Стево Лапчевић: Арцах као „обезвређени простор“ или Шта је са Русима?

Јермени су постали „подређена друштвена скупина“, а Арцах „обезвређен простор“ за који руски чвор у светској мрежи безличног капитала није имао интерес

Aко се сложимо са Алпаром Лошонцем који вели да се слобода конкретизује тек кроз акт, ако је видљива у делатном чину, док мимо њега, сведена на ниво теорије не представља више од паразитирања на времену и пуки збир норми, наметнутих или својевољно прихваћених (за које не знамо ни да ли нас суштински обавезују или не), Јермени су показали да су слободан народ. Ту нема спора. Борба је готова, рат је изгубљен и пораженима следи да поднесу терет пораза.

Али шта је са Русима? Да ли се и овај пут показало да за њих слобода постоји само као скуп норми? Ако је судити по ономе што видимо последњих најмање десет година, могло би се рећи да позни путинизам није способан за више од пуког паразитирања на времену. Импотентан за било какву конкретну политичку акцију (мада то у суштини важи за целокупну руску традицију из које је у извесном смислу искочила само након Наполеона и Хитлера), он наставља да иде на руку светској империји против које би требало да се бори уколико жели да се самопотврди и тиме направи отклон од самообразиље по којој је Москва „Трећи Рим“ којој сви, а пре свега „мали“ православни и њима блиски народи дугују покорност (управо је покорност доказ импотентности наметнутог вође – потентнима се дугује поштовање ауторитета).

А шта ако читава ствар са Русијом не стоји онако како смо допустили да нас убеде, како смо прихватили да се самообманемо? Шта ако је и Русија део империје? И шта је уопште у том случају империја?

Пишући о успону умреженог друштва, Мануел Кастел у једном моменту констатује да је позивање на системе од крви и меса, односно на оне творевине чије репрезенте и традиције у политици (и уопште) очекујемо да видимо на сцени информатичког друштва дубоко погрешно. Уместо империја које су некада чврсто у својим рукама држале финансијски капитал (и дакако га извозиле на периферију), савремене друштвене односе генеришу мреже схваћене као скуп међусобно повезаних чворова.

Мрежна структура капитала, наставља даље Кастел, довела је до растакања централизованих финансијских токова па самим тим и империја, односно држава као њихових власника или барем сарадника. Капитал постаје глобалан не само отуда што је свуда присутан и што више „нема алтернативу“, већ и отуда што је, попут поруке у процесу слања електронске поште, расточен на читав низ елемената како би се лакше могао кретати кроз „безвремени простор финансијских токова“.

Практично говорећи, савремени финансијски капитал делује захваљујући мрежи коју чине два чвора: капиталистички начин производње и информатички начин развоја савременог друштва што у коначници омогућава да се акумулација капитала врши кроз електронски умрежену економију. Оваква структура условила је и нестанак класичне капиталистичке класе, коју је сменила глобална мрежа капитала. Уместо империја међусобно неретко и сукобљених, на делу је „безлични колективни капиталиста“ којег не чини никакав борд директора, скуп политичара, круг сајбер-гикова, већ различити финансијски токови који, бивајући слободни, међусобно сарађују, допуњују се и сукобљавају, на годишњој, месечној, дневној, часовној и минутној бази. Некада су и секунде у питању.

Безлични капитал распоређен у свим сферама живота, подељен кроз простор и време, ствара Нови као след „догађаја, изведених из необуздане логике тржишта, технологије, геополитичкога поретка или биолошке одређености“. У његовом средишту је безлична „доминантна структура“ једнако „безличног“ капитала која, пише Кастел, развија метамрежу „која искључује небитне функције, подређене друштвене скупине и обезвређене просторе“.

Умрежавање, пише Кастел, нужна је последица информатичког друштва, односно чињенице да у њему капитал „нема алтернативу“. Прихвативши правила игре, Русија је заправо прихватила и другу чињеницу на коју Кастел упућује: чвор у мрежи мора да се одрекне партикуларног интереса у име самоодређивања вишег ступња које усмерава „безлични капитал“. Ово ново самоодређивање омогућава опстанак на мрежи, чини је јачом, конкурентнијом, постојанијом. Нови ступањ идентитета који се нужно потчињава капиталу, додаје Кастел, омогућава и бржу комуникацију међу чворовима на мрежи. Тачке које су удаљеније или нису део мреже, осуђене су на чекање или гашење.

Тако није чудно што су два чвора једне мреже били азерски гас и руски авиони, турска помоћ Бакуу и руска снисходљивост, Москви не претерано омиљена власт у Јеревану и морална обавеза која би показала да политика ипак јесте више од сервисирања капитала. Није у крајњем чудно ни то што је Јереван оставши сам, без савезника, постао тачка која не припада мрежи, „небитна функција“, одакле следи да су Јермени постали „подређена друштвена скупина“, а Арцах „обезвређен простор“ за који руски чвор у светској мрежи безличног капитала није имао интерес.

Па ипак, ту није крај. Јер краја нема. Иако расточене „подређене друштвене скупине“ и „обезвређени простори“ (овде је време да размислимо о сопственој позицији у мрежи и улози коју очекујемо да Руси одиграју за нас – унапред речено, неће је одиграти, јер би то значило растакање мреже, а московским чворовима то не погодује), управо одбијањем да учествују у креирању нове друштвене стварности могу направити искорак који је потребан за обуздавање друштва које се интензивно развија.

У Сарајеву 1914. искорак је направио Гаврило Принцип. У Арцаху, Јермени су машину која их је млела настојали да зауставе сопственим месом. Загушили су је. Не постоји другачији рецепт ни за нас. Нису Јермени ти који су имали да науче на искуству Крајине, већ смо ми ти који треба да учимо на примеру Арцаха. Заветне нације никада нису биле чворови.

Јесу ли Руси уопште заветна нација?

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Прочитајте још

• Ранко Гојковић: Да ли је Русија издала Јерменију