Далеко од тога да је индустријско друштво просвећено и рационално, њега карактерише помахнитало деловање магије, манипулација масом на њену сопствену штету 

Реклама из 1947. (Фото: Колекција Универзитетске библиотеке Универзитета Дјук)

Телевизија

Чињеница да је телевизија извор информација које корисник не тумачи  активно и критички постала је драматично евидентна крајем 60-их година прошлог века након једног експеримента који је из темеља потресао свет политичке и производне пропаганде и заувек променио начин на који се користи телевизијски медиј.

Новембра 1969. године, истраживач који се звао Херберт Кругман, а који је касније постао менаџер истраживања јавног мнења у централи Џенерал Електрика у Конектикату, одлучио је да открије шта се физиолошки дешава у мозгу током гледања телевизије. Обезбедио је сарадњу 22-годишње секретарице и причврстио електроду на њен потиљак. Жица којом је електрода била закачена на потиљак је даље била повезана на Грасов модел 7 полиграф, а из њега у Ханивел 7600 и КАТ 400Б рачунаре. Након укључивања телевизора Кругман је почео да прати мождане таласе експерименталног субјекта. Оно што је установио током поновљених тестова је да након приближно 30 секунди  предоминантни мождани бета таласи, који указују на опрезну и свесну пажњу, прелазе у предоминантно алфа таласе који су карактеристични за нефокусирани, рецептивни недостатак пажње – стање бесциљне фантазије и сањарења испод прага свести.

Када је након гледања телевизије Кругман експерименталном субјекту дао да чита текст у часопису, бета таласи су се поново јавили, што је била јасна индикација да је свесна и опрезна пажња заменила стање сањарења. Оно што је изненадило Кругмана, који је намеравао да тестира МекЛуанове хипотезе о природи телевизијског медија, било је брзина којом се јављају алфа таласи.

Америчка породица гледа телевизију, 1958. (Фото: Викимедија)

Даље истраживање је открило да се лева хемисфера мозга, која процесује информације логички и аналитички, искључује када субјект гледа телевизију. Ово искључивање омогућава десној хемисфери мозга која обрађује информације емоционално и некритички, да функционише без контроле.

„Изгледа“, писао је касније Кругман у извештају о експерименту, „да је начин реакције на телевизијски медиј више или мање константан, и веома различит од рекције на штампане медије. Другим речима, основни електрични одзив мозга је фокусиран на сам медиј а не на садржајне разлике… (телевизија) је комуникацијски медиј који без напора преноси огромне количине информација о којима субјект не размишља у току експонаже.“

Ускоро су бројне агенције биле укључене у сопствена истраживања о односу мождане реакције на ТВ медиј и њиховим импликацијама. Резултати су довели до потпуне промене у теоријама, техникама и праксама које доминирају структуром индустрије рекламе, и у извесној мери, читаве ТВ индустрије.

Кључна фраза у Кругмановом извештају је да ТВ преноси „информације о којима субјект не размишља критички у току експонаже“. Како је Кругман приметио у истраживању које је трансформисало ТВ индустрију, у тренутку емитовања ми ТВ садржају који резонира са нашим несвесним токовима не приступамо свесно и критички. Касније, када наиђемо на излог продавнице, или када се нађемо у стварној животној ситуацији која подсећа на ону из рекламе, или када на бирачком месту наиђемо на име на гласачком листићу које означава кандидата кога смо запамтили у нашем ТВ искуству, активира се мноштво асоцијација.

Да ли сте спремни за телевизију?, Allen B. DuMont Laboratories, Inc., 1947. година (Фото: Колекција Универзитетске библиотеке Универзитета Дјук)

Функција излога продавнице је да поново призове потрошачево искуство из ТВ рекламе – потрошач не тражи производ, производ тражи потрошача. Тачније, производ из излога евоцира потрошачево искуство из ТВ рекламе стварајући интеракцију са садржајем који је мозак запамтио. Како се стварно животно искуство све више замењује посредованим „искуством“ гледања телевизије, све лакше постаје могуће политичарима и истраживачима тржишта да се ослоне на базу посредних масовних искустава која се могу евоцирати прикладним окидачима. Телевизијски свет постаје самоиспуњавајуће пророчанство, обликује се свет масовног ума у коме учесници делују вођени импулсима које иницирају медији, а сами учесници имају илузију да делују у складу са својом сопственом вољом која је настала из њихових жеља и потреба. У таквој ситуацији, онај ко контролише ТВ екран, контролише будућност, прошлост и садашњост. На пример, телевизијски медиј веома брижљиво припрема жене да посматрају себе као неадекватне. Он их учи да су друге жене, куповином одеће, козметике или хране из реклама, пожељније и женственије од њих самих. Њихова потреба да непрекидно потврђују своју сексуалну адекватност куповином производа из реклама постаје доминантна преокупација, профитабилна за трговце али потенцијално катастрофална за ментално здравље саме жене.

Зашто приликом гледања телевизије долази до искључивања леве мождане хемисфере и до доминације алфа таласа? Вероватно у томе важну улогу има природа самог ТВ медија. Он истовремено затрпава мозак бујицама аудио и видео информација монтираних на начин какав не постоји у природи (брзо смењивање ракурса који кратко трају и који не одговарају никаквом реалном људском искуству. То је у бити оно што је Сергеј Ајзенштајн називао „монтажом атракција“. Филмска уметност је била прва „телевизија“.

