Светозар Поштић: Кратко размишљање о улози медицине у савременом свету

Неусаглашеност „струке“ показује колико савремена медицина о бацилима, инфекцијама и лечењу оваквих болести мало зна

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Овогодишња „пандемија“ и мере које су против ње у већини земаља на нашој планети спроведене постављају озбиљно питање о положају науке у друштву. Осим тога, сви догађаји од марта ове године поново стављају у средиште пажње однос људи према сврси свог постојања.

Као што сви знамо, почетком ове године драматично смо обавештени да је идентификован нови вирус који нарушава нормалан рад дисајних путева. Једна за другом, владе већине земаља у свету донеле су одлуке о спровођењу драстичних мера затварања и ограничавања кретања људи. Саобраћај на интернету је процветао, што је богатим компанијама и појединцима донело велике приходе. Судећи по кретањима на тржишту акција које су претходиле општем затварању, они су унапред знали шта ће се догодити. Због огромне различитости информација које смо примали, вероватно никада нећемо сазнати да ли је тај вирус створен у лабораторији или се појавио „сам од себе“, али то знање сигурно не би променило реакцију државних власти и становништва на нову заразу.

Потпуно различита тумачења појаве, ширења и утицаја овог микроорганизма доводе у питање све што о њему можемо да чујемо. Осим што све већи број лекара тврди да се ове године ништа неуобичајено није догодило, и да је тај вирус и раније постојао и на исти начин утицао на људско здравље, појавио се и низ озбиљних научника, молекуларних биолога, епидемиолога и пулмолога, који тврде да научни докази да вируси преносе заразу уопште не постоје, и да су „заразе“ резултат неке врсте тровања организма. Многи стручњаци тврде и да је тест за откривање овог вируса потпуно непоуздан.[1] Без обзира да ли је све ово тачно или не, толика неусаглашеност „струке“, као и чињеница да поједини вирусолози и лекари уопште могу јавно да тврде такве ствари, показује колико савремена медицина о бацилима, инфекцијама и лечењу оваквих болести мало зна.

Пулмолог Волфганг Водарг: Привреда и политика инструментализују вирус корона

Сви знамо да је већина политичара на власти или купљена или на неки начин уцењена, али они ипак не би могли да спроводе драстичне мере затварања да већина људи није стварно уплашена да ће се заразити. Чињеница да број умрлих од короне није већи од обичне епидемије грипа свима је доступна, али многи и поред тога стрепе за своје здравље и живот. Напетост, која је мало ублажена преко лета, сада поново расте и подсећа на узбуркавање мора пред олују. У ком облику ће та олуја доћи, и да ли ће уопште доћи, не зависи само од нас, већ и од премудрог Божијег промисла.

Док је понашање савременог човека у свету до извесног степена и разумљиво, поступци архијереја у православној цркви потпуно су поражавајући. Грчка, најстарија помесна црква одложила је слављење Васкрса ове године. Руска, далеко најбројнија, још увек дезинфикује кашичице после причешћивања сваког појединца, или за сваког користи другу, пластичну кашичицу. Оно што се у нашој цркви догађа можда није више толико везано за страх од вируса, али није ништа мање тужно и саблажњиво.

Извор: Епархија шумадијска

Страх и збуњеност који ових месеци долазе до све већег изражаја само показују колико смо као бића ниско пали. Како смо доспели до тога да једино размишљамо о видљивим и опипљивим појавама, а не размишљамо и не видимо њихов дубљи узрок и значај? Процес је био дуг и постепен, али чини се да скоро нико више не види материјалне пројаве као последицу сопственог психичког и духовног стања. Свака наша помисао и поступак одражава се не само на судбину сваког појединачно, већ и на хармонију или хаос у свету око нас.

Оног тренутка кад је човек одлучио да не обраћа више пажњу на ништавност свога постојања, а нарочито на немоћ свога интелекта, и кад је решио да кроји живот према својим незајажљивим потребама, он се одрекао и небеског покровитељства сила која не може у овом телу да разуме. „Ходите поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим“, позива нас псалмопојац (Пс. 94). Ако се не поклонимо својом вољом, Он ће нам на силу спустити главу и оборити нас на колена. Нарастајуће зло у свету само је очекивана последица охладнелости наших срца.


