Јевреји су толико блиско повезани с лордовима да не би било могуће извести удар на Јевреје у Енглеској, а да при том не настрада и енглеска аристократија

(L.G. Pine, Tales of the British Aristocracy, Burke, 1956, поглавље 14, The Anglo-Jewish Peerage, стр. 217-223)

Из мени нејасних разлога примам велику количину антисемитске пропаганде, како од људи из Британије тако и из Америке. Један од памфлета имао је наслов Наша јеврејска аристократија, наводећи имена 45 племића и 54 баронета за које се наводило да су јеврејске крви. Потом су дати спискови наследних носилаца титула ожењених Јеврејкама, племића и баронета чији су потомци ожењени Јеврејкама, а потом списак јеврејских витезова, боље речено витезова јеврејске крви. Аутор памфлета је приметио да су „Јевреји продрли и до сестара, ујака итд. многих лордова и баронета, док су у неким случајевима и кумовали деци британских лордова“. Памфлет је садржао и илустрацију. Цртеж је приказивао типичну енглеску бабицу како с нелепим дететом у наручју пред ужаснутим оцем (приказаним као класичним припадником старе енглеске аристократије) изговара: „Зар није на маму, господару?“ У позадини се види Јеврејка како лежи на кревету, док са слике на зиду лордов предак упућује прекоран поглед. Илустрација је носила наслов „Асимилација“.

Извор: Our Jewish Aristocracy

Други памфлет који ми је дошао до руку, овај пут из САД, под насловом Највећи проблем данашњице (To-day’s Greatest Problem), штампан на Новом Зеланду, написао је А. Н. Филд (A. N. Field). Научно је разматрао проблем Јевреја, дајући мноштво навода из Талмуда, ужасавајућих по сваког гоја[1].

Наведени примери само су два узорка антисемитске литературе, која се јавља у главнини европских и северноамеричких држава, а разлог је уплив моћних јеврејских пословних интереса на живот првенствено гојских заједница. Чуо сам да у Холивуду увек постоје препреке за филмове о животу Исуса Христа јер су могули филмске индустрије Јевреји и не желе да се јавно приказује живот од њих одбаченог Месије.

Како год било, веома ме занимала назнака из првопоменутог памфлета о вези између Јевреја и британске аристократије. Стицајем околности, отприлике у исто време кад сам добио памфлет примио сам и позив господина Харолда Сорефа (Harold Soref) на предавање у Јеврејском историјском друштву Енглеске управо на тему англо-јеврејског племства. Господин Сореф је сјајан писац и говорник и знао сам да ће било који предмет ког се подухватио да изучи бити опчињавајуће занимљив. Осим тога, нисам дубље изучавао питање међусобног односа Јевреја и нашег племства.

Отуд ми је предавање г. Сорефа било крајње занимљиво. Пронашао је да су се Јевреји почели инфилтрирати у нашу аристократију пре око двеста година. Показао је да на сваког Ротшилда (Rothschild) или Дизраелија (Disraeli), за које су сви чули, долази по десет случајева јеврејских веза које су сад полузаборављене. Један од најзанимљивијих везан је за почившег лорда Саутвуда (Southwood), у пословним круговима познатијег као Џ. С. Елијас (J.S. Elias), човека који је поново подигао на ноге новинску кућу у Олдаму (Oldhams Press) и од ње направио данашњег моћног издавача. Сореф је истакао да је Саутвуд брижљиво скривао своје јеврејско порекло. У питању је феномен који није специфичан за Саутвуда, јер се јеврејско порекло скривало и у многим другим случајевима.

Појединости које је Сореф изнео од великог су интереса. Јевреји су еманциповани знатно пре него су могли иоле знатније продрети у британско племство, али кад су почели, користили су сваку прилику. Сер Мозес Монтефјоре (Moses Montefiore) постао је 1837. први декларисани Јеврејин од 1700. године који је добио титулу витеза, кад је тим звањем одликован један од најамних ратника Вилијама Трећег. Сер Мозес је 1846. постао баронет. Натан Ротшилд (Nathan Rothschild) постао је 1885. први декларисани Јевреј који је примљен у високо британско племство, иако су Ротшилдима власти у разним европским државама додељивали титуле, а један од њих, барон Лајонел де Ротшилд (Lionel de Rothschild), био је први Јевреј члан доњег дома Британског парламента.

