Неко ће као Вукашин из Клепаца кратко и мирно казати ради ти синко свој посао, други ће суво узвратити: чекамо вас. С псалтиром, блокчејном или калашњиковом
Славољуб Лекић (Фото: Лична архива)
Капитализам је у последњој деценији ХХ столећа стигао до краја пошто је заустављен механизам непрекидног ширења тржишта. Нестао је главни покретач вишестолетног раста и развоја европских метропола. На самом крају освајања тржишне анекумене, Кина је у време Никсона мирољубиво укључена у светску поделу рада (за разлику од Опијумског рата), и запад је добио неколико деценија полета и успео да порази главног конкурента – СССР. Чим је ишчезла последња комунистичка оаза, апостоли евроатлантског света морали су потражити одговор на питање: да ли је прихватљив терет савремене државе? Велика криза 2008. била је прекретница и подстрек уобличавању досад непознате политичке и класне стратификације. Пред нама је ново америчко друштво, а са њим и француско, кинеско, руско… Док улазимо у дигитални поредак увиђамо да нестају тековине ХХ столећа и убрзавају се далекосежне промене упоредиве једино с исходом две Револуције (1789, 1917) или дометима великих географских открића. С неочекиваним приликама и трендовима суочава се средња класа, ослонац либералног капитализма и жртва растуће дигиталне економије. Драма средње класе утицаће на збивања у читавој Европи и на крајњи исход трансформације започете пандемијским карантином. Зато би вредело дати неколико напомена о њеном положају, као и могућностима које се с променама социјалне и политичке структуре отварају пред Србијом.
Долина осредњости
Главни јунак геополитичког карантина – средња класа – сачињена је од канцеларијског планктона у установама, приватним и јавним предузећима, значајног дела интелигенције и врхова радничке класе (синдикална бирократија). Смештена између врха и дна почела је да се диференцира после Првог светског рата, а економска криза 1929-33. и Други светски рат одложили су њено уобличавање за другу половину ХХ столећа. До пада СССР-а учврстила је свој положај у друштву и омасовила се. У време Роналда Регана док се размахивала кинеска индустрија утонула је у амерички сан. Кључне речи њених снова беху: запослење, кућа за сваку породицу (чак и базен), аутомобил за сваког пунолетног, телевизор, потом и рачунар, мобилни телефон и наравно кредит. Сан је нестао чим је зарудила зора технотронике и банкарство, финансије, просвета, правосуђе, здравство и др. променили агрегатно стање започевши рад на даљину (он-лајн).
Ова доминантна друштвена група чинила је срце потрошачког друштва, вазда заузета холивудском митологијом златног телета и златног доба. Обожавање материјалног, задовољавање импулсивних нагона, воља за моћ те култ екологије, планете и вечите младости сасвим су је прожели. Одавно је изгубила осећај за духовне нијансе. Испробала је све идеологије: била је и лево и десно, а данас не разликује мушко од женског. Коначно, у другој деценији ХХI столећа уместо ослонца постала је сметња. Најугледнији из реда средње класе (новинари, глумци, адвокати, професори, инжењери, лекари) постепено су се навикавали на нову стварност у којој су библијске вредности у потпуности замењене врлином грађанског друштва а вера науком. Дуги процес завршио се тријумфом економског либерализма крајем ХХ столећа. Ослабила је породица, један од стубова европских друштава.
Друштвена равнотежа у капитализму средином ХХ столећа постизана је бројношћу средње класе и њеним деловањем у образовању, посебно на универзитету, где је нашироко распредала о демократији и владавини права (закона). Али да би се дугорочно очувао друштвени договор и равнотежа неопходно је било обезбедити међусобно поштовање свих чланова друштва. А без вере („Бог је мртав“), само с ослонцем на грађанско друштво то није било могуће. Како би појединац поткован научним доказима да сваки човек постоји себе а не породице ради, посебно не шире заједнице или човечанства, могао психологију непрекидног напретка („небо је граница“) заменити страдалничком? У нас да Кости Абрашевићу и Светозару Марковићу претпостави сасвим ненаучног и мистичног Теодосија? Ако грађански закон за циљ има да забрани рђаво а не да подучи о добру онда сваки човек првенствено уважава правне прописе (ако баш мора), а потом мишљење родитеља, чланова породице, старијих и угледних. О библијским вредностима може се размишљати пошто се заврши радна недеља. У време одмора, док човек нема прилику да погреши, још ређе да се покаје.
Фото: Press Online
Дигитални поредак из корена мења однос друштва према држави на коју су одувек различито гледали сиротиња, средња класа и богати. Сиротиња од ње не очекује скоро ништа пошто нема шта да изгуби. Посебно ако подозрева да је држава механизам поробљавања у рукама отуђених група или странаца. Богати су према држави такође подозриви али из других разлога. Они државу неретко доживљавају као потенцијалну сметњу и терет својим пословима будући да сами могу да се заштите благодарећи значајним активама. За разлику од богатих и сиротиње, људи из средње класе имају велика очекивања од државе јер сами не могу да заштите имовину будући да њихов положај у друштву има обележја привременог стања. С разлогом се позивају на тековине социјалне државе и тзв. владавину права непотребну богатим и недоступну сиротињи. Стечено образовање и разноврсна стручна знања (често и непрактична) подстичу осећање изузетности грађана средње класе. Отуда ће владајуће елитне групе у наредних десетак година истовремено сузбијати незадовољство света који се затекао у средини и користити његов бунт и страх да би лакше успоставиле нови поредак.