[1] https://www.youtube.com/watch?v=BrBuv6kq6Rc
https://www.bitchute.com/video/WWRkxYBABV4W/
https://www.bitchute.com/video/dEOvEzKaCXTg/



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , , ,

10 replies

  1. Као плод ораха јесте писмено господина Поштића. Лековита језгровитост у тврдој љусци вере. У реченици „“ Страх и збуњеност… показују само колико смо ниско пали. “ стоји опис улоге савремене медЕцине – најпрво да системски, са злом намером, шири страх и збуњеност, који обавезују на јалово лечење и излечење, а одатле проистиче страсна зависност и медЕцине и ниско палих…

    17
    4
  2. Nezavisno od korone stoji zanimljiva činjenica: kada bi se u školama delila bilo kakva hrana ili piće ZAJEDNIČKOM kašikom ili kašičicom – svi bi to osudili kao nebezbedno zbog moguće zaraze.
    Kada se to isto radi u crkvi – prihvata se kao normalno!
    Da li su crkve zaista toliko sterilne???

    4
    29
  3. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад живот корачамо

    Момчило

    22
    1
  4. Неусклађеност мишљења је природна и сушта неопходност када се човек сусреће са озбиљним изазовом. Различита виђења и узајамно поштовање су извор добрих решења. Али није проблем различит став, проблем је што се медицина, у виду научно истраживачке делатности, бавила оним послом који је доносио највише новца а не највише друштвене користи. И зато имамо 4000 врста Ц витамина а и даље немамо лек за већину озбиљних болести.

    14
    1
  5. @Илија П.: Сматрате: “…проблем је што се медицина, у виду научно истраживачке делатности, бавила оним послом који је доносио највише новца а не највише друштвене користи…“. Када се говори о “друштвеној користи“ не може се заобићи питање друштвеног/државног уређења под којим се медицинска научно-истраживачка делатност обавља, зар не? Е, а које уређење је на папиру (јер хартија трпи све) најсавршеније? Па, за већину је то социјалистичко друштвено уређење, и то најбоље на челу са авангардом радничке класе (комунистима) – опет, зар не?
    Из сопственог искуства, могу да тврдим да, као млад лекар и истраживач, за 7 година рада у социјализму, и то у истакнутим београдским истраживачким и медицинским установама нисам видео ама баш ништа од неке организоване, интелигентне, добро планиране и спровођене медицинске научно-истраживачке делатности (у циљу друштвене користи, или не – свеједно). Шта је постигнуто на том пољу за 35 година (1945 – 1980 г.) – за живота, и под мудром влашћу “Највећег Сина Наших Народа и Народности, Вољеног Друга Тита“? Ништа – и цифром: 0.00.
    Добро, то је “само“ 35 година – а шта је у том погледу постигнуто за двоструко дужи период (1920 – 1990 г.), за 70 година у СССР-у? Погађате? Опет – и наравно: Ништа!
    Шта више, према пре пар дана објављеном демографском истраживању о питању очекиване дужине живота без појаве хроничних обољења, за становништво 204 светских држава и територија у периоду 1950 – 2019 г., види се да је у наследници свих друштвених благодати СССР-а, Руској Федерацији, тај број година живота: 63,7 година: најнижи од свих европских земаља ( https://www.thelancet.com/journals/lancet/article/PIIS0140-6736(20)30977-6/fulltext )…
    Ево Вам, @Илија П, резултата “друштвене користи“ од медицинске научно-истраживачке делатности у “најсавршенијем“ од свих друштвених система, који искључиво води рачуна о “друштвеној користи“ ….

    Враћам се на сопствено радно искуство: следећих 7 година сам провео – морам са стидом признати, радећи за крвожедну, и само за новац заинтересовану западњачку фармацеутску индустрију… у њеној научно-истраживачкој делатности; скрушено молим за опроштај. Наравно да су моје експлоататорске газде – ма, праве ајкуле, биле заинтересоване искључиво за профит: што брже, што јефтиније производити, што боље продавати него конкуренти… и наравно: уз што већи профит. Истина, и незгодно, за то си због конкуренције морао итекако водити рачуна о квалитету, али – шта ћеш кад се мора….
    АЛИ: да ли је то имало бар и неку друштвену корист, наравно, нежељену – јер кога је, бре, у капитализму брига за квалитет живота? Да видимо: за тих 7 година сам учествовао у налажењу најбољих метода и производњи најосетљивијих тестова и њиховом увођењу у свакодневној практичној – тек од тада могућој дијагностици присуства вируса хепатитиса Б у клиничкој и трансфузиолошкој пракси. Друштвена корист? Па, ако не рачунамо драстично смањење/укидање преношења инфекције тим опасним вирусом код прималаца трансфузије крви, затим у – тада, по први пут могућој објективној клиничкој дијагностици хепатитиса Б код пацијената… што је временом довело и до могућности терапије и увођења вакцинације новорођенчади трудница – носилаца тог вируса, итд., итд. … израчунајте сами, ако Вас не мрзи да ли је то бар нека друштвена корист?
    А – знајте да је ово што сам навео из сопственог искуства само ситницина ситница у односу на сав прогрес током XX века који је постигнут у – по Вама нежељеној ситуацији: у капитализму, и то баш зато што се (цитирам Вас) у њему : “…медицина, у виду научно истраживачке делатности, бавила оним послом који је доносио највише новца а не највише друштвене користи..“. Схватите, тај прогрес је био природна последица/резултат капитализма, јер само у њему постоје подстицаји ( нпр. и више новца) да се нешто ствара, док је социјализам способан само за трошење и арчење – како људи, тако и капитала и средстава. Досадашња историја је то јасно показала. Само – треба бити способан за извлачење поука из историје.

    7
    9
  6. @Илија П.

    „И зато имамо 4000 врста Ц витамина а и даље немамо лек за већину
    озбиљних болести.“
    На ову тврдњу, чињеницу, нисте добили одговор у појашњењу @стари доктор
    – а зашто?
    Једноставно: одговора нема!

    10
    2
  7. @ стари доктор
    Капитализам није вид државног уређења него тржишног уређења у оквиру закона. Бабе нису исто што и жабе.

    Институти би требало да раде за народ од народних пара у интересу побољшања нашег квалитета живота. Што се тиче нерада од стране глупих комуниста …а Торлак? Институт за пољоприверду у Чачку? ВТИ? Нису они све измислили, али је хвалу треба уделити тамо где је заслужена.

    То што су Ваше колеге били лоши научници и истраживачи, знате да нема везе са системом већ са нестварно лошом кадровском политиком. Ти исти људи би били лоши у свим системима.Резултати данашњих научника говоре за себе, сваки коментар о нашем систему је сувишан.

    Што се напретка и развоја тиче, он је слојевит и непредвидив. Критичне фундаменталне помаке у развоју чине велики институти или изузетни појединци, финансирани од стране нардног буџета током дугог низа година. Добар пример је развој чипова који је финансиран од 20тих па све до средине 80тих када створен лични рачунар пристојних размера. Сличноо је и са вакцинама, интернетом, новим материјалима (пластика, тефлон) итд.

    Ја сам присталица капитализма, али као тржишног уређења а не као државног уређења.

    5
    2
  8. @Драган Славнић: „И зато имамо 4000 врста Ц витамина а и даље немамо лек за већину озбиљних болести.“ На ову тврдњу, чињеницу, нисте добили одговор у појашњењу @стари доктор – а зашто? Једноставно: одговора нема!
    Одговора има:
    1. Витамин Ц, баш као и све врсте других витамина, магнезијум, калцијум, силицијум и шта ја знам шта све, уопште нису никакви лекови , него само (понекад корисни) додаци храни, па да ли их има 4.000 или 40.000 нема никаквог значаја за ову тему.
    2. Шта су за Вас озбиљне болести за већину којих немамо лек? Схватите да никада неће бити лекова за све болести, а да је најсмртоноснија болест против које никада неће бити лека: сам живот, јер њега нико није преживео. Ради се о томе да се током живота омогући живљење са што мање нелагода, патњи, болова – а неке болести је чак и лако потпуно излечити, на пример, ево лаког случаја: трипер (ако се на време дијагностикује), само ни за њега лек (пеницилин) није пронађен, нити прво примењен у социјализму, а исти је случај и са (мање ефикасним) претходником пеницилина – сулфонамидима.
    3. Одговора нема? Ипак има неког одговора: током XX века је дошло до огромног напретка у производњи и примени средстава за борбу против низа болести, али ниједно од тих средстава/лекова није било резултат истраживања/развоја у социјалистичком друштвеном уређењу.
    @Илија П. каже за @ стари доктор: “Капитализам није вид државног уређења него тржишног уређења у оквиру закона. Бабе нису исто што и жабе…“. Па, како се узме….Битно је да мачка лови мишеве, а у социјализму она за то није способна. А ако евентуално желите да наведете пример Кине као ефикасног државног уређења, схватите да је то ужасавајући, малигни, мафијашки систем маскиран као социјализам, а да је сва његова ефикасност у томе да сваки „капиталиста“ који у њему замисли/уобрази да је слободан да сам одлучује, аутоматски осуђен да га прогута помрчина (ако на време не успе да збрише на Запад). Изем ти такав систем и живот у њему.