Тренутно постоји 14 припадника високог племства који су јеврејског уверења, али ту је реч о чисто јеврејским породицама примљеним у високо племство. Сореф је навео дуг списак случајева бракова склопљених између припадника британске аристократије и Јевреја или Јеврејки, нарочито ово потоње. Ти су се случајеви често дешавали релативно давно, понекад и пре двеста година. Мало ко би помислио да су припадници јеврејске заједнице имали улогу у вези с британском аристократијом у XVIII веку, али је тако. Неки данашњи носиоци титула не потичу од ових англо-јеврејских удруживања јер им је предак од побочне лозе. Други су умрли, али везе често и даље постоје преко женске линије, а то је тек делић од броја случајева који је навео Сореф. Наведени примери ван сваке сумње доказују да су се Јевреји, не само енглеског порекла, већ и они из иностранства који су се настанили у Енглеској, толико блиско испреплетали с британским високим племством да је скоро немогуће да се једној од те две класе нанесе штета, а да она друга прође неоштећена. Јевреји су толико блиско повезани с лордовима да не би било могуће извести удар на Јевреје у Енглеској, а да при том не настрада и енглеска аристократија. И обратно, уништење Дома лордова и немогућност даљег стварања наследних титула имало би утицаја и на енглеско јеврејство. Богати Јеврејин више не би могао очекивати почасти услед своје моћи и положаја у заједници. Јевреји који су припадали високом племству увидели би да су им титуле уместо предности постале кључна мана.

Какви се закључци могу извести из овог блиског удруживања Јевреја и енглеских лордова? Први би био схватање немогућности успеха било какве антисемитске пропаганде у данашњој Британији. Никакав фашистички покрет не би се могао испречити на путу успеха док год је владајући слој у Британији састављен од оних који имају пријатеље и родбину међу Јеврејима. Постоји знатан латентан антијеврејски сентимент међу радничком класом Велике Британије, која би се у извесним околностима одазвала позиву националистичког вође на похару Јевреја, као што је био случај у Немачкој, где је хитлеровском пропагандом сваки проблем у економији приписиван јеврејском утицају.

Даље, чињеница о вези Јевреја с великашима не иде у прилог очувању угледа аристократије. О човеку се обично не мисли добро ако се ожени ради новца. Већина бракова енглеских великаша с Јеврејкама сигурно је била потакнута жудњом за финансијском безбедношћу. Од давнина наслеђивано имање ће се вероватно продати уколико се не нађу велике суме новца. До њих се долази женидбом с јеврејском наследницом, којој зато следује одговарајућа почаст. Најкарактеристичнији је пример Петог грофа од Роузберија, који је рекао да има три животна циља – да ожени наследницу, победи на коњичким тркама и постане председник владе. Постигао је сво троје, али је темељ успеха било што је са својом 31 годином оженио Хану (Hannah), једину кћерку и наследницу барона Мајера Амшела де Ротшилда (Mayer Amschel de Rothschild). Она је задржала јеврејску веру, али су јој деца образована као хришћани. Њено богатство донело је Розберију средства која су отварала многа врата на путу успеха. Удруживања јеврејских дама и британских лордова углавном су овог типа, где жена обезбеђује велике количине новца, а аристократa доноси титулу и имање од старина. Деца тако стичу шаролик скуп предака.

Почетак четрнаестог поглавља књиге

Таква удруживања извесно уносе живости на иначе незанимљиве странице генеалогије, које су некада означавале само бракове особа истог типа. Неки од ових случајева не служе на част енглеској аристократији, јер показују да безмало да нема тих веза које лорд неће потегнути да би се домогао овоземаљских добара.

Какав је јеврејски став према браковима с гојима? Мислим да је углавном у питању задовољство што су Јевреји и Јеврејке могли ући у најексклузивније кругове и помешати своју крв с крвљу старих патриција. Неки Јевреји су склони навођењу Дефоових стихова „Романи, Саксонци, Данци, Нормани – ето вам рођених Енглеза!“ ради илустровања да су Енглези безнадежно измешана раса. Чињенице наравно говоре да је то бесмислица. Енглеско освајање у V и VI веку прилично темељито је збрисало романско-британске паланчане, а потоње инвазије Данаца и Нормана су на крају крајева ипак биле долазак народа сродних Енглезима, мада веома тешких и непријатних. Вековима по норманским освајањима долазило је до инфилтрација разних малобројних мањина, попут Ломбарда, Фламанаца, Хугенота, чији број није био довољан да значајније утиче на расни састав. Општа опаска да су Енглези полутанска раса заснована је на идеји да имена – Нормани, Саксонци, Данци итд. – означавају расе битно различите крви, а у стварности је у питању блиска сродност.

