У Вазнесењској цркви данас је први пут после 76 година одржан парастос за 28 црвеноармејаца, убијених током борби за ослобођење Београда у Другом светском рату
Фото: Скупштина Града Београда
У Вазнесењској цркви данас је први пут после 76 година одржан парастос за 28 црвеноармејаца, убијених током борби за ослобођење Београда у Другом светском рату, у паљби коју су отворили немачки војници из бункера прекопута улазне капије у порту цркве у улици Адмирала Гепрата.
Парастос, одржан на иницијативу Града Београда, служили су старешина Вазнесењске цркве јереј Арсеније Арсенијевић и старешина Подворја Руске православне цркве у Београду протојереј-ставрофор Виталиј Тарасјев, а присуствовали су му, између осталих, министар Ненад Поповић, амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко и заменик градоначелника Београда Горан Весић.
Парастосом погинулим црвеноармејцима, ове године обележавање ослобађања Београда почело је дан раније, казао је Горан Весић новинарима и додао да је Град хтео да обележи догађај у којем је на једном месту бројчано највише страдало црвеноармејаца приликом борби за слободну престоницу Србије.
Према речима заменика градоначелника, данас је управо на том месту одата почаст свим погинулима у борби за ослобођење Београда, како совјетским и југословенским борцима, тако и грађанима и грађанкама Београда.
Весић је навео да су те 1944. године тела 28 црвеноармејаца била положена у порти Вазнесењске цркве и да су им тог дана свештеници одржали парастос и истакао да од тада никада више тај догађај није поменут.
Парастос за 28 црвеноармејаца убијених током борби за ослобођење Београда у Другом светском рату (Фото: Скупштина Града Београда)
„Ово је први пут да се овај догађај званично помиње и први пут да смо поново одржали парастос“, нагласио је Весић.
Како је навео, ослобођење Београда је један од заједничких догађаја у историји руског и српског народа, који је можда и најсветлији.
„Заједно смо ратовали, имали заједничке непријатеље током векова, али оно што је важно и што треба поменути јесте да никада нисмо били на различитим странама. Српски и руски народ у историји су увек били на истој страни и на нашу срећу на правој страни, на страни слободе, демократије“, навео је заменик градоначелника.
Навео је да ако се процентуално гледа СССР је дао највише жртава у Другом светском рату, а после Совјетског савеза то је била Југославија, а у Југославији највише српски народ.
„И зато се ових дана сећамо не само ослобођења Београда од нациста, већ се сећамо заједничке борбе совјетских и југословенских снага, заједничке борбе српског и руског народа и то само показује да је наше пријатељство засновано на крви, на чврстим темељима и да га је немогуће икада покварити“, истакао је Весић.
Парастос за 28 црвеноармејаца (Фото: Скупштина Града Београда)
Амбасадор Русије Александар Боцан-Харченко је изразио бескрајну захвалност председнику Србије, руководству Србије и Града Београда што гаје сећање и традицију на заједничку борбу Русије и Србије и сећање на преминуле црвеноармејце у Србији.
Верује да је сада успостављена традиција сећања на тај трагичан догађај који се десио дан пре него што је Београд ослобођен, трагичан случај који сликовито показује заједничку борбу и заједничке жртве.
„Увек смо били на правој страни историје и то заједно, што нас обавезује да гајимо слободарске традиције, да гајимо сећање на преминуле који су нам дали могућност да живимо у миру и ово нас обавезује – и Србију и Русију, да градимо наше партнерство, сарадњу и да и даље идемо на правој страни историје раме уз раме“, поручио је Боцан-Харченко.
Парастос за 28 црвеноармејаца, Вазнесењска црква (Фото: Скупштина Града Београда)
Министар Ненад Поповић је указао на то да како су 1944. Руси били заједно са Србима тако су и данас поново заједно.
„Србија и Русија су увек штитиле своју слободу, истину и правду. Тако је било и у Другом светском рату и животи ових 28 јунака, мученика, су залог наше будуће сарадње и никада нико и ништа неће моћи да поремети изванредне односе које Србија и Русија имају данас, а данас имају историјски најбоље односе. Сигуран сам да ће тако бити и у будућности“, казао је Поповић, јавља Танјуг.
Само дан пре ослобођења Београда 1944. године, у јутарњим часовима, једна од јединица Црвене армије имала је задатак да се из улице Кнеза Милоша пробије према Савском мосту кроз улицу Адмирала Гепрата, а 28 војника у јуришу настрадало је пре него што је бункер освојен.
Тела 28 погинулих мученика била су положена у порту Вазнесењске цркве, одакле су пренета на Гробље ослободилаца Београда, где су и сахрањени.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Да поменемо узгред, да су англо-американци наоружали и реорганизовали подјармљене Брозове аустромарксисте на Вису 1944. године и да су им помогли да дођу на власт у експерименталној и на дуг рок неодрживој буржоаско-најамничкој и неблагодарној великохрватској држави Југославији.
