Петар В. Шеровић: Уосталом, сматрам да се злочини комуниста над српским народом не смеју више прећуткивати

Обезглављење Србије и њене престонице дошло је као кулминација плански спровођене терористичко-злочиначке активности врха КПЈ

Спомен обележје жртвама комунистичког терора у Лисичијем потоку (Фото: Мондо)

Ево нам још једног 20. октобра. Ево нам најаве још једног у дугом низу традиционалних обележавања датума ослобођења Београда од немачке окупације током Другог светског рата. Ево нам и још једне пројаве вишедеценијског заглушујућег мука српске јавности, пре свега и изнад свега представника надлежних државних институција Србије као и бројних домаћих невладиних организација за промоцију и заштиту људских права, а у погледу њиховог односа према ноторној чињеници да су у Београду управо од тог 20. октобра 1944. до марта 1945. године (и у целој Србији још од септембра 1944) носиоци нове комунистичке власти спроводили револуционарни терор и, углавном без суда и осуде, лишили живота најмање 60.000 житеља Србије.

Процес учвршћивања комунистичке власти и наметања коминтерновско-стаљинистичког поретка у тој, од немачког окупатора тек ослобођеној Србији, карактерисала је примена тзв. „дивљих чишћења“ која су плански и систематски спровођена по директиви руководећих структура Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а преко посебних јединица Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), одн. припадника злогласног „Одељења за заштиту народа“ (ОЗНА).

Масовне гробнице жртава комунистичког терора у Србији

Наиме, након ослобођења Београда и остатка Србије од Немаца, у налету масовних ликвидација „класних непријатеља револуције“, на десетине хиљада житеља, претежно припадника тадашње грађанске елите Србије – професора, учитеља, свештеника, адвоката, студената, ђака, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, сељака, трговаца, занатлија и радника… буквално је побијено, отета им је имовина, а стотинама хиљада чланова њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права.

Ово обезглављење Србије и њене престонице дошло је као кулминација једне плански спровођене терористичко-злочиначке активности врха КПЈ која се на целој територији окупиране Краљевине Југославије, од самог избијања грађанског рата 1941. године, константно манифестовала у виду тзв. „друге фазе револуције“ имајући за циљ искорењивање политичких неистомишљеника у српском народу и то применом метода појединачних и/или масовних физичких ликвидација.

Карта стратишта у Београду

У контексту вишедеценијског прећуткивања, прикривања, покушаја умањивања обима па чак и идеолошки острашћеног правдања овог страшног злочина који је произвео катастрофалне последице по српски народ, а чији се ефекат ван сваке сумње осећа и данас на почетку треће деценије 21. столећа, парафразираћемо једну раније изречену мисао садашњег Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија (Радовића):

Прикривање и правдање братоубиства опасније је од самог злочина, јер је његово овековечење и продужење сведочанство неизлечиве затрованости злом и убијање наде да ће било када Каин затражити опроштај од закланог Авеља и покајно похитати у његов загрљај, њему и његовом потомку.



