Није ваљда да је хапшење лоповчине, лопина и лоповчића чист идеализам… Није ваљда да је бескомпромисни обрачун са мафијом потпуна утопија
Мило Ђукановић, изборна ноћ 30. 8. 2020. (Фото: Стево Васиљевић/Ројтерс)
Није се још за то чуло, а кад ће-не знамо.
Може ли и то чудо бити, може, а не мора.
Јесмо ли навикли на свакаква чуда – јесмо- зато и нијесу чуда. Ко се начудио и наишчуђавао, ништа га више не може посебно зачудити.
Је ли ово било црно чудо које је трајало тридесет гладних година и које још тиња-јесте.
Па пошто је толико трајало и пошто још тиња и смрдодими и није неко чудо. Чуда обично кратко трају, а црна чуда се обично никада не доврше.
Некако мислиш да се црно чудо завршило, па онда стрекнеш као да се није довршило.
Док је год онај црни матрак на пријестољу, дотле ће црно чудо тињајуће димунити и запахњивати тек да се не можемо слободно горскога ваздуха надисати без притруне и апе.
Мило Ђукановић (Фото: Н1)
Кад њега не буде тамо гдје се још увијек чудно и милетно шепури, знаћемо да је црно чудо минуло.
А кад он буде тамо гдје треба да буде, знаћемо да је црно чудо запечаћено и закатанчено и притврђено оковима правде…
Кад ће то бити- не знамо, а да ли ће бити – опет не знамо.
Шта ће бити ако не буде: знамо. А то што знамо и није за причу тек да не покваримо побједничко расположење.
Хоћу да кажем: не могу ишчекати да побједници постану власт, па да им тражим мане, јер њихових врлина ми је већ преко главе…
Не бих да у овим годинама постанем опортуниста и лојално чељаде…
Кад се завласте, а боље је што прије, радићемо на њиховом развлашћењу уколико не буду достојни завлашћења…
Не би ваљало другачије.
Него, шта ли му је тај реваншизам, да ли је посриједи лисичење дојучерашњих крволочних курјака…
Нешто ми ту смрдуцка…то ли је то тињајуће црно чудо које ваља угасити и добро утабати као ватрицу на депонији…
Забога, је ли реваншизам закључати државним катанцем овејану лопину која је покрала све што је могла сем катанца који га чека…
Душко Марковић, Мило Ђукановић и Иван Брајовић (Фото: Вијести)
Неки велеуми мисле да јесте…
По оној општенародној: до сада се крало и нека је алал, од сада-крађе нема.
Нешто ми ту не штима. Уколико неки штимери нијесу у заједничком послу. Не одајте ви јатаке наше…Хм.
Ако је хапшење лопине, реваншизам, онда би се могао оформити реваншистички покрет који би спасавао тековине грађанске и народне побједе…
Ако се буде жмурило на једно око, направиће се још једна ћорава државица у којој се помирење изједначава са трулим компромисом…
А ништа толико не смрди колико трула кртола и трули компромис…
Није ваљда да је посриједи сажаљење…
Није ваљда да је хапшење лоповчине, лопина и лоповчића чист идеализам…није ваљда да је бескомпромисни обрачун са мафијом потпуна утопија…
Ако јесте, треба основати идеалистичко-утопистички покрет који ће бранити тековине грађанске и народне побједе…
Драги побједници, ако их не истресете из шишњарских гаћа, ставите гаће на главу…
Ако се који провуче, провукао се, али немојте их ви провлачити кроз шупљине параграфа и подзаконских аката уз клицајућу паролу: стоп реваншизму!
Нијесу затвори толико малецни колико је велика њихова крађа…некако ће се велика лупештина збити у малени бајбок…то је најмања брига…
Како ли је то и по којем правилу у лоповској дружини више часних и поштених, него нечасних и непоштених. Много је невиних анђелчића у ђавољем колу… Није него…
Фото: Андреј Исаковић/АФП
Кад просијете кукољ, можда се и отријеби понеко зрнце. Обавезни сте према зрну, а не према кукољу…
И ова пругаста сторија нема ништа са мржњом, а има све са правдом…
Правда мора да боли.
Зато им се извињавајте кад их ухапсите, ако вам је до извињења…
И умало да заборавим крај од кога све почиње: није вам, ваљда, и васкрсење Његошеве капелице на Ловћену-реваншизам?!
Categories: Српске земље
Оставите коментар