Здравље и дуговечност зависе од комбинације ефеката генетских фактора и животне средине, где генетика не утиче више од 30 посто на шансу свакога од нас да доживи 85 рођендан

Миодраг Стојковић (Фото: Личка архива/Политика)

Миодраг Стојковић (1964) је српски истраживач из области генетике. У Београду је стекао диплому Ветеринарског факултета 1990, а убрзо одлази у Хамбург и Минхен, где докторира 1996. из области ембриологије. Када је, у мају 2005, први у свету, клонирао људски ембрион у научне сврхе, сврставали су га међу пет најперспективнијих научника у свету. Враћа се у Србију и у Лесковцу отвара Специјалну болницу за лечење стерилитета. Члан је Демократске странке од оснивања, а у лето 2018. „прецртан је у првом кругу“ избора за чланове Српске академије наука и уметности. У августу 2019. поново иде из Србије и то образлаже речима да је „одлазак на Харвард био неминован, Србија је као уморна старица“. У овом ексклузивном интервјуу за „Стање ствари“ он говори о себи, науци (у Србији) и генетици.

Стање ствари: На почетку нам реците нешто о свом одрастању, где сте одрасли и у каквом окружењу?

Миодраг Стојковић: Одрастао сам у Лесковцу, ту провео јако лепо детињство и младост похађајући основну школу и средњу медицинску, које су имале врло позитиван утицај на моје опште а касније стручно образовање. У то време је Лесковац био индустријски град, град међународних сајмова, жив и динамичан. Као и сва деца – редовни одласци у биоскоп, са родитељима у позориште, на рукометне утакмице прволигаша Дубочице, а као члан оркестра Абрашевић и шаховског клуба ишао сам на разна такмичења. Школе су поседовале изврсне биолошке кабинете, отуда и љубав према биологији, ембриологији, микроскопима, ћелијама и генима.

Стање ствари: Написали сте књигу „Црничани“. Шта Вас је подстакло да је пишете?

Миодраг Стојковић: Сваког зимског и летњег распуста, или користећи прилику у време државних празника, одлазио сам у мајчино село Црничани, које се налази на крајњем југу Македоније, на самој граници са Грчком. Тамо сам проводио најбезбрижније дане поред деда Влајка и многобројне фамилије која се ту, у време Краљевине, доселила са југа Србије. Ту су живели и Турци, Бугари, Грци, Македонци, све помешано и шарено, испрепредено балканском историјом, легендама, причама деда Влајка… Ти дани су толико били срећни да сам себи обећао да ћу једнога дана написати књигу која ће се звати по селу не би ли се некако захвалио том времену и људима који су ме научили колико су породица и порекло важни за цео живот. Касније сам написао и други роман „Еутаназија“ где је описано управо то шта човек губи и добија када се одвоји од породице, земље, језика и порекла…

Стање ствари: У српском језику реч „учитељ“ је контрадикторна, јер учитељ Вас не може научити. Која је суштинска улога учитеља и који одлике треба да поседује неко ко подучава млађе нараштаје?

Миодраг Стојковић: Треба да буде одличан мотиватор, да дечију радозналост усмери у оном правцу које ће дете лакше извести на прави пут. Мени је лично посебно драго што сам имао једног таквог учитеља, тј. наставника биологије, који је у мени пробудио радозналост за микрокосмос ћелије. Укратко, треба да буде дете као деца коју подучава.

Стање ствари: Током студија у Србији на техничким факултетима не обрађују се теме из психологије и социологије већ је тежиште искључиво постављено на научно-техничко знање. У којој мери су појединци, кад заврше факултет, спремни за рад имајући у виду врло ограничено образовање у правцу разумевања себе и друштва у коме живе?

Миодраг Стојковић: Моје искуство је да су наши млади људи спремни на напорни рад ако им дамо шансу да активно укључе и креирају процес рада, у мом случају – да планирају и изводе експерименте. Али, понекад се примети да је жеља да се баве медицином или науком више везан за жељу родитеља или утицај пријатеља и да касније примете да су на погрешном месту. Не само таквима, већ свим младим људима је потребно професионално и искусно саветовалиште које ће им осветлити из више углова предности али и мрачне недостатке студија – а касније и послова за које се интересују, што је јако битно како би сами донели животно важну одлуку. При томе је пракса, тј. могућност рада, у области или установи од интереса више него важна јер само у таквим условима може боље да разуме процес рада који га чека, а поготову да ли види себе као саставни део тог процеса.

Стање ствари: Данашња наука темељи се на научним радовима објављеним у научним часописима. У којој мери они дају на важности појединцу, и да ли је такав приступ оправдан?

Миодраг Стојковић: Научни радови су неминовни – не само због самих радова и резултата већ и процеса како се они објављују. А то је ригорозна рецензија, поправљање, дорада и додатни експерименти, све док не буде перфектан за одређени научни часопис. To јесте тимски рад али да и у том тимском раду постоји подела посла, неко је донео идеју, неко је донео средства да би неко радио експерименте, неко пише рад, неко је одговоран за цео процес… По мени сваки појединац у том процесу је важан, али најважнији су резултати тј. чиме тај рад доприноси померању границе.

Стање ствари: Систем финансирања научно истраживачких радова преузет са Запада, који се популарно зове „грант“, тренутно је општеприхваћен у свету. Да ли га ми исправно користимо и шта може боље?