После капитализма
Настанак новог модела друштва и државе управо гледамо у САД. У ствари у мандату Трампа започео је нови талас преображаја већине старих института државе и друштва и изградња нових. Из темеља се мењају односи између раса (црнци/белци), етничких група (Кинези/Латиноамериканци/Европљани/Јевреји), социјалних група (имигранти/староседеоци), преиспитују се биолошки односи (хетеросексуалци/хомосексуалци, деца/родитељи) и мења сама природа човека (средњовековни човек – бионички човек – киборг – зомби).
До скора је снажан државни апарат САД био неодвојив од безбедности атлантске империје. Али ултраглобалисти (наследници оснивача Источноиндијске компаније и Млетачке странке) желе да досадашњу моћ задрже користећи се благодетима дигитализације. Постојање јаких армија као што су руска и кинеска спречавало је атлантске елите да расформирају скупу војску смештену на тлу САД. Али ако се све државе (или значајан број) истовремено укључе у глобалну дигиталну мрежну структуру већина локалних елита (и америчке) постаће чиновнички апарат светске пореске службе. Дакле, врх либералне фронде почетком 2020. закључио је да није неопходно преуређење највећих земаља појединачно: прво Русије, онда Кине, да би се на крају преиначиле САД. Ултраглобалисти сматрају да је могуће, барем теоријски, извести истовремено распуштање великих држава. Потврда су све оштрији расни немири у САД и јавно оспоравање механизма за избор председника уочи избора (3.11.2020).[1] Будући да су председнички и парламентарни избори увек потврда владајућег поретка, већ и најава њиховог одбацивања указује да се раскол елитних група мора разрешити директним одмеравањем снага. Тек након председничких избора и вашингтонског Мајдана биће јасно ко остаје а ко испада из круга елите у САД и у западној Европи. У Русији је такође нерешен сукоб управљачких структура што показује и полемика повереника либералне фронде Германа Грефа с конзервативцем аристократског реда Никитом Михалковом.[2]
Дигиталном добу претходило је умрежавање тајних служби и мултинационалних компанија највећих земаља које су се пре пет, шест деценија избориле за одређен степен самосталности. Образовале су посебне структуре изван саме државе. Најпрепознатљивија је тзв. дубока држава (deep state) у САД. Своје давно исплетене мреже данас преносе на интернет (обезбеђују невидљивост) пошто су стекле аутономне изворе финансирања из илегалне трговине (оружје, дуван, дрога, људи). Ако наум либералне фронде буде доведен до краја, територије под енглеском круном и слабе државе изван непосредне контроле Русије и Кине (нпр. Србија), постаће лак плен дигиталних новообразовања.
У међувремену информационе мреже, блокчејнови, моћни софтвери под надзором вештачке интелигенције преузеће управљање сателитима, носачима авиона, ракетама, комбајнима, бродовима… Моћ елитних група које преживе садашњи рат биће већа и још мање видљива него данас. Оне се повлаче у дубоку илегалу и прикривају виртуалним мрежама. Нове елите, до зуба наоружане техником и информационим технологијама, ослоњене на твитер, фејсбук, инстаграм и др, натераће средњу класу да троши мање, живи у оскудици и природно одумре.
Фото: Maps and Gabriel
Технотронички трансхуманизам, мада чврст и јак, ипак неће брзо и лако захватити читав свет. Изван њега остаће оазе, државе, градови, значајни делови Африке, Азије и јужне Америке. Он осим тога има и једну конструкциону слабост: склон је распаду будући да се у затвореним системима повећава ентропија. Строга контрола свести и понашања људи онемогућава нормалан рад и размах њиховог духа и интелигенције. Уједно, смањује се број људи натпросечних способности и атипичног начина мишљења без којих нема великих продора у различитим областима човековог живота. За дигитални поредак би велика опасност била другачија друштва те либерална фронда свом снагом покушава да захвати читаво човечанство.
Трећу деценију ХХI столећа обележиће сучељавање носилаца великих пројеката и потрага старих елита за смислом. Чини се да је до сада једино Кина направила избор и одлучила да развија војну дигиталну диктатуру засновану на социјалним кредитима. Остали још увек пишу тезе и самеравају снаге.
Српски велики план
Али за нас је најважније како ће се Србија снаћи у првим годинама дигиталног доба. И да ли може искористити предстојеће промене за крупан искорак? Посебно што је Србија у протекле три деценије прикупила многа искуства из ратова, ратне привреде и људождерске транзиције. Зашто би након напорног тридесетогодишњег пута одустала од неочекиване прилике? Под Милошевићем, Србија је имала обележја државе, а после 1999. постала је територија. Захваљујући безидејном вођству политичке и културне врхушке у Београду, Србија је као и све државе источне Европе неодређен простор без препознатљивог облика и смисла. Време је за велики план и промену незавидног положаја. Народи предвођени елитама без планова немају будућност до као губитници у светској подели рада, циљева и наде. Овладавајући оптимизмом уз интуитивно одлучивање у оскудици времена и изненадним узлетима херојства, Србија може да покрене свој велики пројекат. Не само да би утврдила главни циљ већ и да би ушла у завршницу договора о Балкану. На простору између Солуна и Беча једино Србија може да понуди велики пројекат. Он у време Карађорђа није био националистички, провинцијалан или секташки. Неће бити ни данас. Јер да био успео, српски пројекат мора стајати насупрот хрватског, црногорског, бошњачког или северномакедонског, заснованих искључиво на србофобији и русофобији. Претходне три деценије потврдиле су да на Балкану једино Срби имају пасионирано становништво способно да разуме геополитичке трендове и утиче на њих.
Зар литије почетком 2020. у Црној Гори нису показале надмоћ духа над технологијом обојених револуција? Прекрасно се то видело у августу 2020. у Црној Гори и Белорусији где су пораз претрпели хрватски и пољски русофоби. У Црној Гори захваљујући мирној литији, а у Белорусији захваљујући деловању војске.
