Бивши премијер Словачке, оснивач и председник странке „Смер – социјалдемократија“ изразио забринутост због прекрајања историје Другог светског рата
Бивши премијер Словачке Роберт Фицо (Фото: AFP 2020/SAMUEL KUBANI)
Бивши премијер Словачке, оснивач и председник странке „Смер – социјалдемократија“, Роберт Фицо, у ексклузивном интервјуу за чешки Спутњик, изразио је забринутост због прекрајања историје Другог светског рата и упоредио Минхенски споразум са другим споразумима који су претходили сукобу.
Почетком новембра, словачки парламент је одбио предлог странке „Смер – социјалдемократија“ да у земљи уведе Дан сећања на Минхенску издају – тако чешка и словачка историографија називају споразум из 1938. године између Немачке, Велике Британије, Француске и Италије, услед кога је Чехословачка била приморана да Немачкој уступи приграничну Судетску област. Странка Фица сматра да овај догађај треба да послужи као подсетник да велике државе никада неће бринути о интересима малих.
Минхенски споразум сте назвали „неуспехом западних савезника“. Шта тачно представља овај неуспех?
- Године 1938. Чехословачка је била једина демократска држава у Централној и Источној Европи са огромним економским и војним потенцијалом. Ипак, Француска и Велика Британија су их жртвовале у име својих интереса. Не могу се сложити са тиме да је Хитлер наводно преварио ове земље. Уосталом, управо су британски и француски политичари и дипломате били ти који су и пре 30. септембра 1938. године наговарали чехословачке власти да Немачкој предају територије на северу Чешке, укључујући и савремену одбрамбену линију. Резултат Минхенске издаје је био распад Чехословачке поделом на протекторат Чешке и Моравске и независну нацистичку словачку државу.
Да су Британија и Француска стале на страну Чехословачке и војно јој помогле, историја би изгледала сасвим другачије. Међутим, они су оставили Чехословачку саму. Можда је неко време она и могла да се одупире, али шансе у војном сукобу су Немачком су биле равне нули. Због тога је вероватно неопходно разумети чехословачке представнике, који су уместо самоубиства изабрали понижавање којем су их подвргли Британци и Французи.
Објективно, треба признати да је једина земља која је до последњег тренутка нудила подршку био тадашњи Совјетски Савез.
Европска комисија је 2019. године усвојила резолуцију у којој се споразум Рибентроп—Молотов назива узроком избијања Другог светског рата и заправо изједначава нацизам и комунизам. Да ли је овакав поглед на историју оправдан?
- Историја је искривљена. И ми чинимо велику грешку радећи ово. У последње време на телевизији видим све више документарних филмова који буде саосећање са војницима нацистичке Немачке. Како им је било хладно, како су патили, каквог су смртног непријатеља нашли на територији Совјетског Савеза. То је несхватљиво, а на питање зашто су 1941. године напали суверену територију Совјетског Савеза, зашто су убијали цивиле и уништавали земљу, нико више не жели да одговори.
Сваког ко се интересује за историју затрпавају информацијама које им стварају утисак да се Други светски рат водио само на Западу и да се рат никад не би завршио да није отворен Други фронт 1944. године. Ја поштујем сваку жртву Другог светског рата на страни савезника. Али ми знамо да је отварање Другог фронта намерно одлагано док није постало јасно да трупе Црвене армије не могу бити заустављене и да би могле доћи и до обала Атлантика.
Данас је модерно приказивати Руску Федерацију као смртног непријатеља. Ја се не слажем са тиме. Једноставно зато што је слобода у Словачку дошла са истока, по цену огромних жртава, а не са запада. Европи је потребна Русија, а Русији је потребна Европа. И водећи се тиме треба да се опходимо једни према другима. Они који прате моје политичке ставове требало би да виде њихов континуитет. Словачка не може да призна само Запад као страну света. Има их четири, и свака разумна особа треба да буде заинтересована за пријатељске и обострано корисне односе између Словачке и Русије. Као премијер Републике Словачке, десет година сам присуствовао састанцима Европског савета и често сам био шокиран нивоом напада на Руску Федерацију. Тако се понашају они који или не знају, или не желе да знају Русију.
Руски председник Владимир Путин рекао је да прекретница у историји уочи Другог светског рата није споразум Рибентроп—Молотов, већ Минхенски споразум. Какво је Ваше мишљење?
- Моје мишљење о Минхенском споразуму је одавно познато. И никада ми није пало на памет да се бавим питањем укључивања овог дана у календар и да га запамтим као застрашујући догађај. Мотивисале су ме разне изјаве да је Минхенски споразум издаја, али да су наши западни савезници из тога нешто научили. Не верујем да је неко извукао поуку из овога. У случају да дође до кризе, национални и државни интереси Словачке би били дубоко на дну листе западних приоритета. Једино што Словачка има јесте уверење да је важно инсистирати на поштовању принципа међународног права. И не бојати се да суверено изрази своје мишљење. Када сам први пут постао премијер 2006. године, одржао сам обећање и повукао наше трупе из Ирака. У нашој странци смо сматрали да је рат у Ираку кршење међународног права и америчка нафтна авантура и нисмо желели да имамо никакве везе са тим. Није ми било лако, ми смо чланица НАТО-а и заинтересовани смо за добре односе са Сједињеним Државама, али кршење међународног права је кршење међународног права. Због тога је Минхенска издаја за мене пример монструозног кршења међународног права и потписаних билатералних уговора, а његове последице и утицај на ток Другог светског рата били су пресудни и неупоредиви са другим споразумима.
Који догађај је имао снажнији утицај на словачку историју: улазак трупа Варшавског пакта 1968. године или немачка окупација 1938. године?
- Уверен сам да је улазак трупа Варшавског пакта у Чехословачку 1968. године зауставио здраве економске и демократизационе процесе, и јако ми жао што је тако. Увек ми се свиђала идеја Александера Дубчека (словачки комунистички политичар) о социјализму са људским ликом. Али немогуће је ставити знак једнакости по важности између 30. септембра 1938. године и 21. августа 1968. године. Издаја из 1938. године и њене последице се тешко могу упоредити са било чиме.
Како Ваша странка оцењује амандман који је усвојен 4. новембра а тиче се антикомунистичког закона, према којем неће бити могуће подизати споменике комунистичким лидерима у Словачкој и именовати улице у њихову част?
- Рођен сам 1964. године, стекао високо образовање, почео да радим и основао сам породицу пре 1989. године (пад социјалистичког режима у Чехословачкој). Не могу да кажем да је све било лоше пре 1989. године. Створене су економске вредности, енергетски монополи и тако даље, коју су потом деведесетих година продати за мале паре, посебно западним компанијама. Разумна особа памти добре ствари из прошлости. А било је пуно доброг што се и данас може поновити. Било је и лоших ствари које је требало осудити, што се и догодило. Такви закони попут закона о неморалу и нелегалности комунистичког режима, само су политичке играчке и могу једино да увреде неке људе. Не бих могао да подржим такав закон, јер данас заправо често видимо појаве које су много горе од оних које су биле пре 1989. године, посебно у друштвеној сфери, квалитету образовања, у међуљудским односима.
Опрема: Стање ствари