Доносимо текст П. Тихомирова „Македонија и Украјина – има ли нешто заједничко у ситуацији око Цркве“ и реаговање Р. Гојковића

Павел Тихомиров и Ранкo Гојковић (Извор: Саборник србско-руски)

Павел Тихомиров: Македонија и Украјина – има ли нешто заједничко у ситуацији око Цркве

(Руска народна линија, 12. 10. 2020)

Сасвим недавно сам написао невелики коментар о балканској проблематици за ТВ-канал „Руске народне линије“. Коментар је био површан, изазван дејством познатог нагона „не могу да ћутим“.

Не могу да ћутим када се десетину и стотину пута понављају неке ствари, које, благо речено, не одговарају сасвим реалности. Међутим, међу рускокултурним панславистима то је уобичајена појава, па би због тога паметнији и мање горд човек прећутао, но, авај, то није случај са не баш паметним и гордим. Нисам прећутао.

Колеге са ТВ-канала „Лабарум. Овим побеђујеш“, изучивши коментар, у материјалу одважно названом „Призивају нас на Јудин грех против СПЦ“ наградиле су ме целим букетом епитета. Међутим, то остављам  њиховој савести. А већ о суштини проблема, о нивоу разумевања истог, сада морам подробније нешто рећи. Надам се да ће то бити корисно свима које интересује ситуацијом са Црквом у Македонији.

Суштина мојих речи је проста: Македонски црквени проблем уопште није аналоган са украјинским, а поготово црногорским. Приликом покушаја решавања македонског проблема, руководство СПЦ је дозволило непоправљиве грешке. И сада је ситуација доведена до ћорсокака. Ни Београд, чак ни Москва, не могу решити тај проблем – то треба схватити. И размишљати о томе како ћемо ми живети после тога када Фанар призна Македонски раскол.

То се колегама из „Лабарума“ није допало, они су рачунали да, уколико нас Срби подржавају у украјинском питању, то и ми морамо њих подржати у македонском питању, у супротном ће све изгледати као издаја, итд., итд.

Наравно, када наше туку, не треба расуђивати, него хитати у помоћ. Међутим, у прекидима између јурњава у помоћ, ипак има смисла разрадити стратегију засновану на раду на грешкама.

Македонско питање може се разматрати у различитим контекстима.

Размотримо га у контексту међусловенске нетрпељивости присутне на Балкану, небратства и нејединства, о којима наш брат, руски словенофил, и не размишља. Судим на основу дводеценијског искуства разговора на ту тему.

Док су Словени на Балкану боравили под јармом османских чиновника, грчких епископа и свакојаких одметника, тај проблем није постојао. Проблем се појавио кад су се Словени ослободили – Срби својим снагама, Бугари – ценом крви руских војника.

Пошто се велике европске државе нису спремале да цело Балканско полуострву дају под руски утицај, ми смо били принуђени да сфере утицаја на Балкану поделимо са Хабзбурзима, у чију орбиту су потпадали Срби према Будимпештанској конвенцији, док су Бугари остајали у орбити Русије. Претпостављало се да ће границе ослобођене Бугарске укључити у свој састав територију северне Македоније, насељену православним Словенима. Као што је познато, „Сан-Стефанска Бугарска“ се није одржала и та територија је постала јабука раздора између Бугара и Срба.

Земље Вардарске Македоније Срби су добили још после Првог Балканског рата, истеравши отуд Турке. Пре тога на тој територији су активно деловали одреди србских четника и бугарских комита, који су организовали кошмар не само код Турака и Грка, него и Словена, ухваћених у „издаји интереса“ – у складу са интересима Србије или Бугарске. Уочи Балканских ратова била је варијанта да се реши полувековни сукоб између Србије и Бугарске путем поделе словенског дела Македоније по линији Куманово-Охрид, с тим да би северозападни део отишао Србији, а југоисточни Бугарској. Нажалост, Срби су нарушили прелиминарни договор и оставили су сву словенску компензацију за то што су велике државе одлучиле да не дају Србији и Црној Гори Албанску обалу Јадрана, него су тамо формирали посебну албанску државу. У резултату је то огорчење потом три пута гурало Бугарску у окриље непријатеља Србије – 1915, 1941. и 1999. године.

