Био је директор Етнографског музеја у Београду и члан Управног одбора РТС, као и стални спољни сарадник у Научном програму. Писао колумне за више листова
Драгомир Антонић (1948-2020). Фото: Бета
Познати етнолог др Драгомир Антонић пре два дана изгубио је битку са вирусом корона.
Радио је у Етнографском институту Српске академије наука и уметности (САНУ), био је директор Етнографског музеја у Београду, а затим је радио у сопственој агенцији за етнографске и сродне услуге. Био је и члан Управног одбора РТС, као и стални спољни сарадник у Научном програму.
Драгомир Антонић рођен је 1948. године у Чачку.
Написао је Српски народни календар, Обичајник код Срба, Посни јеловник, Обичајни бонтон, Бомбардовање се наставља, Све о афродизијацима, Обичаји о Божићу, Посни кувар, као и сценарија за више од четрдесет емисија о нашим народним обичајима.
Драгомир Антонић: Нема бојазни да Српске православне цркве неће бити
На Хиландару је био 50-60 пута, а године 1983. снимио је филм Живот у манастиру Хиландар.
Од 2012. сваке године је објављивао Српски народни календар, у коме су описани обичаји шта је добро а шта није започињати и радити сваког дана у години.
Од 1976. до 1980. године Антонић је креирао и руководио “Етнолошким пројектима проучавања традиције и променама у народној култури” на акцијама Младих истраживача Србије, чији је један од оснивача. Радио је на више пројеката Етнографског института САНУ.
Од 1991. до 1995. учествовао је као аутор и вођа етнолошке теме у мултидисциплинарном пројекту Географског института САНУ, Владе Србије и општине Штрпце „Економски, природни, хидролошки и туристички потенцијали Шар-планине и Сиринићке жупе”.
Сарадник је на тротомној Енциклопедији православља, а у разним домаћим и страним часописима објавио је више од стотину научних, стручних и популарних радова из области етнологије.
Аутор је и оснивач духовне манифестације Сабор хорова православних монахиња у селу Четереж у општини Жабари.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Драги чика Драгомир, паметарник.
Историју је посрбљивао као “паметарница”.
Давао је одговоре на многа постављена и непостављена питања, без длаке на језику, по српски.
Његове беседе (чуј колумне?) на последњој страни недељника Печат увек су почињале овако:
“Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.”
А завршавале су се углавном, зависно од бројног стања (из последње објављене – http://www.pecat.co.rs/2020/10/slusajmo-pametne/):
“Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића и мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Сећајмо се дечака, српског страдалника Слободана Стојановића. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.”
Оно између – ко није прочитао нек’ прочита.
Историју је посрбљивао као “паметарница”.
Вјечнаја памјат, Бог да му душу прости.