Дејвид Свенсон, Платонова пећина преосмишљена за доба Холивуда (Илустрација: sott.net)

Холивудски и совјетски студији су били у бити једна огромна пропагандна машина у служби режима. Код телевизијског медија су контаминацијске дозе далеко веће јер је ТВ апарат смештен у дому жртве која је свакодневно више сати изложена деструктивном дејству медија.) За реконструкцију ових бујичних токова информација у кохерентне менталне слике користи се велики део процесорске снаге мозга – мозак одустаје од критичке обраде сигнала да би могао да стигне да реконструише менталне слике. Код штампане информације нема бујичних токова, мозак стиже да критички обради садржај прочитаног. То не значи да се штампаним информацијама не може манипулисати, нити да је све што се чита тачно, али код штампаних медија се бар аутоматски не искључује критички апарат свести као што се дешава код гледања телевизије – субјект има веће шансе да критички анализира и схвата прочитано.

Магија

Најбољу дефиницију магије је дала најзначајнија енглеска окултисткиња 20. века Дajон Фортјун. За њу је магија „вештина изазивања промене у свести у складу са вољом“.

Непосредно из дефиниције постаје јасно да доминантна функција магије није интервенција у физичкој реалности, није неко видљиво чудо у физичком свету (тауматургија), већ је доминантна функција магије интервенција у менталној реалности, у свести субјекта. Ова, потпуно уопштена дефиниција захтева одговор на два питања која проистичу из саме дефиниције. Прво, у чијој свести се изазива промена, и друго, ко изазива ту промену, у складу са чијом вољом се мења свест?

Илустрација: informedalbertans

Субјект промене свести може бити сам маг или нека друга особа. Обично је у западној херметичкој традицији приоритет дат промени свести самог мага; маг применом магијских техника настоји да трансформише своју свест и учини је сличнијој самом богу (или боговима), при чему морамо да нагласимо да се овде не ради о хришћанском богу како га дефинише хришћанска догма. (Јунак Кустуричиног филма користи примитивну магијску технику аутосугестије како би сваки дан у сваком погледу све више напредовао – он коришћењем магијске технике настоји да створи бољу верзију самог себе.)

Идеал (бог) коме маг настоји да постане сличан може да буде произвољно изабран, он може бити и демон (Сатана). Један од случајева који су блиски нашим читаоцима је председник једне бивше југословенске републике који је објавио рат СПЦ и покушао да јој одузме имовину како би уместо ње створио неку нову „цркву“. У том случају је маг коришћењем магијских техника успео да трансформише своју сопствену свест и приближи је сатанистичком идеалу. Бесрамна трансформација његове свести је могла да се прати у јавној сфери, није била скривена од погледа јавности. Ако маг настоји да мења свест другог човека или групе људи онда тај човек или група постају објекат магије. Тада маг мења свест других људи у складу са својом вољом. Овде се отвара поље неизмерних манипулација људима које не морају да буду у складу са њиховим интересима, промена њихове свести може да буде проузрокована малициозном намером мага. (Председник исте бивше југословенске републике је такође намеравао да измени свест – идентитет народа у тој републици и створи неки нови идентитет. Истини за вољу, тај процес су започели неки други магови, црни магови марксизма-лењинизма и самоуправног социјализма, он је био само талентовани настављач њихових магијских техника.)

Телевизијска магија

Већина људи обично мисли да живе у индустријској цивилизацији коју дефинише рационална наука а да је магија нешто што карактерише античке цивилизације. Али ако спојимо оно што смо научили о природи телевизије и оно што смо научили о херметичкој традицији Запада видимо да највећу магију, способну да мења масовну свест, у ствари представља телевизија. Далеко од тога да је индустријско друштво просвећено и рационално, њега карактерише помахнитало деловање магије, манипулација масом на њену сопствену штету се промовише као идеал. Ангажују се „консултантске агенције“ и „страни саветници“ који подучавају политичке демагоге како да на најефикаснији начин обмањују масу и мењају њену свест. Модерна магија злоупотребљава сазнања рационалне науке да би их користила за манипулацију масама. Задњих деценија се запажа константно наметање електронских медија на штету штампаних; новински тиражи падају. Као да је некоме стало да редукује способност будућих генерација да разумевају свет у коме живе, да редукује њихову интелигенцију и да их пасивизира. У том кључу ваља читати редукцију броја школских часова и фаворизацију „наставе на даљину“ у доба Короне.

Упозорење о обавезном ношењу маски, Алабама, САД (Фото: Ед Хауел/Daily Mountain Eagle)

Како да се ограничи деловање модерне магије на свест људи? Веома је важно да се смање количине информација које људи добијају посредством телевизије или да се потпуно затворе канали деловања масовних електронских медија – да људи сведу коришћење „сокоћала“ и „гаџета“ на најмању могућу меру. Докле год људи буду формирали своја мишљења на основу телевизијске виртуалне реалности они неће бити способни да разликују истину од лажи. У најскупљим приватним школама на Западу је ученицима забрањено коришћење персоналних рачунара и телевизије. Класично образован интелектуалац може лако да овлада рачунарским вештинама али ономе ко је пропустио да стекне целовито хуманистичко образовање мало вреди познавање компјутерских вештина. Они који образују владајуће елите Запада знају да је читање књига и коришћење оловке незаменљиво. Англо-ционистички отуђени центри моћи знају да ће хуманистички образовани људи лако остварити доминацију над заглупљеним гледаоцима телевизије и гојазним играчима видео игрица.

Западне елите настоје да буду субјекти а не објекти манипулације. Онај ко чита класике постаје субјект, док онај ко гледа телевизију попут неког „кромпира на каучу“ остаје објект манипулације. Како је Езра Паунд написао у једној својој песми: „Кад само помислим на шта би Америка личила да се класици више растурају, сву ноћ да заспим не могу.“ Ако будући нараштаји у Србији намеравају да опстану они морају да постану способни да се супротставе западним манипулаторима и њиховим домаћим агентурама.

Categories: Да се ја питам

Tags: Иван Т. Лукић, Телевизија, манипулација, медији