И што је најважније: Македонија није донела никакву корист Србији. О узроцима неуспеха србизације Македоније написана је изврсна књига швајцарског аутора Арчибалда Рајса – „Чујте Срби!“ Књига се својевремено не само могла наћи у свакој књижари у Београду, него су њени делови штампани и у србској периодичној штампи 90-их година.

Југословенска краљевска влада није се бавила србизацијом Словена у поново присаједињеној области – Македонији. Разлог томе је што је управо краљ Александар Карађорђевић – а уопште не Тито! – био тај који је запустио програм интегралног југословенства, то јест, претапања националних „архаичних“ култура у неку мултикултурну вишеконфенсионалну итд. Пошто је Македонија била (и остала све до сада) најсиромашнија регија на Балкану, чиновници који су тамо постављани то су доживљавали као привремено прогонство. Што се одразило и на њихову делатност. Услед тога, становници тог краја су почели да се односе према југословенској теми с презиром и поново су почели да погледују у правцу Бугарске.

А денационализоване Словене тада је могао асимиловати било ко, свака култура, која би дошла после Турака-газда и Грка-учитеља. Срби то нису успели урадити, без обзира што је тамо деловао велики подвижник Православне Цркве – свети Николај Велимировић. У простор србског националног корпуса вратили су се само ти Словени који су сачували Крсну Славу, присутну светосавској традицији.

Подвлачим: Македонци нису постали ни Срби, ни Југословени. Подвлачим ради тога, да би обратили пажњу на то да се македонски проблем у корену разликује од украјинског.

Аналогија са Украјином још се може повући у Црној Гори. Црногорци су заиста били дојучерашњи Срби, и покушаји да се они укалупе у неки антисрбски идентитет подсећа на „украјинске приручнике“. Ја сам још 1999. године обратио пажњу на то, када сам први пут тамо путовао.

Србофоби су тада радили како са либералима, тако и са ултранационалистима. За либерале су изговарали стандардне пароле о Европи и Азији, а ултранационалистима су објашњавали да су управо Црногорци истински потомци древног србског идентитета, док су Србијанци (грађани Србије) – већ „кацапи-монголи“, пардон, власи који су им украли језик и име“.

И црквена ситуација магловито подсећа на украјинску, иако подржавани антисрбским режимом Ђукановића, присталица Мирашеве секте (такозваних „Црногорских аутокефалиста“) тамо је јако мало.

У Македонији је ситуација другачија.

Српска Црква је остваривала своју мисију на тој територији нешто више од двадесет година (1918-1941), пошто су бугарски и грчки свештеници отуд истиснути. Потом су се вратили Бугари, но ни они нису могли асимиловати једноверце.

Зато су комунисти после 1945. године, ма колико их ми сада проклињали – поступили апсолутно логично – поставили су основу за фабриковање вештачког идентитета. Ако већ Словени Македоније нису постали ни Срби ни Бугари, поготово не „Југословени“, почели су од њих стварати „Македонце“.

Павел Тихомиров (Извор: Лична архива)

Сада конкретно о разликама македонске црквене ситуације од украјинске. Сви украјински расколи: Грко-католички, Аутокефалистички, Филаретовски и на крају садашњи „ПЦУ-овски“ – протицали су и протичу у атмосфери грађанске подељености украјинског друштва. Реакција на све те расколе, који су чињени са чисто политичким циљем одвајања верника од Руске Православне Цркве, била је подела међу људима. Штавише, деведесетих година у Украјини је припадност овој или оној цркви значила и пројаву политичке позиције и погледа на свет.

Украјински националисти са дисидентском прошлошћу били су парохијани грко-католичке и аутокефалне цркве; националисти из логора превртљиваца типа Кравчука и једноставно сви они који су стављали акценат на ново стање ствари, постали су „филаретовци“; а они који су били проруски настројени, као и они којима су канони нешто значили, остајали су у Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије. У Западној Украјини и у Кијеву ствар је доводила до крвопролића, а код нас, на некада руском Прицрноморју, међусобна нетрпељивост могла је изгледати отприлике овако – филаретовци једноставно нису одговарали на васкршње поздраве или су прикривено пакостили.