Молитвено окупљање у Подгорици (Фото: Милош Лучић/Спутњик)
Остаје да се нађе нови облик и начини велики план заснован на социјалистичким искуствима која баштине многи народи. Истина, социјализам и самоуправљање у СФРЈ (1955–1990) стипендирани су капиталом атлантистичких елита (1950–1980). Али ако се елементи социјализма и самоуправљање у сфери економије прожму вредностима које носи православље могуће је доћи до великог плана. Без њега се даље не може пошто локална елита заступа поредак пљачкашке приватизације. Она је својевремено заменила друштвену својину приватним поседом те данас нема ни знање ни морални капитал неопходан за нови пројекат. Средином прошлог столећа стала је на страну Троцког и Хрушчова против Стаљина, а крајем ХХ столећа наставила је са К. Попером и М. Фридманом насупрот дивне радничке класе и поштене интелигенције. Као власник имовине радних људи и грађана не може да се врати у комунизам, а одбрану канибалске приватизације заснива на савезу с економским либералима у нестајању.
Пошто заговорници либералног капитализма губе глобалну битку, све испоставе Сороса, Фридомхауса, Чатамхауса у Србији у наредних неколико година једноставно ће остати без главног идеолошког афродизијака југословенске елите у Београду – новца. И ко ће онда подржавати парламент Суперструктуре (скривена олигархија Револуције) у коме заједно са ЈУЛ-ом и СПС-ом већ тридесет година лудују три гласника наше демократске апокалипсе: „националистичка“ СРС (вазда провинцијална и ксенофобична), „патриотска“ ДСС (увек законито уз корупционаше) и „грађанска“ ДС (увек с противницима СПЦ)?
У Србији се примећују нове групе (истина раштркане) никле изван буџетско-тендерског корупционог модела приватизационих барона. Чине их појединци високих циљева, способни да обављају сложене послове али истовремено изван политичког живота и без представника у јавном простору. Нова генерација нема подршку домаће политике и странаца јер се идеолошки разликује од родитеља – не жели да трајно напусти Србију и да буде у улози гастарбајтера. Сличне групе незадовољних на кратко су се помолиле у августовским протестима у Белорусији.
Трећа деценија овог столећа збрисаће не само средњу класу већ и значајан део елитних група везаних за архаичне идеолошке, политичке и власничке односе. А пошто света места никад не остају празна, убрзо ће се разјаснити који глобални и локални актери из круга власника виртуалног капитала и носилаца нових вредности улазе у завршницу. Да ли ће Херцеговина или Нови Београд узети бакљу правде и слободе? Коме ће помоћи Шумадија док перјаници Антисрбије у Загребу, кругу двојке и на Цетињу спремају нови Радовањски луг? Сцена је постављена. Имамо све састојке за будућност која долази. Неко ће као Вукашин из Клепаца кратко и мирно казати ради ти синко свој посао, други ће суво узвратити: чекамо вас. С псалтиром, блокчејном или калашњиковом.
Свети новомученик Вукашин Клепачки (Фото: Катера)
Први који Србији понуди нову слику света одједном ће постати тачка кристализације. Истовремено ће остварити неслућен утицај (поштовање) Заједнице. Од успеха Србије у многоме зависи будућност не само Републике Српске, већ и читавог Балкана. Нема лошег времена за велика дела. На прагу смо обнове духовности Заједнице. Пред нама је најизазовније и најузбудљивије раздобље после Првог и Другог српског устанка.
Аутор је професор универзитета и уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду
[1] О oзбиљној најави нерегуларности предстојећих америчких избора сведоче бројне изјаве представника америчке елите (укључујући и саме кандидате – Бајдена и Трампа), посебно бројни чланци истакнутих аутора следбеника либералне фронде. Видети рецимо:
- Zuckerberg: Americans Need To Accept Election Result Could Take Weeks To Be Confirmed. Zerohedge, 9.8.2020.
- Brooks, D. 2020. What Will You Do if Trump Doesn’t Leave? Playing out the nightmare scenario. The New York Times, Sept. 3, 2020.
- Трампова идеја о одлагању избора одбачена је и међу републиканцима: Републиканци против одлагања избора. Политика, 31.7.2020.
- Boot, М. 2020. What if Trump loses but insists he won? The Washington Post, 6.7.2020.
[2] О полемици Никите Михалкова и Германа Грефа видети на следећим местима:
- У ЧИЈЕМ ЏЕПУ ЈЕ ДРЖАВА? 3.7.2020. такође и на Јутјубу
- Одговор Германа Оскаровича Грефа: Греф ответил Михалкову, ругающему главу Сбербанка в своей передаче „Бесогон“
Categories: Водич за антиелиту
Убедљиво и упечатљиво. Огољен неспокој јер србска тзв. средња класа, брозовска малограђанштина, банална и ташта, завидна и увређена, плитка и јетка, проста и полуписмена, неће и не уме ни у псалтир, ни у калашњиков, Великомученик Вукашин – ако је и чула, не дотиче је, за њих је то стрип јунак фолклорне инвалидности… Самозадовољно препознају себе као носиоце ковид делузије – ригидни у ношењу маски, следбени у кастрацији достојанства и карактера, потказивачи са најдужим кажипрстом и нарајцаног језика, ометени у ометеном развоју јер трпе због отказаног летовања, непромењеног аутомобила, упитног зимовања, уплашени могућим литијама – духовним устанком часног народног остатка, јер могу закинути добар део малограђанских привилегија, наслеђених од очева, црвених буржујчића – то јесу у већини, и глумци, новинари, инжењери, лекари, судије, адвокати, естрада и кичерајска уметничка черга… Куда са њима?!