Према подацима које је изнео Фицрој Маклин, англоамериканци су им дали „преко 100,000 пушака, преко 50,000 пушкомитраљеза и аутомата, 1,380 минобацача, 324,000 мина за минобацаче, 636,000 граната, преко 97,500.000 оквира муниције за стрељачко оружје, 700 радиостаница, 175,000 униформи, 260,000 пари чизама…“ – “The following figures for supplies during 1944 give some idea of the scale on which the western Allies were now helping the partisans: – over 100,000 rifles; over 50,000 light machine guns and submachine guns; 1380 mortars; 324,000 mortar bombs; 636,000 grenades; over 97,500,000 rounds of smallarms ammunition; 700 wireless sets; 175,000 suits of battle-dress; 260,000 pairs of boots…” (Види: Fitzroy Maclean, Eastern approaches, Chicago, Ill., U.S.A., 1980, стр. 474).
Такође, ваља имати на уму, да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји: „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A. J. P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
И поред огромне материјалне помоћи коју су добили Брозови аустромарксисти од англо-америчке војске и ваздухопловства после капитулације Италије, они нису могли да дођу на власт сопственим снагама. Пресудну улогу одиграла је Совјетска армија, која је својим операцијама у Србији у јесен 1944. године омогућила буржоаском најамнику, великохрватском фиреру Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да умаршира иза свовјетских трупа у Београд. Све остало су дневне политичке манипулације. (Види: Петогодишњица ослобођења Београда од стране Совјетске армије, “Под заставом интернационализма”, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, Број 11, од 15. октобра 1949; М. Савић, В. Михајловић, Двадесети октобар – дан ослобођења Београда, “За социјалистичку Југославију”, Орган југословенских комуниста-политемиграната у СССР, Бр. 14, од 15. октобра 1949).
У совјетском часопису “НОВАЈА И НОВЕЈШАЈА ИСТОРИЈА”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија.
Полазећи од чињенице да је 9. октобра 1944. године одржана савезничка конференција у Москви, на којој су Совјети и англо-американци постигли споразум о интересним сферама на Балкану, када је Совјетима одређена линија раздвајања између англо-америчких и совјетских трупа, која је по плану енглеског интелиџенс сервиса из 1943. године ишла са Дрином на север према Будимпешти. Међутим, совјетски генерал Антонов је предложио англо-американцима да линија раздвајања између њихових и англо-америчких трупа буде Берлин, Лајпциг, Беч и Загреб, што су они одлучно одбили – “ Antonov produced an arbitrary line running through Berlin, Leipzig, Vienna and Zagreb which did not suit us…” (Види: Alex Danchev and Daniell Todman, War diaries 1939-1945 – Field marshal lord Alanbrooke, Berkeley and Los Angelos, 2001, стр. 856; Владимир Дедијер, Интересне сфере, Београд, 1980).
У овом контексту ваља рећи да је Броз са својим партизанским снагама успео да уђе у главне градове Независне Државе Хрватске и Словеније недељу дана после Хитлеровог самоубиства! Према сведочењу генералшабног пуковника В.Н., који је први ушао у Загреб са својим партизанским јединицама, тамо су затекли извесне хрватске усташе и домобране, који су остали у својим гарнизонима. Сви су они једноставно мобилисани у Брозове партизанске одреде. Партизани су им и чинове признали које су стекли у служби злогласне Независне Државе Хрватске.
Нажалост, многим Србима ни дан данас није јасно са колико су малим снагама Брозови аустромарксисти, буржоаски најамници устоличени на власт у неблагодарној и великохрватској Југославији, помоћу велике тројице, истакнутих градитеља и представника међународног фабијанско-бундистичко-бољшевичког, масонско-марксистичког естаблишмента надобудних тзв. „великих изабраника“ Черчила, Рузвелта и Стаљина…
Не улазећи ни у какве друге кометаре, то најбоље илуструје комунистички лист „За социјалистичку југославију“ у којем је објављен чланак под насловом „Петогодишњица ослобођења Београда од стране Совјетске Армије“, где између осталог стоји:
„Петогодишњица ослобођења Београда од стране славне Совјетске Армије народи Југославије дочекују у страшном ропству, у које их је бацила Титова фашистичка клика. Фашистичко-титовска страховлада не заостаје, већ превазилази фашистичко-хитлеровски терор. И данас, као за време Хитлерове окупације, десетине хиљада комуниста и родољуба подвргнуто је зверском уништавању у концлогорима и казаматима, зато што су устали у борбу за ослобођење свога народа од титовских фашиста, зато што су остали верни пријатељи Совјетског Савеза. Али као што није успело Хитлеру, не успева ни Титовој фашистичкој банди, да сломи борбу југословенског народа за слободу и да угуши љубав наших народа према совјетској браћи…
Комунисти и родољуби Београда на дан ослобођења свога града од стране Совјетске Армије, заветоваће се над гробовима совјетских хероја палих за ослобођење наше домовине, да ће повести још оштрију борбу против београдских фашиста и њихових газда из Волстрита…“ (Види: Петогодишњица ослобођења Београда од стране Совјетске Армије, „Под заставом интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 11. од 15. октобра 1949).
Сматрам да је једно позитивно бројање за овај и остале коментаре господина Буковића мало.
Хвала господине Буковићу!