Дарко Ристов Ђого: О изборима не мислим

Српску треба почети из почетка. Из Смисла. Из Жртве. Јер ови бахати поткупљивачи нису гарант нашег националног опстанка, већ гробари

Свештеник Дарко Ђого (Извор: Катера)

Шта мислиш?

О изборима.

Не мислим. Не потцјењујем политичко. Одређује нам живот. Али нисам писао ништа. Јер Марко се кандидовао, а ја сам свештеник. И срце се дијели: између онога са којим сам од када не знам за себе, прије него што сам сазнао да сам ја ја, од када нас је Бог ставио под срце једне мајке у исто вријеме. И између служења Спасу које каже: ма како неко гласао, ма које изборе земаљске направио, служи свима. И нисам писао. Нисам рекао ни ријеч. На образ ми према брату, на образ ми према Спасу моме.

Шта мислиш?

Нисмо изабрали. Не бирамо. Ми само и једино бирамо између Царства небеског и ове магле у којој јесмо, гдје се своди све на задовољење надражаја – између онога како нас преци гледају, бркати ђедови у шубарама и ове равне хиперсексуализоване слике, испране од Смисла и метафизике.

Какви су ови први, какви други?

И једни и други углавном вјерују да је све што човјек јесте и има да да – овдје и сада. Да је политика расподјела привилегија. Да је правда релативна, добро – оно мени корисно, истина – оно што ти ја кажем, а не оно што нам Христос носи.

Фото-монтажа: S. Pikula, Wikimedia

Шта мислиш?

Не мислим. Осјећам да нас се прадједови стиде и у исто вријеме се моле за нас. Да смо могли да започнемо најљепше од свих српских казивања: да Српску заснујемо на Косовском завјету, на невесињској храбрости, на требињској мудрости, на семберској плодности, на крајишкој упорности, на паљанском горшташтву, на фочанској жилавости. На сарајевској трговачкој култури Јерусалима и бањолучком шарму. Али нашли смо све тамне стране наших завичаја. И сада се бори жртва најбољих синова Српске: само нам она не да да пропаднемо, у небеској литургији, још се моле да нам Спас дадне времена да се дозовемо себи. Јер ако заволимо овај бљутави амблем и химну која не пјева Богу правде него Републици, ако заволимо и прихватимо ову стварност клептократске елите која је погубила осјећај за добро и зло, која бахатост сматра силом, а поткупљивање и уцјењивање малога човјека – легитимним политичким средством – онда ће нас прогонити њихове сјени, ништа мање него бечку господу Принципови другари.

Ми засад немамо много времена. Ни избора.

Морамо се вратити Жртви – Косовској, најприје. Смислу изнад сваког смисла. Ономе изнад нашег живота. Не вратимо ли се Косову – схватању да нас вјекови гледају – неће нас ни бити.

Урош Предић, Визија у облацима, 1878. Сликар бележи: „Компоновао сам је 1878, после аустријске окупације Босне, кад је политичко небо Европе било натмурено.“ (Фото и коментар: Ризница српска/riznicasrpska.net)

Српску треба почети из почетка. Из Смисла. Из Жртве. Јер ови бахати поткупљивачи нису гарант нашег националног опстанка, већ гробари. Њихова бахатост није наша снага, већ залог да ћемо изумријети без славе.

Погледај прадједа. Онога који је оштрио косу. Носи једну капу – шајкачу, шубару, заврату капу са оцилима. Има је једну капу, једну жену, једну косу, једног Бога, један сан, једно Косово, једну народност. И много малих смислова знаних дјеца. Не вратимо ли се смислу, неће нас бити.

Шта мислиш?

Не мислим, али осјећам. Осјећам да је Марко дао душу и нису му је узели. То ме радује.

Опрема: Стање ствари

(Блог Дарка Ђога/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 18. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар