Уколико Београд буде стављао потпис на споразум са Приштином, нарочито на признање Косова, Вучић би радије „препустио“ Дачићу да буде потписник
А. Вучић и И. Дачић (Фото: ФоНет/ Ненад Ђорђевић)
Председник Србије и лидер напредњака Александар Вучић поново је показао да је мајстор да приреди изненађење овдашњој јавности објавивши пре неколико дана након седнице Председништва СНС да ће председник Социјалистичке партије Ивица Дачић челну позицију у Министарству спољних послова заменити „фотељом“ председника Народне скупштине, у којој је досад седела Маја Гојковић (виђена за министарку културе).
Такав потез изненадио је не само врсне познаваоце политичке сцене, већ и представнике дипломатских кругова који су у претходна два месеца тврдили да ће Дачић остати на функцији и након што (коначно) буде формирана Влада нове-старе премијерке Ане Брнабић. Спекулише се да су и функционери социјалиста били малтене спремни да „ставе руку у ватру“ да ће њихов шеф и даље бити на радном месту у Немањиној 11.
Да ће „подела карата“ можда бити другачија могло се назрети када је Вучић, „мастерминд“ састављања и новог сазива извршне власти, одлучио да изостави Дачића са списка путника на састанак са косовским премијером Авдулахом Хотијем у Белој кући, чији домаћин је био изасланик председника САД Доналда Трампа за дијалог Београда и Приштине, Ричард Гренел, а на којем се појавио и Трамп лично.
Том приликом је, као што је добро познато, потписан споразум о нормализацији економских односа Београда и Приштине, а делегација Београда предвођена председником државе обавезала се да ће испунити Трампову жељу да амбасада Србије буде премештена из Тел Авива у Јерусалим, као и на оно што се бирократски назива „енергетска диверсификација“, односно на смањење енергетске зависности од Руса.
Истовремено, постигнут је „џентлменски договор“ да Београд на годину дана обустави лобирање на светској сцени за повлачење признања Косова, а Приштина да у истом периоду не покушава да се учлани у међународне организације. Уместо да, у складу са функцијом буде гост у Белој кући, Дачић је такав догађај пропратио гостујући у специјалној емисији на Радио-телевизији Србија, и, очекивано, хвалио је достигнућа сусрета.
У таквим тренуцима деловао је смирено, али му је вероватно застала кнедла у грлу, будући да је управо он с нескривеним поносом у протеклих годину и по извештавао јавност колико је држава повукло признање Косова. Сигурно му није било по вољи ни да чује да ће утицајна држава Израел успоставити дипломатске везе са Приштином, нити помињање „енергетске диверсификације“ јер никада није крио да су му Руси срцу блиски.
Упадљиво одсуство и отровне стрелице
Шеф дипломатије није се нашао ни међу званицама на вечери приређеној на броду „Јахтинг клуб Кеј“ у Београду, коју је Александар Вучић приредио крајем септембра, за делегацију предвођену Гренелом, а чији је део био и Адам Болер, извршни директор америчке Развојне финансијске корпорације (ДФЦ). Баш као у случају састанка у Белој кући, Дачић се у то време нашао у студију РТС-а, коментаришући значај посете Американаца.
Serbs and Americans in Belgrade singing about Alabama and West Virginia is an amazing night. pic.twitter.com/PBsojnKUA8
— Richard Grenell (@RichardGrenell) September 23, 2020
Како тврде извори Демостата, ни после емисије се није придружио Вучићу и његовим високим гостима. Упадљиво одсуство Ивице Дачића на наведеним догађајима било је праћено подједнако упадљивим присуством доскорашњег шефа владине Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је подстакло спекулације да ће он заменити лидера социјалиста на челу Министарства спољних послова, али се убрзо испоставило да то није тачно, иако Ђурић јесте добио „уносно место“ – амбасадора Србије у Вашингтону.
До фамозне објаве Александра Вучића да ће Дачић постати шеф парламента прорежимски таблоиди, по већ устаљеној постизборној традицији, слали су „отровне стрелице“ на рачун председника социјалиста, али су утихнули када је председник Србије потврдио да је СПС и даље пожељан партнер напредњака, што је, такође, већ виђено.
Обични грађани и „стручна јавност“ углавном су Дачићеву најновију функцију протумачили као његову деградацију. Појавиле и шаљиве фото-монтаже на друштвеним мрежама на којима је он приказан како за скупштинском говорницом пева нумеру Бијелог дугмета „Пристао сам бићу све што хоће“, као јасну алузију да је потпуно потчињен вољи лидера напредњака, а покренута су и сатирична нагађања да ће Дачић, који је био министар полиције, премијер, па шеф дипломатије после „шефовања“ у Скупштини постати „кувар у скупштинском ресторану“.
Према једној од теорија, Дачић се „селидбом“ у Народну скупштину жртвовао, како би сачувао страначког колегу Бранка Ружића на министарској функцији. Заговорници такве тврдње кажу да је било од почетка јасно да Вучић не жели да препусти социјалистима више од два министарска места, па је шеф социјалиста, „зарад мира у странци“ препустио Ружићу да остане у Влади, поред социјалисте Александра Антића. О ривалству Ружића и Дачића већ дуго се „испредају“ чаршијске приче, које су кулминирале пре неколико година, када се спекулисало да Ружић жели да „отме“ кормило СПС-а Дачићу. Да ли ће Бранко Ружић остати заиста у Немањиној 11, и да ли ће и даље водити Министарство државне управе и локалне самоуправе, или ће му бити додељен неки други ресор, остаје да се види, јер ће коначна одлука о кандидатима за министре бити донета у недељу 25. октобра, када се поново састаје Председништво напредњака.