У Југославији није било тако. Ништа слично није било у Македонији све до 2002. године. Македонска тема се међу православним Србима доживљавала као последица комунистичких интрига и због тога – без обзира на прекид канонског јединства – међу верујућим СПЦ и верујућим новонастале „Македонске православне цркве“ (МПЦ) никада није било антагонизма.

Неколико речи о историји МПЦ. У октобру 1958. године у Охриду је одржан Црквено-народни сабор који је окупио свештенике и мирјане, на коме је било одлучено да се прогласи аутономија Македонске православне цркве. У указано време на територији југословенске савезне републике налазиле су се три епархије СПЦ, које су се вратиле после истеривања Бугара из краја. У складу са идејама македонствујућих претпостављало се да у новој црквеној култури буде присутна локална специфичност: дозвољено је да се проповеди врше на локалном наречју (у суштини – западно-бугарском). На том наречју се предвиђало и вођење документације, а епископи су могли бити само они који су рођени тамо. Три епископа су се бирала на том истом сабору. Њихова хиротонија првобитно није призната од стране Београда, међутим, касније су канонски прекршаји били уклоњени.

У складу са првим Уставом МПЦ, донетим 6. октобра 1958. године, МПЦ је боравила у канонском јединству са СПЦ, Патријарх СПЦ је помињан на Литургији.

Међутим, ускоро су македонствујући отишли много даље. Синод МПЦ је 30. децембра 1966. године затражио од Београда да призна аутокефалност, што је одбио Архијерејски Сабор СПЦ одржан од 23. маја до 1. јуна 1967. године. Као одговор на то, од 17 до 19. јула 1967. године у Охриду је био одржан нови црквено-народни сабор који је прогласио МПЦ наследницом Охридске Архиепископије.

Архијерејски Сабор СПЦ је на ванредном заседању одржаном 14-15. септембра 1967. године прогласио је МПЦ расколничком религиозном организацијом и прекинуо је са њеном јерархијом литургијске и канонске односе. Међутим, односи са простим верницима су били очувани. У томе је принципијелна разлика са ситуацијом у Украјини.

Македонски раскол се могао зацелити све док се на територији бивше југословенске републике Македоније није појавила паралелна јерархија. Као што су 1967. године све парохије отишле у раскол, исто тако су све оне морале да се врате назад – по аналогији са зацељивањем Бугарског раскола, који је трајао, колико се сећам, од 1872. до 1945. године.

Уколико би Македонци као народ, на крају, били признати од осталих нација, онда би то прекинуло и србско-бугарска трвења која трају век и по. Македонска Црква би се вратила у породицу Православних Цркви и блок словенских Православних Цркви на Балкану могао би имати неопходан ресурс за супротстављање пропаганди разноврсних новотарија, чији је генератор грчки кварт Истанбула.

Све то се могло радити чак и после неуспеха реализације Нишког споразума. Када је Македонски синод под притиском руководства републике раскинуо пројекат споразума са СПЦ, почела је радикализација ситуације, што је у коначном резултату довело до стварања паралелне јерархије СПЦ на територији непризнате МПЦ. Управо то наши извори у Србији сматрају судбоносним промашајем Свештеноначалија СПЦ.

Објава о одлучењу свих тих држављана Бивше Југословенске Републике Македоније, који су били чеда цркве која постоји већ пола века (од 1958. године), није могла чак ни у принципу довести до тога да храмови МПЦ на чудан начин опусте у знак протеста против црквене политике Скопља. Премда је очигледно постојала нада у то да ће зближавању са Србима помоћи изнуђена „дружба против“ агресивних Албанаца, који контролишу источне рејоне републике.

Међутим, то се није десило. Храмови МПЦ нису опустели. Македонци се нису уплашили преласка раскола на суштински други ниво. На крају крајева, њима је пред очима био пример Бугарске. Зато је анатема коју је прогласио Свети Синод СПЦ доживљена просто као политички акт, она је само подстакла антисрбско расположење у републици. Које је потом било усмерено на присталице епископа Јована (Вранишковског), који је предводио јерархију СПЦ у републици.