Господине Лекићу, мало је рећи свака част на лабораторијски прецизној анализи надолазеће стварности, али ипак надам се заустављене прстом Господњим. Ништа мање ни господин Николић у свом изнова генијалном коментару не маши у појашњењу могућих будућих детаља. Али….драги моји, надајмо се да нам је Бог савезник, јер као што видимо укочише се езотероиди роднобелосветски. Са свим нашим слабостима, показали смо да се баш не сналазимо у мирнодопским условима од устанака које Лекић спомиње…отеше нам готово увек сваку победу, они који је нису ни извојевали и направише локалну лихварску варијанту кезећи се непрестано, и због чијих грехова дође и следећа несрећа. Зато искористимо то драгоцено искуство, и кад освојимо све са горепоменутим рецептом, не дозволимо наново политкомима и перама писарима из административних одељења да липицане над нама. Јер биће горе него када су се бг фрајле после 1918, жалиле на инвалиде који су просили,а који су ружили њима тако омиљено шеталиште теразијско. Отераше их пандури на тврђаву….а народ ћуташе…Нешто ми говори да можда имамо особину која уништи старозаветног сина првенца који се одрече задобијеног првенства због тањира сочива…Не смемо дозволити то никада више. Морамо да се одужимо онима којима су победе отете. Нове ubermensche отераћемо као и старе. Наши авлијанери ће пишкити у њихове шлемове…а коке пити воду из истих, надам се хромираних…па напредовали су..чисто да нам не загађују дворишта рђом…као до сада.
А да..извињавам се г. Николићу, ови…што их спомињете…ови пицани…аутошовиништчићи…с обзиром на способности у реалном времену без поменутих трансфера прекоокеанског кеша…ма решиће они то сами…међусобно…ипак они знају доста тога практичног. Покупиће их ти нови тенкови када им ови буду бацали ките цвећа у радосном дочеку…и одвести у повратку, када им појаснимо елементарне појаве у физици. Обрнуто кретање у односу на референтно тело……И то без шлемова.
@Gosn Vica…
Будите ту, поштовани, да вазда уцелите и заокружите моје промишљање у коментару… Једно је обрадованост коју носи овај коментар, а посве је различна ” обрадованост ” остварених и постварених ” опиљака ” из огледа експерименталне физике који наведосте – рајетинско радовање… Џаба, отрешће их северноатлантски магнетни пол, к’о геак слину, са себе, кад буде претопљен у јефтин магнет за врата на фрижидеру историје…
Г. Зоран Николић ( Ваљево )
Господине Николићу хвала на коментару и издвојеном времену за даљу анализу појава описаних у тексту. Надам се да ћу ускоро објавити и наставак овог чланка који се непосредно односи на српску интелектуалну елиту – фронтмена средње класе.
Свако добро.
СЛ
Госн Вића из Сумњивог лица
Хвала на коментару. Имамо разлога за оптимизам. Наши суседи који мисле да је наш положај безизлазан (такав је 1000 година) ни не примећују да се баве искључиво србофобијом што нам више користи него што штети.
Свако добро.
СЛ
Поштовани Г-дине Лекићу, све честитке на одличном тексту.
Ваша анализа представља својеврсно освежење у мору текствова чији се домет завршава анализом постојећег стања, понекад и уз анализу узрока постојећег стања.
Суштински, оно што издваја ваш чланак је чињеница да читаоцу оставља наду да су промене могуће и да није све изгубљено, како се то данас неретко крајње дефетистички констатује. Оптимизам и нада успешног, будућег решења србског питања је оно на чему доследно, увек и у свакој ситуацији треба инсистирати.
Следећа, рекао бих круцијална вредност вашег текста јесте препознавање потребе за дефинисањем великог плана. Претпостављам да ће се наставак текста бавити управо овим питањем. Мишљења сам, да такав план обавезно мора дотаћи и 1) питање конзенсуса око минимума националних интереса испод којих се ни по коју цену не сме ићи и 2) питање разобличавања погубности југословенске идеје, као кључног узрока свих српских страдања у 20 веку, конкретније речено, са једне стране једног од кључних узрока физичког страдања нарада у 20 веку, а са друге стране доминантног узрока духовног пропадања нације у 21 веку. Ово друго укључује и јасно, прецизно и конкретно именовање, како изворних носилаца и промотера југословенске идеје, тако и (посебно) савремених баштиника ове дубоко антисрбске и злочиначке идеје која се деценијама, да не кажем вековима храни крвљу србског народа.
Не желећи да имало умањим вредност текста, јер искрено мислим да гађа суштину, узећу себи за право да се критички осврнем на неколико ваших ставова и укажем на неколико ствари:
1) Цитат: “Претходне три деценије потврдиле су да на Балкану једино Срби имају пасионирано становништво способно да разуме геополитичке трендове и утиче на њих”.
***На жалост, претходне три деценије су показале управо супротно, односно да србске елите нису биле способне да разумеју геополитичке трендове, а камоли да утичу на њих. у 90-тим годнама прошлог века, није препознато рушење берлинског зида, тврдоглаво се инсистирало на очувању комунистичке идеологије а тзв. интелектуалне елите нису препознале да је ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА била кључни узрок свих српских страдања у 20 веку, … Из ових стратешких грешака су логички произишле све текуће грешке у политикама државе. Идеолошке постулате србске елите који су утемељени на антисрбству из 1945 и последично промашаје политике властодржаца у прве две деценије овог века, није вредно ни коментарисати, а камоли анализирати.
