Да нам економски раст не би био попут „изломљене“ линије пољопривредне производње у Србији, већ растући по угледу на Албанију, потребне су стабилне економске политике

Узгајалиште дагњи на албанској обали (Фото: Викимедија)

„Копање“ по подацима је опасан посао јер постоји велика могућност да се „ископају“ и нежељене информације, попут ове која је у наслову текста.

Дуго сам се мучио на порталу албанског института за статистику (овде) покушавајући да нађем додату вредност по делатностима, па сам одустао и покупио податке са Евростата (овде).

Када се покупљеним подацима о додатој вредности по делатностима дода и број становника, добијамо ниво развијености по становнику.

Србија има само 20% од додате вредности по становнику у ЕУ, али код пољопривреде има 81,5%. Код осталих области има испод 25%, а најмање код професионалних, научних и сличних услуга (12,9%) и државне управе, здравства и образовања (13,8% од просека ЕУ).

Удео државне управе, здравства и образовања од 13,2% у укупној додатној вредности у Србији је убедљиво најнижи у Европи, а у претходних 20 година се стално мантрало како имамо превише запослених у овим делатностима, превише велике плате у односу на приватни сектор (што је у свим земљама случај, и у највећем броју су разлике много веће). Запослени су отпуштани, плате су смањиване и то је имало велики негативан ефекат на реални део економије: мања тражња значи мању вредност произведених роба и услуга, нижу стопу економског раста, недостатак квалитетних здравствених услуга и лош ниво образовања младих… Али, удаљих се ја од теме из наслова.

Србија је имала за 31,6% већу додату вредност по текућем курсу од Албаније у 2019. (5.473 према 4.160) по становнику. Међутим, Албанија је имала 888 евра додате вредности по становнику од пољопривреде а Србија, без података за КиМ, само 406.

Албанија је на четвртом месту по додатој вредности од пољопривреде, рибарства и шумарства у Европи! Исланд и Норвешка на прва два места имају велику вредност улова рибе и морских плодова. Албанија испред Холандије, Шпаније, Данске, Шведске и Ирске по додатој вредности од пољопривреде звучи сасвим шокантно.

Морао сам да проверим више пута податке, прво за Албанију, а затим и за Белгију, која ми се појавила на дну листе код сортирања овог показатеља.

То што по становнику Црна Гора има већу додату вредност од Швајцарске, нити теши прве, нити забрињава друге. Ни то што имамо већу додату вредност од Хрватске, БиХ и Косова и Метохије није разлог за радост уколико још мању вредност имају Пољска или Немачка.

У приложеној табели су подаци о додатој вредности Србије и Албаније од 2008. до 2019. Осим индекса у односу на 2008, додао сам и индексе за 2012, јер се ради о додатој вредности у текућим курсевима, а Србија је имала депрецијацију динара која је утицала да додата вредност у 2012. буде мања него у 2008. Није фер да садашњој власти приписујемо и неуспехе претходне.

Додата вредност пољопривреде, шумарства и рибарства повећана је у Албанији, од 2008, за 71,5% а у Србији само за 6,4%. Након 2012, раст у Албанији био је за 41,3% а у Србији 30,5%. Значи, Албанија је имала бржи раст у оба одабрана периода. Ако се узме у обзир да је 2012, била катастрофална за пољопривреду и да је власт промењена средином године, када ни на који начин не може да утиче на пољопривреду, раст додате вредности од 2013. до 2019. био је само 4,7%, са 2,7 на 2,83 милијарди евра.

Подаци ФАО за Србију (овде) и Албанију (овде) су још неповољнији по Србију јер је Албанија имала константан раст производње, а Србија пад од 2010, па је Албанија имала 76,5% од развијености пољопривреде у Србији у 2005-2007, а у 2014-2016 већ је стигла на 119,4%.

Када призовемо у помоћ Светску банку (овде) долазимо до податка да је 15 пута већи удео наводњаваног пољопривредног земљишта у Албанији у односу на Србију: 19,6%[1] према 1,3%. Иако има само 34,4% обрадивог земљишта Србије (без података за КиМ) има 5,2 пута већу површину која се наводњава. Када додату вредност поделимо са укупном пољопривредном површином у 2016, долазио до податка да је у тој години додата вредност по хектару у Албанији износила 1.801 евра, а у Србији 726. Албанија је имала 2,5 пута већу додату вредност од Србије по јединици обрадиве земље.

Од 10 економских делатности Србија је имала бржи раст у 3 након 2008, и у 4 након 2012. Од 2008. већи релативан пораст остварила је у грађевинарству, информацијама и комуникацијама и у финансијама и осигурању. Овим делатностима су се, након 2012, придружиле и трговина, саобраћај и туризам.

Додатна вредност у различитим секторима у Србији и Албанији (кликнути за приказ увећане табеле)

Раст додате вредности у државној управи, здравству и образовању износио је 100,2% у Албанији, а само 11,9% у Србији, без КиМ, након 2008. Након 2012, разлика у стопи раста је значајно мања: +53,1% у Албанији и +29,4% у Србији. Ипак, и ова разлика у корист Албаније је довољна да објасни веће стопе раста БДП-а у овој суседној земљи. Раст зарада у државној управи, војсци, полицији, здравству и образовању неопходан је ради раста додате вредности у овим делатностима, а преко њихових већих зарада и до већег промета у трговини, тражње за робом и услугама.

Да нам економски раст (или стагнација) не би био попут „изломљене“ линије пољопривредне производње у Србији, већ растући по угледу на пољопривреду у Албанији, потребне су стабилне и предвидиве економске политике.

Штошта је још потребно, али и ово приложено је превише.

Напомена

[1] Већи удео обрадивог земљишта од Албаније имају: Азербејџан (29,8%), Бахреин (43,5%), Бангладеш (59,7%), Кипар (22,3%), Грчка (19,7%), Индија (36,8%), Израел (32,8%), Јапан (34,8%), Кореја (51,6%), Либан (20,2%), Малта (33,7%), Мијанмар (24,8%), Непал (29,7%), Пакистан (50,5%) и УАЕ (21,6%).

Categories: Не само о економији

Tags: Албанија, Мирослав Здравковић, пољопривреда, српска економија, српска привреда