Још једном подвлачим: разлика македонске ситуације од ситуације у Украјини огледа се у томе, што је у Украјини постојало и још увек постоји неколико културно-политичких заједница: то су западноукрајински националисти, затим носиоци идеје украјинске политичке нације и на крају, остатак верних идеалима општеруског црквено-културног јединства. У македонском друштву нема такве подељености. И припадност овој или оној јурисдикцији не представља демонстрацију политичких убеђења. Штавише, све до 2005. године проблеми повезани са расколом нису прелазили у раван међуљудских односа. Сада су прешли.

По мом мишљењу ситуација је таква да она може бити разрешена само признањем Македонске православне цркве. Сматрам да ће их Грци пре или касније признати. Зато би Београд и Москва већ сада могли размислити о томе како ће градити своје односе са Македонмцима после неизбежног признања аутокефалности од стране Грка.

Павел Вјачеславович Тихомиров, публициста, друштвени делатник, помоћник главног уредника „Руске народне линије“

Са руског посрбио: Р. Г.

(Руска народна линија/Саборник србско-руски, 18. 10. 2020)

Ранко Гојковић: Македонија и Украјина – антисрбски и антируски пројекти

Напомена: Поштовани читаоци, за овај текст је неопходан увод, да се не би стекла погрешна слика и да се не би огрешили о једног човека. Текст је полемички, настао као реакција (текст је написан на руском језику, за Руску Народну Линију, где је публикован и Павелов текст, ово је превод тог текста на србски језик) на текст мог доброг пријатеља и брата руског, великог пријатеља србског народа Павела Вјачеславовича Тихомирова. Павел је човек који је стигао у Србију почетком агресије неонацистичког НАТО-а, који је помагао сестринству Пећке Патријаршије, проносио истину о Србима када смо били сатанизовани, управо у његовој књизи „Зона прећуткивања“ која је изашла у Србији по Павловом повратку у Русију први пут је поменута и злогласна трговина људским органима. Његову сјајну, другу књигу на србском језику, „О крсту светог владике Николаја“ имао сам част да лично преведем и напишем предговор. Заједно смо је промовисали у многим градовима широм Србије и њен тираж је одавно распродат. Са Павелом Тихомировим сам учествовао у десетинама различитих догађаја, промоција, конференција, округлих столова у Србији, Републици Српској и Русији. Као помоћник уредника Руске Народне Линије Павел је написао не десетине, него стотине одличних текстова у којима је заступао србске националне интересе. Ово све пишем да се не би стекла погрешна слика о брату Павелу, јер мој текст је веома критичан одговор на његов текст о македонском црквеном питању, публикован ових дана на Руској Народној Линији. У комуникацији са Павелом, схватио сам да је и он свестан да није подробно изучио питање македонског црквеног раскола, а његов текст је настао као исхитрена реакција на коментар Павеловог ранијег текста од стране једног руског медијског ресурса. Такође, њему је као верујућем човеку било жао што се један део мирног словенског православног становништва налази практично под црквеном анатемом и написао је један непромишљен и као што сам у својој реплици одговорио, штетан текст. Међутим, када сам му, прочитавши његов текст на РНЛ, написао да морам одговорити критички на тај текст, Павел је показао велико витештво духа одговоривши да прихвата мој текст и ни у ком случају није на мене љут због оштре критике његовог текста. Због тога молим и србске читаоце да не узму за зло ову грешку нашег руског брата Павела Тихомирова…

Ранкo Гојковић и Павел Тихомиров (Извор: Саборник србско-руски)

♦  ♦  ♦

Овај текст представља реакцију на текст „Македонија и Украјина“ мог старог пријатеља и руског брата Павела Тихомира. Био сам изненађен површношћу многих теза које нисам очекивао од Павела. Надам се да ће моја критика бити конструктивна, једноставно, наше пријатељство и узајамно поштовање не дозвољавају да се другачије поступа.

Морам подсетити да сам о македонском питању писао у неколико текстова на „Руској Народној Линији“: „Покушај православног погледа на македонско питање“ из 2013. године у два дела (овде и овде) и „Русија, Србија, Бугарска, Македонија: часови историје“ из 2018. године у три дела (овде, овде и овде).