Миодраг Стојковић: Систем јесте исти, али у односу на Запад средства која се код нас издвајају су знатно нижа. За науку се издваја 0,3-0,4% БДП-а (са или без кредита, то се мења), пожељно је 2 или 3 одсто… На Западу то је много више, рецимо у Финској скоро 8 пута више него код нас. Међу 39 земаља Европе, Србија је 34. када су у питању улагања у истраживања и развој. Са друге стране и оно што поделимо као грант средства врло често заврши у пројектима који нису конкурентни већ намењени подмиривању рачуна, а да се не води брига о сукобу интереса или квалитету пројекта. Врло често се из државног апарата деле средства појединцима који су им по политичком опредељењу блиски, независно од тога да ли научни пројекат то заслужује или не.

Стање ствари: У научно–истраживачком систему држава, од народних пара, додељује појединцу или групи средства за рад. Од тих средстава изналазе се нова решења за постојеће проблеме, и понекад патентирају. Ко је власник патента који проистичу из научно истраживачког рада и да ли држава Србија има свој портфолио патената?

Миодраг Стојковић: По правилу носиоци патената су установа која је финансирала рад али и појединци те установе који су, просто речено, идеју спровели у производ и имају одређене уделе. Код нас су појединци врло често препуштени себи у процесу заштите интелектуалне својине, јер и при великим универзитетима не постоје одељења или сектори за патентирање која би појединцу била од стручне, административне али и финансијске помоћи јер трошкови међународног патента могу да буду и до 15000 америчких долара. Србија, нажалост, спада у групу земаља са најнижим бројем пријављених патената са око 200 годишње, док рецимо један Сименс пријави око 2500 патената.

Миодраг Стојковић (Фото: Н1)

Стање ствари: Данас научници умеју да читају генетске секвенце. Да ли разумемо шта оне значе?

Миодраг Стојковић: Са развојем нових метода секвенцирања гена али и употребом плурипотентних матичних ћелија успели смо да створимо платформу која омогућава тачно читање генетских информација, наравно не за све гене, али за огроман број гена који се доводе у везу са нормалним и абнормалним развојем или настанком болести. Ово је јако важно јер само тако можемо да сазнамо нешто више о коренима болести како би се сам узрок болести на време препознао и победио а не лечили само симптоми.

Стање ствари: Живот је разноврстан и свака јединка је на свој посебан начин јединствена. У којој мери ова чињеница обесхрабрује генетичаре, схватајући да је комплексан организам систем са бесконачно много варијација и исхода?

Миодраг Стојковић: Не обесхрабрује али упозорава. Постоји грана медицине која се зове персонализована или лична медицина, која се управо бави разликама индивидуа као и могућностима такве, индивидуалне терапије. Лично, то видим у Специјалној болници за лечење стерилитета у Лесковцу где долазе пацијенти са, неко би рекао, сличним проблемима, али сви они се донекле разликују у својим профилима, било да су то хормонски или генетски.

Специјална болница за лечење стерилитета у Лесковцу (Фото: М. Момчиловић/Политика)

Стање ствари: Данас се младим брачним паровима саветује да ураде генетски тест плода током трудноће. Како исправно интерпретирати резултате таквих генетских тестова?

Миодраг Стојковић: Постоје тестови који су променили приступ целој проблематици. То су тестови који директно из мајчине крви анализирају ћелије плода избегавајући тиме инвазионе методе као што су анализа плодове воде или хорионских чупица. Тако добијени резултати су јако прецизни, са преко 99% тачности се доказује присуство или одсуство аномалије, било да се ради о хромозомским или микроделецијама. Наравно, увек треба напоменути да један такав тест није уједно и гаранција да не постоји неки други генетски поремећај не само пре већ и након рођења, јер гени се наслеђују али и мењају након рођења – нарочито под утицајем животне средине.

Стање ствари: Утицај средине на гене је опште познат. Да ли и до у којој мери можемо користити генетику као индикатор здравог живота појединца и средине у којој живи?

Миодраг Стојковић: Да, може. Постоје студије које кажу да здравље и дуговечност зависи од комбинације ефеката генетских фактора и фактора животне средине где рецимо генетика не утиче више од 30 посто на шансу свакога од нас да доживи 85 рођендан. Генетика је изражена рецимо код кардиоваскуларних болести, али појава болести у великој мери зависи од начина живота. Ту најпре мислимо на редовну физичку активност, здраву исхрану, избегавање алкохола и пушења. При томе постоје фактори животне средине које ми као индивидуе не можемо или врло тешко можемо да контролишемо – а то је управо загађеност животне средине која је одговорна за настајање великих броја болести, укључујући и стерилитет.

Moje ime je Miodrag Stojković
a ovo sve oko mene
to je crno-beli svet.

Koji dragi ljudi, priznaćete,
i sa ovakvim vremenom
može da bude lep ☀️☀️☀️ pic.twitter.com/bqQQaJeohh

— Miodrag Stojkovic (@MioStojkovic) May 14, 2019

Стање ствари: Колико нашег живота је предодређено нашим генетским материјалом?

Миодраг Стојковић: Генетика доприноси на два начина дуговечности човека. Појединац наслеђује извесне генетичке варијације које су и предиспозиција за одређену болест. али и генетичке варијације које истој особи дају отпорност према одређеним болестима. Колики је удео тих гена у заштити од болести још није тачно дефинисано, неко сматра 30% а неко само 7 процената.

Поново, здрав живот је предуслов за дуг живот, гени углавном реагују на начин живота.

Прочитајте још

• Математичар Стојан Раденовић: Нисам научник, ја сам само истраживач

Categories: Лаки одговори на тешка питања

Tags: Миодраг Стојковић, генетика, наука