2) Цитат: “Остаје да се нађе нови облик и начини велики план заснован на социјалистичким искуствима која баштине многи народи. …. Али ако се елементи социјализма и самоуправљање у сфери економије прожму вредностима које носи православље могуће је доћи до великог плана”.
*** Израдња неког новог система на социјалистичким искуствима и самоуправљању је изузетно “клизав терен”, не само што би светски хегемони (као и пред распад СФРЈ) поново у нама могли препознати непријатеље, већ и суштински. Генерално, не спорим, па и прихватим да су социјалистичке идеје окренуте човеку, да препознају потребе малог човека и идеје социјалне правде. Свакако будући систем би требао бити заснован на тим идејама, посебно што неке од њих имају додира са хришћанским учењем.
Међутим, социјалистичке идеје у бившој СФРЈ (и Србији) су биле само рукавац велике, крваве реке чији правац је био одређен одредбама Дрезденског конреса, а смер идејом расрбљавања срба (паралелно прављењем нације југословена, стварањем нових вештачких нација и уништавањем православне вере).
3) Цитат: “Јер да био успео, српски пројекат мора стајати насупрот хрватског, црногорског, бошњачког или северномакедонског, заснованих искључиво на србофобији и русофобији. Претходне три деценије потврдиле су да на Балкану једино Срби имају пасионирано становништво способно да разуме геополитичке трендове и утиче на њих”.
*** Искрено се надам да под ставом да србски пројекат мора стајати насупрот хрватског, црногорског, бошњачог или македонског, који су засновани на србофобији, не подразумевате да срби и у будућности, као овце, требају поменуте вештачке нације третирати као браћу и да требају стајати у реду за клање као Вукашин из Клепаца да би доказали како су бољи и другачији. Другим речима, свиђало се то неком или не српски пројекат неизоставно мора садржи став да су бошњачка, македонска и црногорска нација у целини вештачке творевине, као и став да више од 2/3 хрвата чине срби католичке или православне вере, што је лако доказиво преко аустроугарских пописа из деветнаестог века, књижевности, језика и историјских чињеница. Дигиталним речником речено, срби из дефанзивног, морају прећи у офанзивни мод.
Дејан Д.
Г. др Дејан Дрљача
Хвала Вам на речима хвале. Ви сте уложили време да анализирате текст и дате напомене на чему Вам се посебно захваљујем. Уједно желим да напоменем да би одговор на све опаске захтевао неколико страна те ћу га сажети на најважније.
Прво читав поредак који траје дуже од једног столећа распада се пред нама. Отуда нема разлога да се бавимо Дрезденом, Југославијом (али ћемо их се сећати у уџбеницима) и сличним пројектима пошто су они давна прошлост. Са њима и цела инфраструктура грађена од 19 столећа.
Друго, кажете да елита која води Србију не разуме трендове нити утиче на њих. Можда би тачније било следеће: Југословенска елита која води Србију разумела је тренд промене поретка али није до краја проценила магнитуду промена и није сковала никакв план нити је то у стању. Доказ је квазинеутралистичка политика која нема утемељење у реалном животу. На свету постоје два веродостојна облика неутралности: швајцарски и израелски. Први је резултат геополитичког договора европског света коме је била потребна посредничка зона између Италијана, Немаца и Француза. Дакле, трговачки који се бори за мир по сваку цену те не ратују ни са киме а при том има подршку европских породица. Други је резултат успеха јеврејских кругова да се изборе за државу која им је ослонац у неутралној политици засновнаој на рату и миру без икаквог компромиса. Дакле, ратничка држава која је неутрална јер ратује са свима. Ако је потребно може да потопи амерички ратни брод или обори авион руске војске.
Југословенска елита у Београду није у стању нити да уђе у рат нити да очува мир (чак ни социјални) те не може да води неутралну политику. Да тргује није научила јер је градила комунизам и социјализам где се другачије тргује него у капитализму. Од ратовања се одавно одучила јер сматра да је пљачка најуноснији начин пословања. Она би да новом свету (Путин, Кси, Трамп) прода стару робу (НАТО+либерализам); да на раучн српских победа води политику из Дрездена. Али трендови јој не иду на руку. Прво ће бити рашчишћен појас од Балтика до Солуна (према исходу борби заинтересованих страна) а тек онда ће да дође тројка у Београд и закључи мировни споразум. Српски велики план стоји насупрот твораца савремене Словеније, Хрватске… Елити Југословенске револуције у Београду насупрот стоји контраелита коју чине разне врсте српских националиста, демократа, социјалиста, социјалдемократа и сл. а оличава их тзв. опозиција. Али промене у Србији неће извести ни елита ни контраелита већ антиелита која ће и изнедрити Српски велики план.Када и како видеће се. Свакако неће бити лако. А Љубљану и Загреб ускоро чека обнова АУ без Срба и још много чега. Шах-мат. Срећан пут!
Tekst ponavlja greske iz proslosti: 1) u pogledu prirode problema 2) u pogledu resenja, cak i ako se pretpostavi ispravnost pristupa 3) u pogledu vremenskog, istorijskog trenutka.