Читалац се са тим питањима може подробније упознати, не бих се понављао, него прелазим на конкретне замерке према тексту Павела Тихомирова. Треба рећи да је Павел навео доста истинитог али је то, нажалост, често било површно, без помињања многих важних детаља, што чини да је другачија и слика коју добијамо. Поред тога, у тексту има доста полуистина, које су, као што знамо, често опасније од лажи. Идемо редом.

На почетку текста Павел тврди: „Македонски црквени проблем уопште није аналоган украјинском, а поготово црногорском. Приликом покушаја решења црквеног питања у Македонији, руководство СПЦ је начинило непоправљиве грешке“. А потом је поставио реторичко питање: „Како ћемо живети после тога кад Фанар призна Македонски раскол?“

Категорички се не слажем са тврдњом поштованог Павела и пошто је реч о веома важном питању где се мора знати цела истина о догађајима који су се одиграли, желим да подробније опишем ситуацију.

После распада СФРЈ преговори о успостављању црквеног јединства почели су 1992. године. СПЦ је, нарочито после избора Патријарха Павла за поглавара, предузела велике напоре да би решила питање раскола са епархијама у Републици Македонији. СПЦ се обраћала за помоћ и другим Помесним Црквама, одржано је мноштво сусрета – како у Србији тако и у Македонији – са представницима одвојених епархија. На крају је у Нишу 17. маја 2002. године (иако је тада Патријарх Павле био у болници) био потписан споразум о превазилажењу раскола и успостављању евхаристијског јединства СПЦ и Епископата у Републици Македонији.

Наводим почетак тог Споразума: Српска православна црква, односно Пећка патријаршија, имајући у виду реалне духовне и пастирске потребе, и одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве број 47/1958, 6/1959 – записник 57 од 17/1. јуна 1959. године, признаје постојећим епархијама Православне цркве у Републици Македонији, односно, Охридској архиепископији и њеној дијаспори, широку црквену самосталност, односно, најширу црквену аутономију, остављајући питање коначног решења, сагласно канонском саборном поретку Православне цркве, будућем свеправославном сагласју пуноће Цркве у Духу Светоме.

На том заједничком сабрању у Нишу, македонски епископи су прихватили и потписали предложени од стране СПЦ документ о превазилажењу раскола. СПЦ је тада предложила епархијама у Македонији максимално широку аутономију, предложила је практично оно што је Свети Сава добио 1219. године када је добио Томос за Српску Архиепископију. Сви називи и територијална подела би по споразуму били сачувани, Македонци би бирали своје епископе на својим Саборима, само би избор Првојерарха МПЦ морао бити потврђен од стране Српске Патријаршије. Пошто им је била пружена максимално широка аутономија, јасно је да су и македонски епископи потписали документ. Међутим, по повратку у Македонију почео је притисак на њих од стране антисрпских снага под утицајем Запада и епископи такозване МПЦ су повукли своје потписе.

Потом је Патријарх Павле разаслао по епархијама у Македонији, сваком епископу појединачно, позив да се присаједине јединству са СПЦ. Само се Архиепископ Охридски Јован (Вранишевски), у то време митрополит Велешки и Повардарски, није уплашио власти и позитивно је одговорио на тај позив. То значи, присајединио се у канонском и литургијском јединству са СПЦ заједно са својим духовенством и верујућим људима своје Велешке и Повардарске епархије. Сви свештеници су потписали да они такође желе да се врате у канонско и литургијско јединство са СПЦ. О томе је архиепископ обавестио јавност, рекавши да ће одслужити литургију на којој ће се први пут поменути име Српског Патријарха Павла. Свештеници из целе епархије су долазили у Велес где се налазила катедра архиепископа. Било је присутно много верујућих људи из Велеса и других градова, који су знали ко су и због чега долазе, били су то људи који су били срећни што су на крају дочекали јединство са СПЦ.

Међутим, већ следећег дана митрополит-расколник Тимотеј окупио је у Велеској Митрополији злонамерне људе и свештенике-расколнике и позвао полицију. Они су поломили катанац на резиденцији, полиција је ставила пиштољ на чело архиепископу Охридском Јовану, наредивши му да одмах напусти Митрополију у којој је живео.

После тога наступио је период прогона од стране државе архиепископа Јована, прогон без преседана у послератној историји. Потом је Српски Патријарх Павле рукоположио још два епископа: епископа Полошког и Кумановског Јоакима и епископа Брегалничког Марка, а у децембру 2003. године био је формиран Синод аутономне Охридске Архиепископије.