Categories: Противу заборава

Tags: , , , ,

14 replies

  1. Текст и мапе за сваку похвалу; фотографија и дизајн скромног споменика у Лисичијем потоку врло лепа, АЛИ, АЛИ: Текст на споменику је, на жалост и срамоту, одвратан! Ком идиотском комунистички испраном титовско-пионирском мозгу је пало на памет да напише да је то споменик невиним жртвама “РЕВОЛУЦИОНАРНОГ терора“??? Револуционарном?? Какве…које…чије РЕВОЛУЦИЈЕ?! Једини исправни текст би требало да гласи: “Невиним жртвама КОМУНИСТИЧКОГ терора 1944-1945г.“. Треба претпоставити да је тај споменик замислила и остварила нека група људи по сопственој иницијативи, јер од државе којом и данас владају духовни и генетски потомци комунистичких џелата сигурно ништа осим ометања нису могли дочекати – а да се међу тим људима који су споменик подигли није нашао нико довољно здраве памети да јасно назначи да се није радило ни о каквом “револуционарном“ него о комунистичком терору, превазилази моћ схватања и разумевања. Па, побогу, и најмање информисаном човеку у Србији би ипак требало до данас да буде јасно да цела та фарса о “НОБ-у и Револуцији“ није била ништа друго до цинични комунистички “смоквин лист“ за маскирање њиховог грађанског рата, чији циљ је био један и јасан: противправно грабљење власти и зверски обрачун са (потенцијаним) идеолошким противником. У оквиру тога су, јашећи на совјетским тенковима и подржавани совјетском тешком артиљеријом и живом силом (без чега никада не би успели), ипак успели да освоје… пардон: “ослободе“ Београд у октобру 1944 године, после чега је и у Београду започео комунистички крвави пир.
    На једној од мапа у овом одличном чланку су приказана и многа места губилишта у Београду. Мени је тада било 6 година, становао сам на око 300 метара узбрдо од парка “Мањеж“, и сећам се да су у парку, у напуштеним немачким рововима дуж улице лежали само овлаш земљом засути лешеви у цивилним оделима; током неколико следећих дана ровови су постајали све плићи од нових слојева лешева… џелати су то намерно тако данима остављали на видику, ради утеривања страха београдским “буржујима“, па су их на крају сасвим засули и на њима никла трава заборава…Ту нема никавог споменика..У све ређим посетама родном граду, увек прођем тим парком и, сећајући се оне неизбрисиве слике из детињства, молитвено поменем те жртве…
    И- сада, на оном споменику у Лисичијем потоку стоји фалсификат о “РЕВОЛУЦИОНАРНОМ“ терору…. Будите сигурни: Србија ће остати и даље духовно окупирана све док се у Београду мирно налазе “Кућа Цвећа“, почасни гробови комуниста на Калемегдану и много, много других духовних загађивача широм земље, укључујући ту и топониме у стилу нпр. “Зрењанина“ и сличних. Тек када се све то уклони и очисти било би наде за духовно оздрављење – а да ли ће до тога доћи? Не верујем…. сувише се то зло укоренило.

    43
    3
  2. Дубињин Господине, све што сте написали је апсолутно тачно, али недостаје једна „адреса“, кључна за наше страдање, а то је В. Черчил, Лондон, Британија и Јалта. Британија је „стала“ иза Грка на Јалти, али, иза Срба, није.. Зашто? Можемо да претпоставимо.. Знали су и за Јасеновац током рата, али ништа.. Зашто је Београд онако дивљачки бомбардован од стране „савезника“? .. У Британији се и данас брани лик и политика В. Черчила на овим нашим тужним просторима, али и лик и (не)дело Броза, од стране неких интелектуалаца тамо.. Да не помињем манипулације Британаца престолонаследником и владом у избеглиштву.. Тако да слободно можемо, да над нашом несрећом, „пободемо“ само једну заставу, „јунион џек“.. Остали које сте поменули, у вашем коментару, су били само „подизвођачи“ у овом злоделу, јер су им се циљеви у том тренутку „поклопили“ с британским.. Наравно, остаје и питање утицаја Филбијеве групе на ове одлуке, али и то треба прихватити с резервом..

    19
    1
  3. Само да потсетим и које вратио припаднике ЈВуО на крају рата, и предао Брозу за ликвидацију..

    23
    1
  4. @Морава, кажете (одговараћу на парче): “Дубињин Господине, све што сте написали је апсолутно тачно, али недостаје једна „адреса“, кључна за наше страдање, а то је В. Черчил, Лондон, Британија и Јалта….“.
    Имате – и немате право, јер Черчил и Британија нису, као што огромна већина Срба сматра, издали Србију – свог савезника из Великог рата и бла…бла, бла… . О издаји и изневеравању се може говорити само ако је неко првобитно био поборник/ присталица нечега, а затим се “пресалдумио“…. Њих Срби и српски интереси никада тотално нису занимали. Черчил је гледао искључиво интересе В.Британије (односно – прецизније: сопственог ду*ета), па ако је у том интересу требало да изгине хиљаду-две, или пар милиона урођеника са Балкана, то није имало апсолутно никаквог значаја. То се најбоље изразило и у “27. марту“ (врло успешној операцији британске обавештајне службе коју су за рачун В.Британије извеле унајмљене и заведене српске будале). Черчил је тада, наводно, изјавио да је Југославија (Србија) тиме нашла своју душу – а прећутао је, наравно, да су јој Немци зато растурили дупе, јер то њега није ни мало занимало. Његово је било цело. Иронично је било само то да је 27. март био успешни, али само иглени убод у тадашње немачке интересе и планове, али Черчил тада није ни схватао да је тај катастрофални догађај по Србе био од далеко веће користи СССР-у (одлагање почетка “Барбаросе“ за пар недеља), него В.Британији, али – то на страну….