1) problem nije “Veliki plan”, naprotiv, “Veliki planovi” juznoslovenskog ujedinjenja, naseg puta u socijalizam (odatle i potice savremena opcinjenost necim “nasim”, nekakvom autenticnoscu), uvek su bili sredstva prenosenja unutrasnjih problema na spoljasnju politiku, zbog cega su sve tri Jugoslavije raspadale u unutrasnjim sukobima, promenom spoljasnjih okolnosti, jer su spoljasnje okolnosti i prikrivale unutrasnje probleme.Srbiji ne treba “Veliki plan”, vec demkratizacija drustva, stvaranje pravne-gradjanske drzave, dakle unutrasnjopoliticka konsolidacija.”Veliki planovi” su uvek sluzili kao sredstvo opravdanja unutrasnjeg urusavanja, pa tako i autor samo u Milosevicu vidi “drzavnika”, samo zato sto je tada vodjena politika “Velikog plana” svesrpskog ujedinjenja.To sto su izvrsioci tog plana Milosevic, Bulatovic i Djukanovic stvorili jos jednu Jugoslaviju, prepoznajuci jugoslovenstvo kao ono sto povezuje Srbe i Crnogoce, sto je Milosevic, u senci “Velikog plana”, urusio institucije, tako da je pao za jedan dan bez ispaljenog metka, izgleda da govori da nam je potreban, za divno cudo, novi “Veliki plan”.Na kraju onog “Velikog plana”, Srbija i CG nasli su se u odnosima u kakvim nikada nisu bili u istoriji, a glavni tvorac tih odnosa je upravo jedan od izvodjaca prethodnog “Velikog plana”
2) Sve i da nam je potreban “Veliki plan”, sama ideja mesavine pravoslavlja i samoupravljanja, dakle vec-postojecih-proslih elemenata, jednog propalog, drugog nedovoljno jakog da spreci pojavu jugoslovenstva i ateistickog komunizma (nije potrebna kritika jugoslovenstva, vec toga kako je svetosavsko-kosovskozavetni narod, bez problema postao jugoslovenski, a zatim i ateisticko-komunisticki (ili montenegristicki)).Medjutim, odgovor na ovo pitanje je vrlo los po primitivno svatanje identiteta koje dominira kod nas, a koje podrazumeva “odnovu-i-povratak” u pogledu identiteta, a mesanje vec-postojeceg-proslog u pogledu ideologije.Ostaje politika, politika koja treba da obezbedi “obnovu-i-povratak” i ciji je krov ideoloska mesavina vec-postojeceg-proslog, dominantno mora biti okrenuta proslosti i sprecavanju ostvarivanja onih mogucnosti cije ostvarenje je i dovelo do “gubitka identiteta” (ne radi se o gubitku, radi se o neprevladanoj negaciji u koju identitet kao predajni nuzno mora uci u suceljavanju sa individualizovanom slobodom gradjanskog subjekta i slozenim visenacionalnim kontaktnim drustvima, odnosno predaja kao dominantno do-sadasnjost, mora se suociti sa apsolutnom slobodnom sadasnjoscu politickog. Kod Srba, medjutim, nemoc da se sloboda individualizuje, dovela je samo do negacija jednog kolektiviteta u drugi, srpskog u jugoslovenski, srpskog u novog socijalistickog coveka, gde je ipak postojala svest o potrebi ove individualizacije i to sve sa odgovarajucom materijalnoscu koja ispunjava apstraktnu prazninu pravne slobode individue gradjanina u vidu samoupravljaca, kao vlasnika sredstava za proizvodnju) podrazumeva jednu cvrstorukasku drzavu okrenutu politici secanja i osujecivanja ponavljanja proslosti iako i sama pociva na “obnovi-i-povratku” (zapravo, ova dva se neodvojiva).Takva politika nuzno mora da pociva na lazi i mora da kontrolom proslosti okamenjuje buducnost.
3) Kao sto je Niska deklaracija donesena u trenutku kada je izgledalo da ce Srbija pasti u novo visevekovno ropstvo (sto se nije desilo zahvaljujuci Rusiji, a nova Rusija tu gresku nece ponoviti), tako se i danas o “Velikim planovima” za buducnost, tacnije proslost, vecnu, govori u trenutku kada su nam ugrazeni teritorijalni integritet i individualne slobode, sto, ponovo, pokazuje sta su kljucni konstitutivni elementi savremenog pojma identiteta i zbog cega identitetetska odbrana KiM ima slab mobilizacioni kapacitet (kada je van Srbije, KiM je izvor identiteta, unutar Srbije, ono je politicko-pravni problem, i to treba, takodje, da razjasni smisao identiteta, kao sto je i “odbrana svetinja” u CG imala jednu dimenziju pre izbora, a sada ima iskljucivo politicku-pravnu).Ono sto danasnju situaciju cini jos tezom, jeste to sto ideja “Velikog plana” nije ni margina margine politickog zivota u Srbiji u kojem je celokupni stranacki zivot okrenut realizaciji “Velikog plana” “EU nema alternativu”.Ova politicka beznacajnost ideja o “Velikom planu” i objasnjava zasto se ne shvata politicka dimenzija identiteta, cak i odbacuje u ime pseudoreligijskih pojmova zajednice (slicno kao kada su komunisti u formama seoskog zivota u Srbiji ili Rusiji trazili zamenu za neostvarene uslove za prelazak iz kapitalizma u socijalizam), zasto uz identitetske price ide i sumanuta “kritika” demokratije!
P.S.