У јануару 2004. године велики део монаха који су се налазили у Републици Македонији присајединио се Охридској Архиепископији. Када су монаси приступали Охридској Архиепископији, на Литургији, ушла је полиција, дошла до Свете Трпезе и рекли су Архиепископу Јовану да прекине са Литургијом. Он им је одговорио: „ако хоћете да прекинемо, треба да нас овде убијете“. Власти су потом утамничиле Архиепископа Охридског г. Јована, који је тада у затвору остао 20 дана. Не желим више подробно да пишем о прогону клирика СПЦ, рећи ћу само толико да су Архиепископа Јована хапсили још неколико пута и да се до данашњег дана клирици СПЦ у Македонији подвргавају терору.

Јасно је да је брат Павел забринут за обичне македонске хришћане који су после тога потпали под анатему, међутим, питам: шта је после свега тога преостало СПЦ да уради?

Ништа друго осим онога што је урадила 2003. године, створивши Свети Синод Епископа Аутономне Охридске Архиепископије. Као што видимо, нажалост, македонски архијереји су се показали као потпуно несамостални људи, данас су потписали озбиљан документ који би зацелио раскол, а већ сутра су повукли потпис. Због тога је неозбиљно оптуживати СПЦ што таквим људима није подарила Томос за стварање Патријаршије. Понављам, СПЦ је у Нишу 2002. године, на заједничкој седници са архијерејима такозване МПЦ, учинила све што је било могућно за превазилажење раскола…

Због тога је питање „како ћемо ми живети после тога кад Фанар призна Македонски раскол?“ – за мене прилично чудно. Пре неколико дана сам у интервјуу за један руски ресурс (текст интервјуа је пренет и на Руској Народној Линији у рубрици „Преглед медија“) на слично питање новинара овако одговорио: „После признања украјинских расколника, од Вартоломеја се може свашта очекивати. Његов проблем, а нажалост и мноштва браће Грка, огледа се у следећој изјави: „Наша браћа Словени не могу да трпе првенство Васељенске Патријаршије и нашег народа у Православљу“. Нама су речи о првенству других нација над Словенима, у нешто оштријем облику, већ познати из дела Маркса, Енгелса и Хитлера. Цинизам Фанара најбоље схватају Срби, јер су управо фанариоти критиковали Србе и правдали злочиначко бомбардовање Србије од стране НАТО пакта наводним српским национализмом! Разуме се, сваки верујући православни Словен одаје дужност великој хришћанској историји грчког народа. Међутим, када разговараш са Грцима, можеш чути само величање „велике јелинске културе“ на којој је постројена целокупна светска цивилизација. Ако нешто критички кажеш о древним Јелинима, одмах ће те сврстати у „непријатеља Грка“. Тако болесно историографско стремљење штетило је и штетиће више браћи Грцима него Словенима“.

Ранко Гојковић (Извор: Снимак екрана)

Даље Павел пише: Земље Вардарске Македоније Срби су добили још после Првог Балканског рата, истеравши отуд Турке. Пре тога на тој територији су активно радили одреди српских четника и бугарских комита, који су представљали кошмар не само за Турке и Грке, него и Словене ухваћене у „издајничком интересу“ – зависно да ли се радило о интересима Србије или Бугарске. Уочи Балканских ратова била је варијанта да се реши проблем полувековног сукоба између Србије и Бугарске путем деобе Словенског дела Македоније по линији Куманово – Охрид, с тим што би северозападни део припао Србији, а југоисточни – Бугарској. Нажалост, Срби су прекршили претходни договор и оставили су за себе целу Словенску Македонију у својству територијалне компензације зато што су велике државе одлучиле да не дају Србији и Црној Гори Јадранску обалу у Албанији, него су формирали тамо засебну албанску државу. У резултату тога, та увреда је три пута гурала Бугарску међу непријатеље Србије – 1915, 1941. и 1999. године.

Све је то тачно, међутим, да би се створила потпуна слика, неопходно је додати још неке чињенице, у супротном ће испасти како су вероломни Срби, који су „прекршили претходни договор“, за све криви. Укратко, наводим те чињенице.

