У Јасеновцу нису сви убијени и сахрањивани него су тела бацана у Саву, што не умањује нити може умањити број у том логору који је утврђен од надлежних власти ФНРЈ
Губилиште у Јасеновцу (Фото: Фотодокументације Политике)
Дана 26. 9. 2020 у овој рубрици је објављен прилог читаоца Живорада Матовића под насловом „Замагљивање истине о геноциду у НДХ” у којем аутор цитира мишљење г. Р. Медића да ту није било могуће побити 700.000 људи у Другом светском рату, јер би то значило убијање 600 људи сваког дана у току постојања тог логора, пошто је немогуће дневно сахранити толики број побијених.
Међутим, сада покојна др Нада Марјановић, начелник Диспанзера медицине рада радника ПТТ-а, коју и сад памте бројни поштари, телефонисти и други из тог предузећа, причала ми је да је њен отац, као десетогодишњу девојчицу доводио на Калемегдан да ГЛЕДА И ПАМТИ лешеве који су плутали реком Савом.
То значи да у Јасеновцу нису сви убијени и сахрањивани него су тела бацана у Саву што не умањује нити може умањити број у том логору који је утврђен од надлежних власти ФНРЈ.
Снежана Јанић Лукиновић,
судија у пензији,
Београд
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Пре пар година сам прочитао вест да израелски рониоци намеравају да траже остатке јеврејских жртава, ако се добро сећам, у Дунаву код Будимпеште. После, ето, више од седамдесет година.
Уместо уобичајеног кукања како ми ни не знамо где су масовне гробнице, или читања бесконачних расправа између наших сународника који се баве страдањем Срба, ја бих волео да за промену прочитам неки предлог.
Предлог са образложењем, циљем, трошковима… Нпр. потребно је милион евра да се образује тим истраживача, ронилаца и др. који би у Сави применио искуства поменутог израелског тима.
Или, потребно је десет милиона да се на тај и тај начин истраже масовне гробнице на левој обали (Градишка).
Ваљда међу свима нама има људи који знају како се то ради, а онда је наша одговорност, од државе до појединца, како то подржати и урадити.