Na srecu, problem sa identiteom imaju i mocniji od nas npr. SAD. Cak je i zaplet isti. Nemoc da se sloboda individualizuje, ostajuci na nivou pravne jednakosti, ali ispraznjena od svake materijalnosti, uz sve vecu materijalnu nejednakosti, izbija kao problem identiteta kolektiviteta, manjinskih, rodnih ili rasnih, ali kolektiviteta.Dakle individualitet se gubi u prelazenju iz negacije u negaciju (losoj beskonacnosti) kolektiviteta.Kao i kod Srba i Rusa i to dovodi do diskontinuiranja proslosti u vidu rusenja identitetskih obelezja (kod nas obavljeno dva puta, dolaskom komunista i rusenjem komunizma. Putin pokusava da ne dozvoli to beskonacno negiranje, ali se ono moze prevladati samo u individui, a ne vestackim spajanjem nasledja carske i sovjetske Rusije).Zanimljivo da ova kriza u SAD koncidira sa krizom intervencionistickog legitimiteta u drugom Obaminom i prvom Trampovom mandatu.”Veliki plan” borbe protiv terorizma je doveo, po mehanizmu koji sam objasnio, do gusenja unutrasnjih sloboda.Dakle, da bi se SAD uspesno borile u Avganistanu, Amerikanac mora da trpi kod kuce.Kada se tome doda ekonomska kriza, onda pitanje slobode mora da izbije na povrsinu.Na zalost, ono izbija u vidu ili kolektivnog identiteta ili materijalnih mogucnosti! Kriza intervencionistickog legitimiteta. koja je komunisticki blok pogodila ’89-e, kada se odustalo od intervencije u svom dvoristu, umanjuje mogucnost izvoza unutrasnjih problema, ali se oni i dalje, ideoloski preusmeravaju u kolektivitete.
Дозвољавајући могућност да погрешно размишљам и да не сагледавам ствари довољно дубоко, у ком случају ћете свакако занемарити доње тезе, у наставку дајем мали прилог вашој идеји “Великог плана”
НУЛТА толеранција према аутошовинизму, под чим се подразумева све, ОСИМ јалових интелектуалних мастурбација на тему аутошовинизма (другосрбијанаца, случајних срба, грађаноида, комуниста), које су Србију и довеле у ситуацију да данас буде само територија, без практиковања елемената државности;
Одлучно супростављање сваком спољном облику антисрбства, без обзира да ли се он заснивао на војном, интелектуалном, идеолошком, псеудо историјском или било ком другом моделу. Модел супростављања мора бити примерен, односно сразмеран снази, могућностима и сили којом држава и народ располаже (духовној, интелектуалној, економској, војној и свакој другој);
НУЛТА толеранација према свему са призвуком југословенштине, што нарочито укључује браниоце и носиоце југословенске идеје, која је скоро уништила србски народ;
У прилог националном помирењу, јасно разграничење између партизанског покрета као једног од два ослободилачка покрета, у односу на вођство КПЈ и њене револуционарне циљеве који нису имали везе са идејама слободе и правде, већ само затирање србског народа и промену система;
НУЛТА толеранција према утемљивачима лажне историје, а нарочито према актуелним бранитељима и носиоцима идеја које почивају на историјским фалсификатима и прећуткивању историјских чињеница;
На крају, било који план националне обнове, не мора нужно да обухвата верска питања (вероватно не би ни смео), односно питања СПЦ, а нарочито не би смео да узима у обзир неректо погрешно тумачење тезе о обавези праштања. Хришћански постулат о нужности праштања, упућује на нашу обавезу праштања ономе ко нама лично учини зло. Као што нас Бог упозорава да не смемо осуђивати друге, верујем да ми немамо никакво, Богом дано, право да праштамо зло које је неко учинио другом. Наравно, немамо право ни да се накнадно светимо, што би тек било погубно и што би нас ставило у исти ранг са злочинцима.
Искрено, г-дине Лекићу ви сте за мене откровење. Оптимизам и ставови углавном поткепљени чињеницама. Надам се да и ваша теза о доласку тројке у Београд и закључивање мировног споразума, има покрића у чињеницама. Заиста, читајући између редова, све упућује на то да Љубљану и Загреб чека нова АУ, надам се само да ће бити пропраћено елементима Лондонског споразума из 1915.
Крајње вам је интересантна идеја о антиелити, можда је баш ту кључ србског питања.
Велики поздрав,
Осврт на коментар читаоца ” Текст понавља грешке из прошлости ……………….”
Иако никада нисам имао жељу да полемишем са ауторима текстова, као ни са читаоцима који узимају учешће у дискусији, овог пута сам направио изузетак, с обзиром да је текст г-дина Лекића више него инспиративан за полемику.
Слажем се са коментаром читаоца да питања облика уређења (социјализам, самоуправљање) никако не треба мешати са православљем, што сам и сам констатовао. У том смислу, мислим да је изузетно важно не мешати идеје социјалне правде и императива прављења социјалне државе са социјализмом као обликом друштвеног уређења, што је једна од ретких ствари које замерам аутору текста.
Међутим, тврдња читаоца да је немоћ да се слобода индивидуализује довела до негације спрског колективитета у социјалистичког човека, је апсолутна неистина (цитат из вашег коментара: “medjutim, nemoc da se sloboda individualizuje, dovela je samo do negacija jednog kolektiviteta u drugi, srpskog u jugoslovenski, srpskog u novog socijalistickog coveka, gde je ipak postojala svest o potrebi ove individualizacije i to sve sa odgovarajucom materijalnoscu koja ispunjava apstraktnu prazninu pravne slobode individue gradjanina ….”.
Прихватајући могућност да ми одговорите да немам довољно филозофског образовања, ипак ћу се усудити да констатујем да је ваша напред цитирана реченица допуњава безбројни скуп сличних “интелектуалних мастурбација” на тему грађанског друштва и демократије.
Поставља се питање, како је могуће да немогућност да се слобода индивидуализације није довела до негације колективитета других народа код којих је социјализам био далеко ортодокснији (бугара, чеха, словака, мађара, румуна, литванаца, естонаца,…), него само код срба и делимично руса?
Очигледно да је успостављање социјалистичког уређења у Србији имало једну потпуно другу, рекао бих доминантну димензију, чији је правац одређен Дрезденским конгресом. У случају Србије, социјализам је био само средство да се величина и снага Србије умањи и сведе на ниво просечне балканске државице, тј. на ниво који би трајно онемогућио утицај Србије на смер и кретања на овом простору. Подударање интереса совјетије, англосаксонских (доминантно Енглеске) и католичких земаља представљало је својеврсну гаранцију успешне реализације постављеног циља.
За англосаксонске земље круцијални циљ је био спречавање Србије да изађе на море, због ирационалног страха да би Русија преко Србије могла изаћи на топло море. За Ватикан, слабљење Србије је омогућавало несметан наставак вековних политика католичења срба и претварања у Хрвате. Интересе совјетије не треба ни коментарисати.
Да би се напред прокламовани циљ реализовао, односно задовољили интереси великих сила , коришћена су различита средства, од наметања авнојевских граница, преко креирања нових вешташких нација (муслимана (сада бошњака), македонаца до црногораца) и хрватизације срба у хрватској, до расрбљавања срба кроз наметање идеје југословенства (cine qua non). Такав процес се није дешавао у ниједној другој социјалистичкој земљи (осим делимично у Русији).
Што се тиче ваше критике ауторове идеје прављења “Великог плана”, схватио сам да аутор под истим не подразумева реализацију идеја типа “ЕУ нема алтернативу, Русија нема алтернативу, стварања разних балканија и југославија,…). Тако нешто би било погубно за србски народ, нарочито замена ЕУ наратива руским наративом (који је неретко и дан данас совјетски а не руски) и сличне искључивости, које онемогућавају да се препознају и други интереси, нпр. чињеница да се интереси САД у много чему не подударају са немачким интересима. Таква искључивост би нас поново довела у замке у које смо упали 90-тих година прошлог века.
Схватио сам да аутор под “Великим планом”, подразумева нужност и потребу јасног дефинисања циљева и минимума националних интереса испод којих се не може ићи (политичких, економских, социјалних, ….), као и идентификовање средстава за њихову реализацију (јачање националног идентитета, стварање правне државе, повратак традиционалном систему вредности (укључивши и демократске и грађанске), јачање система образовања, јачање безбедносног система, оштар раскид од комуно-југословенког наратива и лажне историје,… Коначно, на напред наведеним принципима почивају и функционишу све државе које претендују да буду озбиљне.
@dr. Dejan Drljaca
Da se ne bih bavio “intelektualnim masturbacijama” bicu kratak:
1) umesto da se bavite kritikom jugoslovenstva, bavite se time kako svetosavlje i kosovski zavet nisu sprecili pojavu jugoslovenstva i ateistickog komunizma
2) umesto da se bavite Drezdenskim kongresom, kojim se svi bave, od Vas do opskurnih sajtova na jutjubu, i koji je postao objasnjenje svega, uskoro i “tamne materije”, bavite se time sta je to u svetosavsko-kosovskozavetnom narodu i kraljevini sa srpskim kraljem na celu omogucilo da se ideje sa Drezdenskog kongresa ostvare
3) iliti, bavite se onim sto su uzroci, a ne opsta mesta za koja svi znamo (Srbi na moru, Srbi ruski konjusari, Drezdenski kongres)
4) zanimljivo da je skromno priznanje nedovoljnosti Vaseg “filozofskog znanja” postalo izvor uvrede mojih “intelektualnih masturbacija”. Covek bi o skromnosti pomislio kao o vrlini!
5) sve visenacionalne zajednice koje su bile socijalisticke SSSR, CSSR i SFRJ su se raspale.Nisam ja nemogucnost individualizacije vezao iskljucivo za socijalizam, naprotiv, samoupravni socijalizam upravo pokazuje tu svest da se negacija nadnacionalnog jugoslovenstva u nacijama, mora negirati, jos jednom, u individui.SSSR je samonegacija Ruske imperije u sebe (znam, znam, to su uradili judeo-masoni, ali zasto im je uspelo?). Takodje sam to objasnio u slucaju nesocijalistickih SAD (Vase objasnjenje bi bilo “duboka drzava” i “antifa”, moje ne)
6) ima jedan fenomen koji sam primetio.Nasi teslijanci pripisuju Tesli toliko toga, da ono sto je Tesla zaista uradio cini 10% onoga sto mu oni pripisuju.Dakle, za njih je ono sto je Tesla zaista postigao zapravo nista, za njih je Tesla nista, ono cemu se oni dive jeste slika koju njihovi umovi stvaraju o tome sta je to veliki naucnik (zapravo pronalazac – inzenjer).Slicno tome, iz vasih prica, protiv Srbije su se borile sve velike sile, od Vatikana do udruzenih Vatikana, Sovjeta, Angla&Sasa, covek bi pomislio da je Srbija neka supersila koja se kaci sa celim svetom, a onda, u totalnoj disproporciji, vidimo da nam drugi uvode jugoslovenstvo, komunizam, crtaju granice, menjaju identitet…i pokazuje se da te Srbe sada vidite kao retarde kojima drugi moze da uradi sta hoce.To je posledica netrazenja uzroka u sebi, vec u “dresdenskim kongresima”
7) objasnio sam sve nase “Velike planove”, iz cega u nasim unutrasnjim pritivrecnostima su nastali i cemu su sluzili.Zajednistvo Srbije i CG kroz monarhiju i republiku, socijalizam i kapitalizam, jednopartizam i visepartizam, kao i do cega je sve to dovelo, ilustrativan je primer.Takodje sam ukazao da je jedan “Veliki plan” u toku, “EU nema alternativu”, da on ima podrsku 100% skupstine i 98% vanskupstinske opozicije, a da je sve ostalo “intelektualna masturbacija”.
Prijatno