Отуд, као прво, у јеврејској заједници влада велико задовољство услед пријатељских веза енглеских великаша и Јевреја и то се огледа приликом обележавања триста година повратка Јевреја у Енглеску. Често се каже да су енглеске породице које су онда биле пријатељске према Јеврејима такве и данас, после триста година. То, наравно, значи да у јеврејске пријатеље спадају и велике енглеске породице, јер су пре триста година само оне имале утицај.

Међу Јеврејима који размишљају мало шире, међутим, текуће везе између јеврејства и Дома лордова не пружају увек разлоге за задовољство, неразводњено и неспутано страхом. Преносим навод из изванредног текста г. Сорефа: „Примљени у племство англо-јеврејским укрштањем, они представљају идеалну групу препознатљивих јеврејских породица које показују приврженост заједници или на друге начине у протеклих седамдесет година. Необична је чињеница да су они подвргнути силама друштвене асимилације током векова чешће били склони да своју оданост јеврејству задрже доследније и одлучније него они рођени напољу или синови имиграната. Осим тога део се одродио у међуодносима са старијим племством и раном идентификацијом с Либералном странком, којој су показивали захвалност за еманципацију.“

Даље дајући преглед јеврејских породица г. Сореф додаје: „Наследници лордова Џесела (Jessel) и Рединга (Reading) васпитани су као хришћани. Наследници лордова Гринхила (Greenhill) и Силкина (Silkin) немају никакве везе с јеврејском заједницом. Лордови Хор-Белиша (Hore-Belisha) и Манкрофт (Mancroft) немају наследнике. Лорд Коен (Cohen) нема наследну титулу. Од осталих шест питање је хоће ли их више од троје одржати своју предачку веру и дужности према заједници. Од нарочитог интереса је случај лорда Ротшилда.

Руководство Ротшилд групе у наше време

Син првог лорда Ротшилда примио је Балфурову декларацију. Он је био први енглески Ротшилд који се укључио у ционистички покрет, поставши председник Ционистичког савеза Велике Британије и Ирске. Није био партнер у банци, али је своје јеврејске дужности схватао озбиљно. Истакнути зоолог и члан Краљевског друштва, други лорд Ротшилд (1868-1937) није се женио. Наследио га је братанац. Трећи лорд Ротшилд, такође истакнути научник и члан Краљевског друштва, за разлику од својих рођака банкара скоро да се није занимао за јеврејска питања. Наследник му је син прве жене, која је примила јудаизам. Његова садашња жена није верница.“

Шта год да су чињенице о попуштању верских веза у јеврејству, неспорно је да је британско високо племство разводњено јеврејском крвљу и да међу својим најстаријим и породицама с највишим достојанством има мноштво веза с онима који су до пре свега неколико генерација били становници гета. Имајући у виду међусобну повезаност јеврејске заједнице широм света, енглеској аристократији то може обезбедити јачи уплив у будућности. Моћ новца је огромна, а пошто су скоро сви либерални листови под јеврејским утицајем, уколико би снаге револуције кренуле на припаднике енглеског високог племства, врло вероватно би се суочиле с најодлучнијим отпором њихове јеврејске аристократске сабраће.

Лесли Гилберт Пајн (Leslie Gilbert Pine, 1907–1987), енглески писац и истраживач на пољу генеалогије, племства, историје и хералдике. Дугогодишњи уредник и извршни директор британског генеалошког издавача Берк (Burke’s Peerage)

[1] Прим. СС: Гој (хебр.), сви они који нису Јевреји.

„Гој по изворном јеврејском значењу означује само нејеврејина, односно иноверца без пежоративног призвука. Нејеврејин као странац, с обзиром на однос снага, што је пресудно у људским односима, као у свим узајамним односима живих створења, код Јевреја у дијаспори претежно изазива осећај подозривости и страха a не осећање надмености услед премоћи.

Упоредном анализом неповољних агенса Гоја и Чивутина није тешко утврдити далекосежнији домет пежоративног чивутског значења за Јеврејина, с обзиром на мањински неравноправни положај Јевреја у дијаспори. Наравно, и међу Јеврејима се налазе појединци који баратају ознаком странца у пежоративном значењу Гоја из осећања надмености а не само подозривости, али та надменост која се заснива на уображеној надмоћи стеченој индивидуалним богатством или звањем испољава се онда и у комуникацији са сународником Јеврејином.“ (Др Андрија Раденић, Бене Берит у Србији и Југославији 1911–1940. Електронски извор овде)

Categories: Посрбљено

Tags: Јевреји, Енглези, Лесли Пајн