Верујем да је већина вас већ схватила да желим православну верзију „Младог папе“ из ингениозне серије Паола Сорентина, објашњава драматург Сара Радојковић
Сара Радојковић (Фото: НоваС/Дејана Баталовић)
Верница сам. И сад као што сви верници знају има она једна молитва која се зове Симбол вере и у њој се нижу речи. У једног Бога оца, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у Сина Божијег и у Духа Светога и у крштење и у васкрсење, у све ја то верујем. Али када каже – у једину свету, саборну и апостолску Цркву, е ту ми нека кост застане у грлу. Онако добрано. Јер у ову садашњу српску цркву, у њу не верујем. Да, имам своје скривено место за литургију јер је заједништво важно у православљу и имам заиста, ту једну једину цркву у Београду где се осећам океј, али у ову цркву као институцију пуну остарелих Гандалфа али без чистог срца и неких посебних моћи, е у то не верујем.
Ништа им не верујем. Не верујем ни једној патријарховој посланици коју свештеници морају читати о великим празницима. Не верујем му када се састаје са политичарима, не верујем му када говори о Косову, не верујем му када не излази у јавност и не говори о свим злочинима које су појединци починили носећи мантије. Као што су оптужбе за злостављање жена на Богословском факултету, као што су оптужбе за злостављање деце, као што су лопатања људи оболелих од болести зависности. Па искрено да вам кажем, не верујем пуно ни оном свештенику који ми није дао да се причестим јер сам била на литургији у панталонама, а имала сам паклену недељу и то ми је јако требало. Ништа им не верујем. А вера је оно у чему би требало да смо једно.
Извор: Сајт Саре Радојковић
Зато хоћу младог патријарха. Хоћу да има поглед од којег се леди крв у жилама. Хоћу да је достојан титуле, хоћу да кад хода земљом ја верујем да лебди. Хоћу да кажњава грешнике молитвом коју спроводи на необичним местима. Хоћу да се цела земља обавије тишином и црнином када га изда срце а затим хоћу да васкрсне тако да за то нико не сазна. Хоћу да његово дисање ослушкују верници преко радио линије уместо свих других звукова који су могли чути са радија тог дана. Хоћу да пуца од снаге и да се са њега слива света вода док излази из базена спреман за нови дан. Хоћу да га се послушници боје али да их умирује његова љубав. Хоћу да промени ову нашу цркву из корена.
Ето тако, то су вам моје жеље што се тиче наше цркве. Верујем да је већина вас већ схватила да желим православну верзију „Младог папе“ из ингениозне серије Паола Сорентина. Али, ако сте помислили на нешто или некога другог – е па то је онда до вас, своје прљаве мисли не преписујте мени.
У ствари, препишите их, слободно. Мисли као и љубав нису прљаве, то постану тек онда када их искористимо на нажао Другоме. Е, а тај Други, то ће неко време бити моја црква јер млади патријарх неће још дуго. Немамо ми редитеља тог калибра.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Против СПЦ може писати свако ко шта хоће. Најтеже је кад припадници СПЦ пишу најгоре о својој цркви којој припадају. Никада нисам нигдје могао пронаћи да муслимани пишу шта лоше о пророку Мухамеду. Не дај Боже, па он би био одмах мета за одстрел. Е ту је величина СПЦ којој припадам и коју волим и поштујем до небеса, јер нам она као и господ Бог све враћа са љубави. Вјерујем да ће љубав у овој младој жени побиједити и из ње одстранити мржњу коју непотребно испољава до вјерских достојанственика и службеника СПЦ.
Ако код жеље по младом (дрчном) патријарху мислиш на постељу онда га потражи или нека он тебе нађе. Довољно си лепа вероватно ће ти и успети.
Не знам да ли је све ово писано под дејством “РЕД БУЛА”, а ако није онда је веома забрињавајућа њена ” духовност ” . Ја исто имам многе примедбе које бих упутио СПЦ, али на овакав начин се види да она од вернице нема ни В .
Саро, сунце моје, не треба ти патријарх за то, завршиће ти посао и неки архијереј. 😉
“…Али када каже – у једину свету, саборну и апостолску Цркву, е ту ми нека кост застане у грлу.”
И наставља даље како не вјерује у ову данашњу срспку цркву, те тиме показује основно непозанвање своје вјере. Када исповиједамо вјеровање у једну Свету, Саборну и Апостолску Црвку, то је много шири појам од саме СПЦ. СПЦ је тек помјесни израз те Цркве. Ништа више. То што њени архијереји, јереји и на крају и лаици можда нису људи светога живота, ни у ком случају не занчи да се тиме може облатити Црква.
Коме Бог није Отац, томе ни Црква није мајка. И то је оно о чему ауторка треба да размишља.
И да се распита шта је то послушање, па ако јој свештеник каже да не може да се причести јер је дошла у панталонама у храм, да онда то и прихвати.
Читајући даље: “у ову цркву као институцију пуну остарелих Гандалфа али без чистог срца и неких посебних моћи, е у то не верујем.” намеће ми се мисао да она тражи мађионичаре. А тога у Цркви нема.
По могућству Ћулибрка.
Saro ljepotice, umro je nažalost, kaluđer Makarije “Čudotvorac” iz Živkovog filma “Čudo neviđeno”…Mislim da bi ti jedan takav kaluđer mogao pomoći.
Ti bi sestro trebala malo da se lečiš od prelesti i svačeg nečeg, jer veze s Pravoslavljem nemaš.
У ком смислу “желим”?
Опрости јој Боже и помилуј
У Бокачовом “Декамерону” сам, док сам још био млад, нашао једну причицу која ми се јако допала – радило се о једном младом калуђеру и калуђерици у дуготрајном карантину, и о “утеривању Ђавола у Пакао”. Препоручујем Сари да нађе Ђавола и …. ваљда ће се снаћи?
Добро, то је виђење из угла уметника и младе жене.. Позвао бих коментаторе да буду пристојни.. А старије да питам, колико вас се у Сариним годинама држало за дугме кад је на улици срело свештеника? Били сте одувек верници? Да не будемо лицемери, илити да не видимо трун у оку сестре своје, а балван у свом, не..