1. Територија данашње Македоније коју су Турци освојили, била је пре тога у саставу српске државе, а Скопље је пре доласка Турака на Балкан било престоница Српског Царства.
2. После Првог Балканског рата Срби су својом крвљу ту своју територију повратили од Турака.
3. Срби нису пристали на претходни договор због очигледне неправедности Сан-Стефанског мира и велике Бугарске која је тим миром предвиђена. Треба знати да армија Србије 1912. године није ослободила само Македонију, него и део Бугарске и предала је Бугарима ослобођене градове. Не сме се заборавити ни да су Срби 1913. године предложили да Руски Цар арбитрира у спору, али је Бугарска одбила арбитражу Русије.
4. Пошто је одбила арбитражу Руског Цара, започела је Други Балкански рат нападом на Србију. Србија је изашла као победник.
5. Не може се рећи ни да владари Русије некада нису правили грешке. Ја сам не једном писао о грешкама Срба, али сам илустровао и велику неправду према Србији и србском народу која је учињена у Сан Стефану и на Берлинском конгресу. Цар Николај II (спаситељ Србије) трудио се да се придржава часног приступа у политичким односима између земаља, међутим, то се не може рећи о многим државним делатницима за које је масонска ложа била важнија од интереса Русије. И због таквих делатника, однос великих држава према србском народу је био дубоко неправедан. Што се и пројавило у култивисању пробугарских (и антисрбских) расположења, чија пројава је био и Сан–Стефански пројекат и изнуђена решења Берлинског конгреса.

Имајући у виду ове чињенице, већ је немогуће говорити само о „србском кршењу претходних договора“. Тачно је такође да су Срби имали исто толико разлога да буду кивни на Бугаре, али та увређеност ни једном није гурнула Србе „у непријатељски логор“, а како пише Павел, та увреда је три пута гурнула Бугарску у логор непријатеља Србије – 1915, 1941. и 1999. године. Хтео бих само додати и прецизирати истине и правде ради – та увреда није Бугаре гурала само у логор непријатеља Србије, него и у логор непријатеља Русије и словенства, у логор неправде, у логор непријатеља Божије Правде…

Следећа теза Павела: Југословенска краљевска влада није се бавила србизацијом Словена поново присаједињеног краја – Македоније. Разлог томе је што је управо краљ Александар Карађорђевић – а никако Тито! – био тај који је запустио програм интегралног југословенства, то јест, претапања националних „архаичних“ култура у неку поликултурну многоконфенсионалну…“.

Та теза је увелико тачна, али далеко од тога да се њом може објаснити све што се одигравало у Македонији.

Делимично је крива и југославизација краља Александра који ју је промовисао, међутим, не може се тврдити да је само то био разлог. Према таквој логици такође би и руске императоре могли оптужити за украјинизацију, јер подругљиве изразе „Москаљ“ које су користили многи становници Украјине, можемо наћи још у делима Љескова, али ми не пада на памет да због тога тврдим да су руски цареви криви за украјинизацију. Наравно, краљ Александар јесте крив због наметања југословенства, али главно је ипак нешто друго. Прва одлука нове Скупштине Титове Југославије била је забрана повратка од хитлероваца протераних Срба на Косово и Метохију и у Македонију. Ако се то испусти из вида, не може се стећи права слика о тим догађајима. Дакле, Тито је забранио повратак протераних Срба у Македонију, наметнуо је нови језик да би се разликовао од српског којим је говорила половина становништва и од бугарског дијалекта којим је говорила друга половина становништва. Титоисти су преименовали сва српска презимена која су се завршавала на -ић и додали им наставак -ски, по његовом указу је проглашена „македонска нација“ а потом и македонска „црква“. У светлости ових чињеница стиче се потпуно другачија слика…

Може се спорити и са следећом Павеловом тврдњом: Подвлачим: Македонци нису постали ни Срби, ни Југословени. Подвлачим ради тога да би се обратила пажња на то да се македонски проблем у корену разликује од украјинског.