    2
    2
  9. @стари доктор
    „1. Витамин Ц, баш као и све врсте других витамина, магнезијум, калцијум,
    силицијум и шта ја знам шта све, уопште нису никакви лекови , него само
    (понекад корисни) додаци храни, па да ли их има 4.000 или 40.000 нема
    никаквог значаја за ову тему.“?!

    Ако сте у прилици, расположењу, молим Вас, прочитајте или бар прелистаје
    /макар само сдржај, неће Вам одузети много времена/ књигу Џина Карпера
    – “ХРАНА ваш чудесни ЛЕК“.
    Наслов оргинала: „JEAN CARPER: FOOD-YOUR MIRACLE MEDICINE“

    Ево, само пар реченица из увода ове књиге:
    “Шта год да је отац болести, мајка јој је лоша исхрана“ – Кинеска пословица
    Ако тачно знате које намирнице треба да једете – или да избегавате – зависно
    од вашег здравственог стања, значи да располажете јединственим богатством
    знања за лечење или превенцију здравствењних проблема, од кијавице до рака.
    То је циљ књиге “Храна ваш – чудесни лек“.
    Дакле, и те како су витамини, минерали не само “додаци храни“, већ и лекови
    за лечење или превенцију од болести.
    Лекови су нужно зло, и користе се када болест већ наступи, а исправна
    исхрана је – еликсир живота, без које нема живота.

    @стари доктор
    “Схватите да никада неће бити лекова за све болести, а да је
    најсмртоноснија болест против које никада неће бити лека: сам живот,
    јер њега нико није преживео. ?!“

    Опет Вас молим, да прелистате или прочитате књигу “Живот после живота“ –
    Др Рејмонд Муди, Вашег колеге који има другачије ставове од Вас, а то
    аргументује и доказује.

    @стари доктор
    “Битно је да мачка лови мишеве, а у социјализму она за то није способна.“
    Непримерено је Ваше поређење капитализма и социјализма, будући да
    капитализам настаје са Француском буржуаском револуцијом 1789.,
    а комунизам са октобарском револуцијом 1917.
    То је историјска “предност“ у старту која није могла бити превазиђена
    у 20. веку, па су Ваше примедбе ипак непримерене.
    Социјалисти утописти су творци идеје социјализма, само њихова замисао
    није могла бити остварена због похлепе, алавости и незаситости
    капиталистичке “елите“.
    Ни социјалоизам се није оставрио, опет због – алавости, похлепе и
    незатситости социјалистичке “елите“.
    Ипак, како било да било – Ви сте у том мрском социјализму завршили
    Медицински факултет у Београду, и нико Вам са тог толико хваљеног
    и врлог запада није због тога примедбовао, оспораво исправност
    и ваљаност Ваше дипломе др лекара, зар не?

  10. @ стари доктор
    Када болест појединца постане извор профита на основу успостављене терапије, даљи развој лека није у интересу фирме. Сходно томе туђа патња постаје извор благостања, што се начелно коси са мојим личним ставовима.

    У том тренутку кад се препозна немоћ или недостатак воље једног система, храбри људи треба да се одваже и крену путем за који сви знају да постоји, али нико не сме да ходи. С обзиром на обим инвестиција неопходних за овакве пројекте ја само видим државне институте као носиоце истих. На велику жалост причао сам скорије са уплаканом другарицом која ми је причала хорор приче са наших најеминентнијих института. И могу Вам рећи да се мало шта променило јер и даље читаву причу гурају изузетни појединци, све док их или систем поједе или не умру.

    Капитализам као и сваки систем има своје добре и лоше стране. Не подржавам комунизам и сматрам да је штета начињена истим у нашем друштву непроцењива. Ни за себе одговор немам на питање „шта даље?“ али сам сигуран до ово данас сигурно може боље, много боље.

    Хвала на уљудној и аргументованој преписци.

Оставите коментар