не би опростили евентуално непоштење.
Незнање се може исправити иако је мало времена…
Оно друго се не исправља, па макар имали све вријеме овога свијета.
Министарска фотеља постаје хоклица за народне слуге. Уколико то не буде најнеудобније мјесто у малој држави, снаћи ће нас велико зло…
Милогорија не мирује, само се полако али сигурно повлачи у своје дубине уживајући у прегласном клокотању поточића и ријечица које неподношљиво побједнички гргољају спирајући сопствену срамоту…
Нико није знао колико је велики плијен малена држава док нам велики побједници то нијесу обзнанили. Онако усхићено и сладострасно…
Ко ли је мачак, а ко говеђа глава?
Ко ли ће од свих побједника испасти Курта док је Мурта још увијек на престолу?
Ко ли су умиљати јагањци који сисају двије мајке?
Је ли Здравко одиста оздрављење или ухљебљење?
Да нема још много оловних дилема све би било много лакше него што изгледа…
А изгледа да нам спаса нема иако је ближи него икада.
Categories: Српске земље
Оставите коментар