Морам рећи да упркос грешкама краља Александра, упркос србофобној политици Тита, до данашњег дана један део Македонаца (посебно у Скопској Црној Гори) себе сматра Србима. Ево шта о Македонцима пише свети Николај Србски:

„Македонци су – стари Срби са вером, обичајима и дијалектом наших заједничких србских предака. Ми смо неупоредиво више јединствен народ него што су то Пруси, Швабе и Баварци, који себе зову једним именом – Немци. Јер су Пруси и Баварци различити по религији, језику и историји. Међутим, ми смо једно у вери, језику, судбини и мучеништву“.

И Македонци и Украјинци су политичке нације, разлика је у томе што је процес македонизације Срба одмакао даље него процес украјинизације Малоруса.

Даље. У поглављу где Павел пише о историји МПЦ, нема ни алузије на то да се ради о политичком антисрпском кораку србофоба Тита који је подржавао западни фактор. Морам признати да сам збуњен, како је могуће да такав зналац србске историје и СПЦ, какав је несумњиво Павел Тихомиров, пише тако површно о историји и дејствима тзв МПЦ, без помињања чињенице о дубоко антисрбској политици Титове државе!? Као да се ради о чисто црквеном питању.

Ванредни Архијерејски Сабор СПЦ који је одржан 14-15. септембра 1967. године, није имао избора и прогласио је МПЦ расколничком религиозном организацијом, прекинувши са њом литургијске и канонске односе. Понављам, за време блаженопочившег Патријарха Павла СПЦ је улагала огромне напоре да би зацелила тај раскол. У Нишу је пет епископа потписало документ којим се раскол зацељује, међутим, испоставило се да су архијереји МПЦ потпуно несамостални људи и под притиском власти су повукли своје потписе. Имајући то у виду, за мене је тврдња брата Павела „да је ситуација таква да може бити разрешена само признањем МПЦ“ апсолутно неприхватљива. Очигледно је претходна критика у руској штампи утицала на то да је Павел исхитрено написао непромишљен и дубоко штетан текст. Сада ће расколници вероватно са радошћу превести његов текст и ширити га.

Нажалост, следећа истинита девиза се историјски потврђује не само из века у век, него већ свакодневно: уобичајено је да оне који мрзе друге народе зову – нацистима, оне који мрзе друге расе – расистима, а оне који мрзе Србе и Русе – борцима за демократију.

Запад се према Србима односио апсолутно немилосрдно током целог XIX и XX века и наставља то да ради и – у XXI веку. Разлог је прост – управо Срби су увек били најоданији савезници Русије. Данас смо сведоци једне страшне нацистичке ревизије историје Балкана, где су већ награђени (или им је обећана награда) сви народи који су некада подржавали Хитлера, а кажњени су искључиво Срби – једини народ на Балкану који је за време Другог светског рата пружао жесток отпор злу нацизма. Сведоци смо тога да се кажњава народ који је претрпео више од 1,5 милиона жртава за време тог рата, једини европски народ који у Стаљинград против Русије није послао – чак ни чисто симболички – ни једну јединицу у саставу хитлеровске војске. Београд је једина престоница у свету коју је Запад у ХХ веку четири пута бомбардовао. Народ који је у ХХ веку преживео три геноцида, данас се проглашава злочиначким народом, геноцидним народом.

Ако се то схвати, много је лакше схватити много тога и у македонском и украјинском црквеном питању.

И ствар није у томе што је Павел написао на почетку текста, да „уколико Срби подржавају нас у украјинском питању, то смо и ми дужни да њих подржимо у македонском питању, у супротном ће све изгледати као издаја“, него је ствар у томе да треба подржавати истину. И у украјинском и у македонском питању.

А истина је прилично проста и у једном и у другом питању – не ради се толико о црквеном проблему, него у значајној мери се ради о дубоко антируским и антисрбским пројектима наших непријатеља. Нажалост, у том тексту мог руског брата Павела Тихомирова то се не пројављује или у крајњем случају, како смо горе већ истакли, пројављује се полуистина која је често опаснија од лажи…

Ранко Гојковић, издавач, публициста и преводилац, председник УО „Православне Фондације“, председник „Руског Сабрања у Србији“, генерални секретар „Свесрбског словенског покрета“, уредник портала „Саборник србско-руски“

Categories: Разномислије

Tags: Македонија, Павел Тихомиров, Ранко Гојковић, Украјина, православље