    Идемо даље. Кажете:
    “…Британија је „стала“ иза Грка на Јалти, али, иза Срба, није.. Зашто? Можемо да претпоставимо..“ Па, логично – погледајте само мапу Европе и биће Вам јасно да је Грчка “кључ и брава“ (источног) Медитерана, а шта је Србија/Југославија у стратешком погледу у поређењу са тим? Скоро ништа….Дакле, код цењкања на Јалти, није ништа коштало да се Срби жртвују. Да поновим: Черчил је гледао искључиво интересе В.Британије (односно – прецизније: сопственог дупета), па ако је у том интересу требало да изгине хиљаду-две, или пар милиона урођеника са Балкана, то није имало никаквог значаја.

    Даље, с правом кажете: “…Наравно, остаје и питање утицаја Филбијеве групе на ове одлуке, али и то треба прихватити с резервом..“ Оставите ту резерву, јер лажни извештаји кључног члана те групе из Каира су играли велику улогу у давању предности Титу у односу на ЈВуО за пружање/ускраћивање сваке врсте политичке и војне помоћи. То јесте било у прилог интереса Москве, али Черчилу је у том тренутку то ионако било споредно, јер Запад није ни намеравао да интервенише у Југославији, упркос свим причама.

    Најзад. с правом подсећате: “…Само да потсетим и које вратио припаднике ЈВуО на крају рата, и предао Брозу за ликвидацију…“. Да Вас поново подсетим што` но рекох: “ Черчил је гледао искључиво интересе В.Британије (односно – прецизније: сопственог ду*ета), па ако је у том интересу требало да изгине хиљду-две, или пар милиона урођеника са Балкана, то није имало никаквог значаја“
    Није да је он имао ишта лично против Срба. Срби су за њега и В.Британију били, и – упамтите добро: за увек остају само и једино “quantité négligeable“.

    25
    4
  5. Савршена лупетања на тему револуције . Ако револуција не прогони своје непријатеље и у бекству , даје им време да се пресаберу и ојачају , то се зове револуционарни или поратни терор . Уопште није специфично за власти ДФЈ , то су радили и колаборационисти у Србији 1942. године , и Французи , на пример 1945. године , да не идем у Белгијску , Француску , Руску , Шпанску , Грчку , Енглеску и т.д. револуционарну , контрареволуционарну и поратну прошлост .

    2
    29
  6. Мислим да је одлучујућа помоћ комунистичком терору, комунистичким терористима дала Црвена армија, односно Јосиф В. Џугашвили – Стаљин. Уласком Црвене армије крајем 1944. на просторе Југославије. Комунисти, лукавији скоројевићи рачунали су на огроман број баш скоројевића – непресушним регрутним центрима у недођијама Царске Русије, односно Краљевине Југославије. Знали су за то, пре њих В. Лењин, Л. Троцки, али и тада живи Стаљин и Тито. Владари из сенке изазвали су 1. СР са циљем да се у крајности у Царској Русији изазове револуција. Да би моћну царевину, обесмислили. Испарцелисали је како она сада изгледа. Данас имамо 15 међусобно завађених држава са многобројном обезправњеном руском нац. мањином у њима!

    Током рата, на руку Ј.Б. Титу ишла је чињеница што је највећи број животно угрожених Срба у НДХ, од планираног усташког погрома, видео једини спас да се придружи партизанима. Можда се радило о двострукој игри Павелића и Тита. Ако први изгуби ту је други победник? Они су размишљали, ипак се ту радило о занемарљивој српској националној свести, о државотворности, карактеристичној за Шумадинца, није је било ни у зачетку, да између два зла изаберу мање. Углавном партизане предвођене комунистима. Комунисти су пријемчивим причама о „братству, јединству, социјалној једнакости, која се подразумевала“ лако задобили за све те „утопије“ њихове симпатије. Добили су бројну армију ојачану крајем рата у партиз. униформе преобученим домобранима, усташама али и припадницима ЈВУО.

    Након свега, мени су остале несхватљиве данашње благо речено подвојене толеранције руског, српског народа, па и њихових интелектуалаца, према нечасним улогама Стаљина и Тита у великом, заиста непотребном страдању оба народа – руског и српског? Заиста се ничим не може оправдати око 27 милона страдалих грађана СССР где преко 80 % отпада на руски народ у 2. СР. Слична је пропорција и када се пише о страдању Срба. Мислим да су и Стаљин и Тито били русо-србо-фоби? Дебелокошци, без емпатије и према најближим. Необразовани диктатори. Експериментатори при чему је Стаљин, након обрачуна са Троцким и троцкистима задржао ничим утемељено парцелисање јединственог простора Царске Русије, Тито Краљевине Југославије, са непринципијелним републичким, испоставило се данас границама новонасталих држава.