Пирова победа и председничка трка
Строго формално гледано, Ивица Дачић не греши када каже да му је позиција председника Народне скупштине највиша функција коју је досад обављао. У парламентарним демократијама добијање таквог ресора сматра се наградом и признањем за „минули рад“, јер се ради о највишем законодавном дому.
Народна скупштина Републике Србије (Фото: Спутњик/Александар Милачић)
Али, оно што Дачићу у очима јавности (нарочито аналитичара) срећу квари, јесте чињеница да су и Влада и Скупштина у актуелној констелацији снага у Србији умногоме подређени Александру Вучићу, упркос званичној подели на три „гране“ власти. Одуговлачећи са избором нових државних функционера од јунских избора председник Србије као да је желео да покаже да држава може да функционише и без парламента.
Истовремено, Вучићу је пошло за руком да скрати мандат и долазећој, концентрационој Влади, и актуелном сазиву Скупштине у којем практично ни нема опозиције, што чини парламент проблематичним у очима Европске уније. Дачић ће, гледано кроз такву призму, остати упамћен као један од ретких председника парламената у Европи „лишених“ опозиције. Стога, убедљива победа напредњака на изборима може се назвати и Пировом, чега је свестан и сам Вучић, па је одлучио да крајњи рок за ванредне парламентарне изборе буде 3. април 2022, када ће грађани вероватно гласати и за шефа државе. Извори Демостата напомињу да се таквом најавом не искључује могућност да се гласање и за нови сазив парламента и за председника државе организује „већ за годину дана“, односно на јесен 2021.
У дипломатским круговима се може чути теорија да је управо предстојећа „трка“ за председника Србије мотивисала Александра Вучића да повери место шефа парламента Ивици Дачићу. Вучић, тврди се, свим срцем прижељкује да добије још један мандат на тој функцији, због чега му је потребан Дачић као савезник, а озбиљно рачуна и на подршку лидера Српског патриотског савеза Александра Шапића. Али, имајући у виду већ поменуту репутацију Вучића као „мајстора изненађења“, не искључује се ни могућност да он одлучи да се из председничке фотеље премести у премијерску (у којој је већ удобно седео), што би значило да Дачић добије статус вршиоца дужности председника Србије. Тиме би постао други социјалиста на месту в.д. шефа државе – након Славице Ђукић Дејановић, која је одлуком Бориса Тадића да на пролеће 2012. буду расписани и ванредни председнички избори, уз парламентарне (Тадићева животна грешка, сматрају многи), са места председнице парламента по аутоматизму постала в.д. председница државе. Такав потез Вучића, наглашавају извори Демостата, не би требало доживети као „чин милосрђа“ према Дачићу, већ као „уваљивање врућег кромпира“.
Шансе да се тај сценарио обистини („ко би реко чуда да се десе“, гласе стихови „Миљацке“, коју Дачић воли да запева) увећале би се, према мишљењу, дипломата, уколико Београд буде стављао потпис на споразум са Приштином, нарочито на признање Косова, јер би актуелни председник Србије све учинио да избегне да се његово име нађе на папиру који ће му донети и негативне поене у бирачком телу, већ би радије „препустио“ Ивици Дачићу да буде потписник.
Бела кућа (Фото: ЕПА-ЕФЕ/Стефани Рејнолдс)
Верује се, такође, да ће епилог косовске драме и расплет ситуације на политичкој сцени Србије у великој мери зависити од исхода предстојећих председничких избора у САД. „Једна ће се песма у Србији певати ако победи досадашњи председник, републиканац Трамп, а друга уколико нови председник постане демократа Џозеф Бајден“, напомињу представници дипломатских кругова. Како указују наши саговорници, не очекује се да ће Србија „преко ноћи“ одустати од политике балансирања између Русије и Запада, и укинути начело војне неутралности, али се сматра да ће у случају да Трамп остане „станар Беле куће“ Београд покушати да се додатно приближи Вашингтону, односно удаљи од Русије, која, тврди се, „постојано губи утицај у овом региону“.
„Победа Трампа била би повољна за решавање српског питања на Балкану јер се његова администрација стриктно не држи начела да се не могу мењати границе, што представља шансу да се питање Косова ипак разреши поделом, за шта се залажу српске власти. С друге стране, ако Бајден буде председник косовско питање поново ће прећи у руке ЕУ, односно Немачке, која се противи било каквом разграничењу“, објашњавају дипломате.
Победа Џозефа Бајдена утицала би и на ток наредне фазе дијалога власти и опозиције у Србији о унапређењу изборних услова, која би требало ускоро да започне, верује се поново уз посредовање Европског парламента. Извори Демостата су сагласни да је Вучић најавом да ће бити основано Министарство за људска права, равноправност полова и друштвени дијалог, поручио да је до извесне мере спреман да пружи „маслинову гранчицу опозицији“, како би што више опозиционих странака учествовало на наредним изборима, и тиме дало међународни легитимитет парламенту који буде изабран крајем 2021. или почетком 2022.
Дипломате указују да би Бајденово „усељење“ у Белу кућу принудило председника Србије да да још веће уступке опозицији, јер би се администрација на челу са Џозефом Бајденом „чврсто усаглашавала“ и по том питању са Европском унијом, односно Немачком, која инсистира на већем степену демократије. То инсистирање се може видети и на примеру „успоравања“ пута Србије ка ЕУ, услед незадовољства Берлина због недовољног напретка Београда у спровођењу реформи, укључујући задатке из домена владавине права.
Марија Стојановић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар