А мени је жао што мој матични факултет нема снаге да се одупре навали напредњачког примитивизма, па ми све више личи на ФОН
Даница Поповић (Фото: Данас)
Жалосна прича са блаћењем Данице Поповић се наставља. Циљ дифамације je уништење њеног моралног угледа чиме би се дисквалификовала и њена критика власти по логици да неморалан човек никако не може бити у праву јер га покрећу нечасне побуде.
Подсетимо се почетка приче. Студент прави скандал јавно оптужујући Даницу Поповић да је корумпирани професор, а без икаквог доказа и за то бива кажњен строгим укором од стране дисциплинске комисије ЕФ. Борбени студент потом подноси пријаву Етичкој комисији ЕФ о наводном Даничином плагијату превода једног уџбеника. И ту на сцену ступа ова комисија све брљајући редом.
Прво, не одбацује студентову иницијалну пријаву као неуредну, иако у њој није наведен ниједан аргумент: студент је само фотокопирао неколико десетина страница превода а без икаквог поређења, подвлачења, цитата… А голе тврдње о плагијату се не разматрају на озбиљним местима.
Друго, Етичка комисија је наложила Стручној комисији „да процени да ли је било плагирања и повреде ауторских права“, што је евентуално посао суда, а свакако није стручне комисије Универзитета. И сама Стручна комисија одбила је овај захтев и навела да се бавила само оригиналношћу превода, у складу с одговарајућим универзитетским правилником.
Код питања оригиналности нове верзије превода у односу на стари Стручна комисија је нашла да се, код спорних поглавља, 35% текста „преклапа“, чега је 5% потпуно једнако, а 8% су табеле и литература који морају да буду једнаки. Остатак (57%) је потпуно различит. Очигледно је да је нови превод битно различит од старог, а да ли се ради о новом преводу или преради старог нека процене вичнији од мене у питањима ауторских права.
Проблем са методологијом Стручне комисије је следећи: она је поредила текстове два превода као да се ради о невезаним научним радовима (на пример, поређење доктората Синише Малог са текстовима из којих је Мали преписивао). Не, овде се ради о два превода различитих верзија исте књиге, тако да је делимично поклапање превода неминовно, посебно узимајући у обзир чињеницу да је Даница била коауторски преводилац и редактор првог издања и да има право да га користи у другом. Другим речима, преклапање овде не значи плагијат као код Синише Малог.
Стручна комисија је окончала извештај без закључака, ниједном речју не помињући плагијат или било шта слично. Етичка комисија је са жаљењем констатовала ову несарадњу и извлачење Стручне комисије и закључила да „не може донети закључак о постојању плагијата“. Овом лукавом формулацијом читаоцима је сугерисан закључак да у ствари плагијата има, али да није могао бити доказан због изврдавања Стручне комисије. Закључак је могао и требао бити јаснији: нема плагијата. Било како било, овим је Даница ослобођена оптужбе о плагијату, што је предмет спора и рада Етичке комисије.
Даница Поповић (Фото: Економски факултет/Центар за издавачку делатност ЕКОФ-а)
Уместо да закључи свој рад, Етичка комисија се окреће другој теми, која није била предмет пријаве против Данице. Наиме, у новом издању уџбеника није поменут професор Стојан Бабић, преводилац дела старог уџбеника, чији је превод делимично коришћен и у новом издању (оно „преклапање“). Етичка комисија је за овај пропуст окривила Даницу врло грубим речима о неморалности и несавесности и предложила казну јавне опомене.
Да је направљен пропуст, или грешка, нема никакве сумње: Бабића је свакако требало поменути, уз захвалност. Ја бих га укључио и у списак преводилаца новог издања. Али, Комисија је пресудила о ствари која није била предмет пријаве и целог спора, па је тиме заобиђено утврђивање целе истине и Даница онемогућена да изнесе ваљану одбрану.
Ко је уопште крив за грешку? Даница, која тврди да је предговор преводилаца у коме је, уз захвалност, поменут Стојан Бабић техничком грешком испуштен приликом штампе и која је организовала да се он убрзо одштампа и убацује у књигу? Или директор Издавачког центра ЕФ, као непосредно надлежан за издате књиге? Или чак декан, као управник факултета који је за све одговоран? Етичка комисија није испитивала све околности, већ је, онако одокативно, са реченицом-две, пребацила кривицу на Даницу. А тако не треба и не сме да се ради, што ће свакако бити подвучено у жалби.
Како видимо, Етичка комисија је стално грешила на Даничин рачун, а на крају од комарца направила магарца. Као да то није случајно, као да у брљању има система. Можда има истине у причи о претњама упућеним председнику Етичке комисије да ће, уколико не послуша и казни Даницу, бити јавно откривена његова непочинства. Чак, по техници рада (претње увијене у наводно добронамерне савете са наводно ректоркиног мејла) могли би се назрети прсти тајних служби или неког достојног да ради за њих. А да кулоари на ЕФ раде пуном паром у узаврелој атмосфери нема сумње, будући да постоје пријаве против професора Ђуричина и Александра Јакшића, који је оптуживао Даницу.
Јуче је, према мом очекивању, Наставно-научно веће факултета већином гласова било за прихватање предлога Етичког одбора о кажњавању Данице јавном опоменом. Сада то више није било питање доказивања истине већ односа политичких снага и утицаја, страха за факултет, линије мањег отпора, личних интереса, медијске кампање, лобирања… А ту Даничини противници свакако имају предност, макар зато што је уз њих власт СНС-а, почевши од председника Републике који је Даници одавно пресудио.
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
А мени је жао што мој матични факултет нема снаге да се одупре навали напредњачког примитивизма, па ми све више личи на ФОН. Ипак, ово је само прва рунда коју су, као и на ФОН-у, добили напредњаци. На институцијама Универзитета поново је одбрана морала и истине, као и у случају Синише Малог.
Ажурирање (8.10.2020); Сада видим из Политике још један фаул руководства ЕФ. Декан није на гласање ставио извештај Етичке комисије, како је прописано, него питање да ли је Даница Поповић извршила плагијат! Стварно скандалозно! Надлежна тела – Стручна и Етичка комисија – нису установили плагијат, али декан и факултетска већина закључе супротно. То је вучићевска демократија: већина може да донесе било какву одлуку, па и ону која је супротна законима Србије и која крши грађанска права.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
“Блатите, само блатите. Увек неколико мрља остане.” Рекао је неки нечовек, класик агитпропизма. Не могу вам рећи који је, одмах бисте се сетили…