    Нисам могао наћи разлог зашто Стаљин, касније отворени непријатељ, после резолуције Инфомбироа, није ликвидирао Тита приликом њиховог сусрета 1944. у Москви. Поготово ако се зна да је исти Стаљин 1941. у Југославију лично послао М. Голубића да ликвидира Тита и преузме место генсека КПЈ. Да касније организује устанак против нациста. Уз то Стаљин је морао знати да су Гестапоу, М. Голубића, пријавили лица из круга Титових најближих сарадника. Уз Титово одобрење, подразумева се. Вероватно да је и раније било прилика да се Тито ликвидира од стране бољшевичких агената?

    Задовољан сам са квалитетним чланком, посебно са приложеним мапама стратишта, као и са коментарима међу којима се истичу ставови г-на Дубињина, морава.

    14
    3
  7. Уосталом, сматрам да Картагину више не треба прећуткивати.

    Прилично импотентна парафраза.

    Вицкастост у наслову?

    3
    10
  8. чак и идеолошки острашћеног правдања овог страшног злочина који је произвео катастрофалне последице по српски народ, а чији се ефекат ван сваке сумње осећа и данас на почетку треће деценије 21. столећа

    Чини ми се: данас више него икада. Ако им се не успротивио, биће још горе.

    11
    2
  9. Консултовао сам се са чика Гуглом, и он је открио да је први омнипотентни парафразер био друг председник:

    https://twitter.com/SofronijeUE/status/1213436667958308864

    Међутим, када се иста парафраза разобличи на Стању ствари, то заради дислајкове.

    Терање шеге са српским жртвама је увек „in“.

    Занимљиво, и поред свих осталих занимљивих ствари и њихових стања.

    1
    11
  10. Вуле Лека С коментаром сте отишли у off, у односу на тему(случајно или намерно), отуд и дислајкови. Тема је део наше мучне историје, а не дневнополитички сенгруп. Потсетио бих само, да нам се историја у неком облику не бих поновила, да разликујемо узрок од последица.. Одлука на Јалти је била узрок потоњег страдања, а „ослободиоци“ су стигли као последица претходне одлуке.. Да зарад будућности не заборавимо шта беше прво..

  11. Аутор чланка нам поручује : “злочини комуниста над српским народом не смеју се више прећуткивати”

    Има право. Ипак, овај чланак би више значио пре 30 година, кад је пао Берлински зид. И кад су сви народи који су били под совјетском чизмом (и који су такође преживели злочине комуниста), одлепршали у Европску Унију и откачили комунисте.

    Само је у Србији остала комплетна номенклатура и нетакнута СЛУЖБА. Брачни пар се потрудио да злочини комуниста и даљих десет година буду дубоко сахрањени и наставио фалсификовање и манипулацију жртвама, посебно у Јасеновцу, али и у Блајбургу, Крагујевцу итд.

    После 5 октобра 2000, ствари (осим СЛУЖБЕ) су се промениле. Наш сајт је на пр у више наврата писао о изложби “У ИМЕ НАРОДА – репресија комунистичког режима у Србији”, о радовима Срђана Цветковића, Леона Којена и др.

    Разумљиво је да данашњи управници Србије – Слобини ђаци – не помињу злочине комуниста. Али, ти злочини су ипак ушли у колективну свест и нашли место у школским уџбеницима.

    3
    2
  12. Нема ћутања! На посао…!

  13. Autošovinizam je stravična duševna bolest.
    Levičari su kancer SVAKOG društva!

  14. Доста добрих коментара, но шта се ради на осветљавању злочина које су комунисти починили над српским народом? И како да се образују не само Срби него сви који живе у Србији када нам се уџбеници пишу у “пријатељским” државама?
    Срби су у 2. Светском рату имали избор. Зашто их је толико отишло код Тита? Зашто увек кривимо друге? Ко је забранио Србима са Косова да се врате својим кућама после 2. Светског рата? Зашто уместо истинских хероја славимо оне који су подлегли утицају странаца?
    Престанимо да се лажемо: отпали смо далеко од Бога, а Срби без Бога не могу.

Оставите коментар